Todor Jovanović dr.
prim. dr sci. Todor JOVANOVIĆ
DUŠA JE – ASTRALNI ORGANIZAM
O duši ne bismo mogli ništa da znamo da nije saznanja o fotonima. Fotoni, međutim, nisu duša. Oni čine njen organizam i njegov su nerazdvojni deo. Reč je, dakle, o astralnom, nematerijalnom telu sa svim funkcijama, odlikama i osobenostima jednog organizma. Naravno, ne telesnog.
Foton je elementarna količina ili kvant elektromagnetskog zračenja. Hipotezu o fotonu uveo je 1905. Albert Ajnštajn da bi dokazao i objasnio fotoelektrični efekat. Postojanje fotona (a time i diskontinualne strukture zračenja uopšte) dokazano je kasnije nizom eksperimenata. Prema kvantnoj mehanici, energija fotona je ravna proizvodu hhn, gde je h Plankova konstanta, čija je vrednost 6,62h10-27 erg/s, a n učestanost elektromagnetskog zračenja. Najveću energiju imaju fotoni gama-zračenja koji se javljaju kao komponenta kosmičkih zraka, a najmanju fotoni elektromagnetskog zračenja u oblasti radio-talasa.
Fotoni i međuzvezdani letovi
Fotoelektricitet je vrsta elektriciteta koja nastaje usled međusobnog dejstva svetlosne energije i materije. Pošto se to dejstvo uvek manifestuje pretvaranjem svetlosne energije u električnu energiju, ova pojava je nazvana foto-efektom. Kao posledica foto-efekta može nastupiti emisija elektrona iz materije. U tom slučaju pojava se naziva fotoemisioni efekat ili spoljni foto-efekat. Dejstvo energije zračenja ne mora izazvati emisiju elektrona, već samo povećanje broja nosilaca elektriciteta (elektrona ili jona) unutar materije. Ovo povećanje izaziva promenu električne provodljivosti ozračenog materijala, te nastaje provodni ili unutrašnji foto-efekat.
Prva saznanja iz ove oblasti stečena su 1839. god. kada je A. Bekerel otkrio fotonaponski efekat, a Albert Ajnštajn 1905. god. uspeva u potpunosti da objasni mehanizam ove pojave (i otkrića koja su potom usledila) svojom čuvenom jednačninom E = ms2, gde je E energija, m masa a s brzina svetlosti. Posle 1920. god. intenzivan rad na proučavanju poluprovodnika dovodi do novih otkrića na polju unutrašnjeg foto-efekta. Na bazi svih otkrića u ovoj oblasti, konstruisan je čitav niz fotoelektričnih elemenata kao npr. foto-ćelije, televizijske cevi za snimanje, pretvarači i pojačivači slike, foto-tranzistori, foto-provodnici, fotonaponski elementi…
Iz ovoga se izrodila ideja i o fotonskom pogonu, vrsti elektromagnetnog raketnog pogona, za sada još hipotetičnog, koji se zasniva na potisku dobijenom usmerenim tokom (mlazom) kvanata elektromagnetske (obično svetlosne) energije – fotona.
Let u druge zvezdane sisteme, zbog velike udaljenosti (najmanje četiri i po svetlosne godine ili 4,36 h 1013 km), nije moguć ni jednim do sada rešenim sredstvom pogona koji se upotrebljava ili predviđa u kosmonautici. Da bi se takav let ostvario, vasionskoj letilici je potrebno obezbediti brzinu približnu brzini svetlosti.
Fotonski raketni motor je uređaj u kojem se gorivo pretvara u mlaz fotona, čijim se usmeravanjem postiže potisak u suprotnom pravcu. Kako je (za sada) najveća moguća brzina ravna brzini svetlosti (3h108 m/sek) to raketa (letilica) koja izlučuje fotone umesto materijalnih čestica, predstavlja savršeno tehničko rešenje raketnog pogonskog sistema. Princip fotonskog raketnog motora sastoji se u tome što se gorivo pretvara u snop fotona koji se usmerava na parabolično ogledalo, odakle se odbija kao kod reflektora za osvetljavanje.
Za putovanje na zvezdu najbližu Sunčevom planetarnom sistemu, Proksimu (Kentaura), vasionskom letilicom na fotonski pogon, prema jednom proračunu sovjetskih naučnika, bilo bi potrebno 13 godina i 165 dana. Prva faza tog putovanja trajala bi godinu i 165 dana, a sastojala bi se od ubrzanog leta do za sada još hipotetički krajnje praktične brzine od 0,9 c (c = brzina svetlosti) ili 270.000 km/sec. Tada bi se prešlo u let konstantnom brzinom koju fotonski motor može da obezbedi i koji bi trajao oko tri godine i 122 dana, a zatim usporavajući (kočenje) u toku od jedne godine i 165 dana. Posle boravka od jedne godine u polju Proksime, za povratak na Zemlju proces bi bio isti (K. P. Stanjukovič, V. A. Bronšten, Međuzvezdani letovi, Moskva, 1963).
Uzgred, trenutno najveći problem u realizovanju rakete na fotonski pogon predstavlja pretvaranje ukupne mase radnog tela u energiju, odnosno sintetičko stvaranje antimaterije i njeno skladištenje. (Vojna enciklopedija, Beograd, 1972.)
Načelo neodređenosti
Ajnšajn našeg vremena, Stiven Hoking, u svojoj knjizi „Kratka povest vremena“ (1988.) običnom čitaocu mnogo plastičnije kazuje o čemu je ovde reč:
Nemački naučnik Maks Plank je 1900. godine objasnio da se svetlost, rendgenski zraci i ostali talasi emituju u određenim paketima koje je nazvao – kvantima. Pored toga, svaki kvant ima određenu količinu energije koja je tim veća što je veća učestalost talasa, tako da bi na dovoljno visokoj učestalosti emitovanje samo jednog kvanta zahtevalo više energije nego što je uopšte raspoloživo. Prema tome, zračenje na visokim učestalostima bilo bi smanjeno, a i stopa kojom telo gubi energiju bila bi konačna.
Kvantna hipoteza je sasvim dobro objasnila izmerenu količinu emitovanog zračenja toplih tela, ali njen uticaj na determinističku doktrinu bio je shvaćen tek 1926, kada je jedan drugi nemački naučnik, Verner Hajzenberg, formulisao svoje znamenito načelo neodređenosti. Da bi se predvideli budući položaj i brzina neke čestice, potrebno je tačno izmeriti njen sadašnji položaj i brzinu. Očigledan način da se to učini jeste osvetliti česticu. čestica će razbiti jedan deo talasa svetlosti, što će ukazati na njen položaj. No, položaj čestice neće se moći tačnije odrediti nego što iznosi razmak između dva brega svetlosnog talasa, tako da je potrebno koristiti svetlost kratkih talasnih dužina da bi se precizno odredio položaj čestice. Prema Plankovoj kvantnoj hipotezi, međutim, ne može se upotrebiti proizvoljno mala količina svetlosti; valja uzeti bar jedan kvant. Ovaj kvant će poremetiti česticu i promeniti njenu brzinu na način koji ne možemo predvideti. štaviše, što tačnije merimo položaj, to treba koristiti kraće talasne dužine svetlosti, pa je tako veća i energija jednog kvanta. A time će i brzina čestice biti u većoj meri poremećena. Drugim rečima, što tačnije pokušavate da izmerite položaj čestice, to manje precizno možete izmeriti njenu brzinu i obrnuto. Hajzenberg je pokazao da proizvod neodređenosti položaja čestice, neodređenosti brzine čestice i mase čestice, ne može biti manji od određene veličine koja je poznata kao Plankova konstanta. Hajzenbergovo načelo neodređenosti predstavlja temeljno, neumitno svojstvo sveta.
Načelo neodređenosti izvršilo je veoma važan uticaj na naš način viđenja sveta. čak ni sada, posle više od pedeset godina, mnogi filozofi još nisu postali svesni ovog uticaja, tako da je on i dalje predmet ozbiljnih kontroverzi. Načelo neodređenosti označilo je kraj Laplasovog sna o jednoj teoriji nauke, o jednom modelu Vasione koji bi bio potpuno deterministički: sasvim je izvesno da se ne mogu tačno predviđati budući događaji, ako se ne može precizno izmeriti čak ni trenutno stanje Vasione!
Kvantna mehanika
Ovakav pristup omogućio je Hajzenbergu, Ervinu Šredingeru i Polu Diraku da tokom dvadesetih godina prošlog veka preformulišu mehaniku u jednu novu teoriju koja je dobila naziv kvantna mehanika i koja se temelji na načelu neodređenosti. U ovoj teoriji, čestice više nemaju zasebne i sasvim određene položaje i brzine koji se ne mogu posmatrati. Umesto toga, one imaju kvantno stanje koje predstavlja kombinaciju položaja i brzine.
Uopšteno govoreći, kvantna mehanika ne predviđa jedinstven i određen ishod nekog posmatranja. Naprotiv, ona predviđa veći broj različitih mogućih ishoda i govori nam o tome kakvi su izgledi svakog od njih. Drugim rečima, ukoliko se preduzme isto merenje na velikom broju sličnih sistema, koji su svi započeli na isti način, ustanoviće se da će ishod merenja biti A u izvesnom broju slučajeva, B u nekom drugom broju i tako dalje. Moguće je predvideti približan broj puta kada će ishod biti A ili B, ali se ne može predvideti poseban rezultat nekog pojedinačnog merenja. Kvantna mehanika, dakle, uvodi neizbežan elemenat nepredvidljivosti ili nasumičnosti u nauku. Iako je dobio Nobelovu nagradu za doprinos postavljanju kvantne teorije, Albert Ajnštajn nikada nije prihvatio ideju da Vasionom vlada slučaj; njegovo gledanje na ovu stvar sažeto je iskazano u poznatoj rečenici: „Bog se ne igra kockicama“! Većina drugih naučnika, međutim, bila je spremna da prihvati kvantnu mehaniku zato što se ona savršeno slagala sa nalazima eksperimenata.
Iako se svetlost sastoji od talasa, Plankova kvantna hipoteza govori nam o tome da se ona u izvesnim pogledima ponaša kao da je sazdana od čestica: svetlost, naime, može biti emitovana ili apsorbovana samo u paketima, ili kvantima. Isto tako, iz Hajzenbergovog načela neodređenosti proishodi da se čestice u izvesnom pogledu ponašaju kao talasi: one nemaju određen položaj, već bivaju „razmazane“ uz izvesnu verovatnoću razmeštaja. Teorija kvantne mehanike zasnovana je na jednom potpuno novom tipu matematike koji više ne objašnjava stvarni svet iz perspektive čestica i talasa; iz ovog ugla mogu biti opisana samo posmatranja sveta. Postoji, stoga, dvojstvo između talasa i čestica u kvantnoj mehanici: za neke svrhe od koristi je o česticama razmišljati kao o talasima, dok je, pak, za druge od koristi talase smatrati za čestice. Jedna važna posledica ove okolnosti jeste da se može posmatrati ono što je dobilo naziv interferencija između dva skupa talasa i čestica (interferencija – uzajamno pojačavanje ili oslabljivanje talasa, zvučnih, svetlosnih, električnih, prilikom njihovog sudaranja; interferencija svetlosti dokazuje njenu talasnost). Drugim rečima, bregovi jednog skupa talasa mogu da se poklapaju sa udolinama drugog skupa. Dva skupa talasa mogu da se tako međusobno potru, umesto da udruženi daju snažniji talas, kao što bi se očekivalo.
Svojevremeno se smatralo da se jezgro atoma sastoji od elektrona i različitog broja pozitivno naelektrisanih čestica nazvanih protoni, od grčke reči koja znači „prvi“, budući da se verovalo da su to temeljne jedinice iz kojih je sazdana svekolika materija. Godine 1932, međutim, jedan Raderfordov kolega sa Kembridža, Džejms Čedvik, otkrio je da se u jezgru nalazi još jedna čestica, nazvana neutron, koja ima gotovo istu masu kao i proton, ali ne i električni naboj. Čedvik je dobio Nobelovu nagradu za ovo otkriće, kao i zvanje upravnika koledža Gonvil i Kiz u Kembridžu, istog onog na kome danas predaje Stiven Hoking!
Gde su „cigle“?
Do pre skoro trideset godina, smatralo se da su protoni i neutroni „elementarne“ čestice, ali onda su ogledi u kojima su se protoni sudarali sa drugim protonima ili elektronima pri velikim brzinama pokazali da se oni, u stvari, sastoje od još manjih čestica. Fizičar sa Kalteha Marej Gel-Man nazvao je ove čestice kvarkovi, a 1969. dobio je Nobelovu nagradu za svoj rad na njima. Naziv „kvarkovi“ uzet je iz jedne zagonetne rečenice Džemsa Džojsa: „Three quarks for Mister Mark!“ Reč quark trebalo bi da se izgovara kao (kvort), s tim što je na kraju „k“ a ne „t“, ali se obično izgovara tako da se rimuje sa (lark).
Postoji više različitih varijeteta kvarkova: smatra se da ima najmanje šest „ukusa“ koje nazivamo „gore“, „dole“, „čudno“, „šarmantno“, „dno“ i „vrh“. Svaki ukus javlja se u tri „boje“ – crvenoj, zelenoj i plavoj. (Treba naglasiti da su ovi termini samo puke oznake: kvarkovi su znatno manji od talasne dužine vidljive svetlosti, te tako ne mogu imati nikakvu boju u uobičajenom smislu te reči.) Na primer, jedan proton ili neutron sastoje se od tri kvarka različite boje. Proton sadrži dva kvarka gore i jedan kvark dole, dok neutron sadrži dva dole i jedan gore.
Danas znamo da ni atomi, a ni protoni i neutroni u njima, nisu nedeljivi. Pitanje stoga glasi: „šta su onda stvarne elementarne čestice, osnovne gradivne cigle iz kojih je sve sazdano?“ Budući da je talasna dužina svetlosti znatno veća od razmera atoma, nema nikakve nade da ćemo na uobičajen način „osmotriti“ delove atoma. Ovde je potrebno koristiti nešto sa znatno manjom talasnom dužinom. Kao što smo već videli, kvantna mehanika govori nam da su sve čestice, zapravo, talasi, kao i da što je veća energija čestica, to je manja dužina odgovarajućih talasa. Prema tome, najbolji odgovor koji možemo dati na naše pitanje zavisi od toga koliko visoku energiju čestice imamo na raspolaganju, zato što ovaj činilac određuje koliko ćemo male razmere moći da vidimo. I… na ovom mestu ćemo se „rastati“ od po svemu neobičnog Stivena Hokinga koji, uprkos ogromnom doprinosu savremenoj nauci, nije dobitnik Nobelove nagrade budući da se ona retko dodeljuje za rad iz astronomije ili kosmologije koji izlazi iz okvira čiste fizike a, s druge strane, s obzirom na to da je Alfred Nobel bio veoma praktičan (obogatio se od patenata na eksploziv TNT) insistirao je na tome da teorijska otkrića moraju biti potvrđena eksperimentom da bi mogla da se kvalifikuju. Za ono što radi, eksperimentalna potvrda Hokingovih otkrića možda nikada neće biti moguća ili će za nju, u najboljem slučaju, biti potrebne decenije.
Talas spremnosti
Američki matematičar Norbert Viner je „otac“ kibernetike, nauke koja razlaže kompleksne snopove informacija dok ne stigne do poslenje nedeljive jedinice informacije – bita. Svaki „misaoni proces“ jednog kompjutera, svaki mišićni refleks jednog živog bića, ali i svaka misaona munja jednog inteligentnog mozga, može se raščlaniti na takve male elemente informacije, na bit.
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, engleski neurolog dr Grej Volter je konstruisao machina speculatrix, robota koji vreba, to jesto pokazuje umno ponašanje reagujući na svetlost. No, to nije sve. Dr Grej je postavio jednog ispitanika (oglednu osobu) pred ekran adekvatno adaptiranog televizora i dao mu u ruku prekidač kojim se aparat mogao uključiti i isključiti. Zatim mu je rekao da će se, ako uključi televizor, na ekranu pojaviti izuzetno interesantna slika. Preko elektroda su, inače, snimane krivulje moždane struje ispitanika i beležene na EEG aparatu. Konstatovano je da svaki put neposredno pre nego što ispitanik pritisne prekidač, nastaje strujni udar u njegovom mozgu. Dr Grej Volter je ovaj strujni udar nazvao talasom spremnosti zato što je signalizirao odluku da se pritisne prekidač.
Potom je dr Grej Volter sa televizorom spojio elektrode priključene za mozak i podesnim električnim međuspojem pojačao talas spremnosti. Prvobitno slab impuls mozga, na taj način je postao strujni udar dovoljno jak da samostalno uključi televizor. Ispitanik više nije imao potrebe da pritiska prekidač u ruci, bilo je dovoljno da zaželi da ga pritisne i smesta bi se pojavila slika na monitoru. Uskoro su ispitanici dr Greja Voltera otkrili da bi ekran već neposredno pre pritiska na prekidač zasvetleo, uvek kada bi odlučili da pritisnu dugme.
Biofidbek
Kao i neurolog Grej Volter, i njegov kolega Vilijam Jong van Amsink, pokazao je naučno interesovanje u sferi kibernetike. Kad je započelo uvođenje fidbeka (feed-back, engl., u kibernetici: povratna kontrola, skup povratnih, retroaktivnih informacija i ponašanja) u medicinu, profesor Van Amsink je među prvima isprobao ovu novu metodu kao pomoć bolesnicima od hipertonije.
Svojevremeno je vladalo mišljenje da je nervni sistem podeljen na dve sfere sa strogo podvojenim funkcijama i sposobnostima. Prva sfera je obuhvatala voljni ili somatski nerevni sistem, kojim čovek može da upravlja svojom voljom. Za drugu sferu je smatran nevoljni ili autonomni sistem koji funkcioniše sam od sebe. Na primer, mozak nam može „narediti“ da ispružimo ruku, krenemo korak napred ili da zagrizemo jabuku, i svaku od ovih naredbi možemo poslušati bez teškoća dajući uputstva svojim nervima da pokrenu nadležne mišiće. Ali, mozak nam ne može reći kako da pokrenemo najvažniji mišić našeg tela, naše srce! Isto tako ne možemo uticati ni na vlastiti krvotok, puls, sistem za varenje, reakciju zenica… Ipak, ima i onih koji to mogu – indijski fakiri i jogiji! Tehnikom fidbeka to je omogućeno i „smrtnicima“ budući da podrazumeva učenje pomoću mašina i dostizanje sposobnosti dobrog jogija u najkraćem roku. Profesoru Van Amsinku i njegovim pacijentima je, nakon upornog rada, i to pošlo za rukom odnosno – voljom. Naravno, smisao takvog vežbanja ne iscrpljuje se u uspešnom savladavanju majstorije dostojne prikazivanja u varijeteu. Koreni mnogih oboljenja leže upravo u manjkavom radu nevoljnog nervnog sistema i cilj je bio da ovaj sistem postane podložan uticaju volje što bi bilo ravno otkrivanju medikamenta koji napada bolest na samo u simptomima već u samom korenu.
Biofidbek kao medicinska terapija se danas koristi u lečenju nesanice, za ublažavanje napada migrene, lečenje nervoznih tikova, opuštanje mišićnih grčerva, suzbijanje bolesti srca i za snižavanje bolesno visokog pritiska, hipertonije.
U najsenzacionalnija otkrića biofidbeka spada, bez sumnje, činjenica da je čovek u situaciji da utiče na frekvenciju vlastitih moždanih talasa! Ova frekvencija nije uvek ista a njeni različiti tipovi obeležavaju se grčkim slovima alfa, beta, delta i teta.
U stanju ritma alfa nalazi se čovek koji opušten i zadovoljan drema. Ako otvori oči, menja se frekvencija: ritam alfa smenjuju brži talasi beta. Prelazu iz dremanja u lak san odgovara prelaz iz ritma alfa u sporiji ritam teta. Najzad, u stadijumu dubokog sna, moždana struja dostiže ritam talasa delta, najveće i najsporije treptaje. Ono što je posebno interesantno u istraživačkom radu prof. Van Amsinka jeste zaključak da rešenje svake paranormalne zagonetke počinje kod moždanog talasa! Naime, moždani talas nije ništa drugo nego elektromagnetni talas, recimo kao radiozračenje, ultravioletno zračenje, vidljiva svetlost ili rentgensko zračenje!
Ako radio-talas, elektromagnetsko zračenje raznih talasnih dužina, može da prenosi muziku, glasove i šumove na hiljade kilometara, zašto onda na isti način ne bi putovala telepatska poruka? Godine 1929. Apton Sinkler je objavio knjigu „Mentalni radio“ o rezultatima telepatskih eksperimenata sa svojom ženom, za koju je predgovor napisao niko drugi do – Albert Ajnštajn! Istini za volju, poznati naučnik je u predgovoru istakao samo psihološki aspekt tih eksperimenata i ne pokušavajući da telepatiju objasni pomoću fizike.
Prilikom jednog simpozijuma kibernetičara, Vilijem Jong van Amsink je prvi put istupio sa svojim radovima pred javnost. Dok je pred teoretičarima referisao o svojim eksperimentima, među slušaocima se nalazio i Žan Žak Delpas.
„Eksperiment Delpas“
Delpas je bio malo zainteresovan za biofidbek kao medicinsku terapiju za bolesnike od hipertonije, ali, fascinirali su ga laboratorijski uslovi u kojima je radio Van Amsink. Odmah je video da su opisane fidbek-vežbe u principu bile veoma slične eksperimentu Greja Voltera sa televizijskim ekranom.
Svi ispitanici-pacijenti s kojima je Van Amsink radio, patile su od iste bolesti: hipertonije koja je pod izvesnim uslovima mogla dovesti do moždane kapi a time ponekad i do smrti. I kad se zaista desilo da je jedan od pacijenata Van Amsinka umro, bio je to upravo čovek koji se pre toga podvrgao intenzivnom treningu mozga i predstavljao tačno one eksperimentalne uslove potrebne Delpasu čije je ostvarenje on smatrao nemogućim.
Ako bi se pacijenti Van Amsinka pored svog normalnog fidbek-treninga obučavali još i u eksperimentu Greja Voltera, nestala bi najveća prepreka koje se Delpas bojao: više ne bi bio potreban samrtnik koji treba da sarađuje i ne bi bilo potrebno odobrenje šokiranih rođaka.
Delpas je izneo Van Amsinku svoju ideju da pomoću eksperimenta Greja Voltera proizvede „hemijski čiste molekule pamćenja“. Naime, molekuli pamćenja nastaju tako što električni impuls taloži u belančevinastu strukturu jednog molekula poruku koju nosi. Takva poruka može biti vrlo jednostavna, ali može biti i veoma složene prirode. A budući da je u supstanci pamćenja nataložena cela zbirka sećanja, nema mogućnosti da se sadržaj pamćenja jednog jedinog molekula odvoji od sadržaja pamćenja nekog drugog. Delpas je, međutim, želeo da učini upravo to: da uz pomoć eksperimenta Greja Voltera proizvede takoreći hemijski čiste supstance pamćenja, odnosno molekule pamćenja koji su nosili samo jedan sadržaj sećanja – naredbu da se uključi monitor. Pomoću eksperimenta Greja Voltera hteo je da markira jedan mali deo čovekove svesti – da ga učini vidljivim na monitoru, kao signal uključivanja. Ako ispitanik pomisli da uključi i za to pozove iz svog mozga odgovarajuće molekule pamćenja, na monitoru će se javiti munja.
Tako stvari stoje dok je čovek živ, ali, šta se događa u trenutku smrti?
Ako pamćenje i svest ne propadaju nego stvarno sa smrću napuštaju čovekovo telo, onda s njima moraju krenuti i markirani sadržaji pamćenja iz eksperimenata Greja Voltera. A ako kreću – onda taj trenutak mora označiti signal uključivanja na monitoru.
Kad je šezdesetsedmogodišnja pacijentkinja dobila hipertonično krvarenje, radi kontrole funkcionisanja mozga „prikopčana“ je za aparat EEG i uređaj dr Greja Voltera. Uprkos preduzimanju hitnih mera, kod bolesnice se sve više javljao simptom pritiska na mozak koji je doveo do prekida svih cerebralnih funkcija. Na encefalogramu su se pojavile karakteristične nulte linije koje pokazuju da je moždana struja ugašena.
Mnogo pre nego što je smrt nastupila, bolesnica je ležala u komi. Dakle, već odavno nije bila kadra da svesno i voljno stvara talase spremnosti. Ipak, sa nastupanjem svih simptoma konačne smrti mozga pojavio se i „signal uključivanja“ na monitoru aparature Greja Voltera!
Ovaj signal uključivanja koji se poziva na pragu konačne smrti, mada više ne postoji nikakav talas spremnosti, nazivamo „efektom Delpas“. On potpuno odgovara pojavnoj slici koju očekujemo ukoliko duh ostaje da živi posle smrti, mogao bi da znači da ljudski duh u trenutku smrti napušta telo i da jedan majušni delić ovog duha, markiran u specifičnim molekulima pamćenja, pri tom ostavlja za sobom trag na televizijskom ekranu – u principu isto kao što i kakav metalni predmet izaziva signalni ton prilikom prolaska kroz sigurnosna vrata za otkrivanje oružja i eksploziva na aerodromima širom sveta…
Dato objašnjenje zvuči prilično, ali ne i sasvim logično. Kakve su moguće implikacije u slučaju da eksperiment dr Greja Voltera nije tačno interpretiran? Ukoliko nije nesporno da su njegovi pacijenti-ispitanici svojom voljom aktivirali uključenje ekrana, da li je nesporna i činjenica da su tačno formulisanim stavom „uključi se“ to bili u stanju i da učine? Sumnjam. Možda je ekran aktivirala njihova koncentrisana energija, bez obzira na sadržaj u njoj smeštene poruke! Ukoliko je ovo tačno, onda je uključenje ekrana umiruće šezdesetsedmogodišnje pacijentkinje, koja je, podsećam, već dugo bila u komi i bez svesti o sebi i okruženju, mogla da aktivira za doktora Delpasa tada nepoznata energija – biofotona! Ovo objašnjenje čini mi se daleko primerenijim od ponuđenog.
Podsećam: foton je kvant svetlosti, a kvant je najmanja količina energije određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije. Pored toga, foton je čestica bez mase i naboja.
Fotoni, Ajnštajn, međuzvezdani letovi, načelo neodređenosti, kvantna mehanika, Stiven hoking, talas spremnosti, eksperiment Delpas… ukoliko sve što je prethodno rečeno definišemo kao hipoteze, vreme je da konačno saberemo „dva i dva“, odnosno, dovedemo u logičan poredak i prevedemo u odgovarajući zaključak.
Nematerijalni organizam!
Živa ćelija organizma emituje deseti deo svog energetskog potencijala (biofotonske energije), dok devet desetina čuva u sebi. I upravo taj deseti deo energije je dovoljan da organizam opstaje, živi, da čovek funkcioniše, ponaša se kao živo biće. U trenutku smrti, međutim, oslobađa se (emituje) ukupna količina pomenute energije, znači svih „deset desetina“ i život napušta ćelije, tkiva i ceo organizam.
Iz ovoga proizilazi da je svaka ćelija živog organizma u izvesnu ruku autonomna onoliko koliko i stanovnik jedne države: sama po sebi je autonomna, rađa se i množi sama, ali je istovremeno i strogo kontrolisana indukcionim poljem i potencijalom okolnih organa, sistema organa i celog organizma. Upravo zbog toga se neće, recimo, dogoditi da nokat izraste na čovekovom – nosu. Sama i umire, ali istovremeno je i sama za sebe mrvica života.
Dakle, u trenutku emitovanja kompletne energije, čovek tj. organizam umire i fenomen umiranja je upravo taj kompletan izlazak energije u obliku fotona iz svake pojedinačne žive ćelije jednog organizma nakon čega se ova dezintegriše odnosno trune i pretvara u biljnu hranu.
Isto se dešava kod programirane smrti ćelije, tzv. apoptoze.
O duši ne bismo mogli ništa da znamo da nije saznanja o fotonima, jer, duša je astralni organizam. Fotoni, međutim, nisu duša. Oni čine njen organizam čiji su nerazdvojni deo. „Idu“ sa dušom koja, prilikom odlaska, odnosi sa sobom i život. U slučajevima kad ne povede „kompletan život“, vraća se. Otuda čudnovata oživljavanja. Ona, dakle, može da se vrati, ponovo „oživi“ ukoliko nije kompletna energija, iz svih ćelija, izašla iz organizma. Iz ovoga sledi da je duša povezana „svetlom pupčanom vrpcom“ (satkanu od fotona!) za telo. Postojanje ove niti života, koju je moguće videti i snimiti pod izvesnim uslovima, poznato je onima koji imaju mogućnost izlaska iz tela odnosno astralnog putovanja. „Uže od fotona“ čini energija svih ćelija (života) i prilikom astralnih putovanja čak do devedeset posto nje može da napusti organizam… U svakom slučaju, dokle god postoji ta veza, to jest sve dok fotoni odnosno pomenuta energija kompletno ne napuste organizam, ovaj je biološki živ.
Rekoh, i duša je organizam. Reč je o astralnom, nematerijalnom telu sa svim funkcijama, odlikama i osobenostima jednog organizma. Naravno, ne telesnog. I nije reč o amorfnoj, bezobličnoj, neartikulisanoj, energiji. Naprotiv. Kao što je parče naizgled bezobličnog mesa sastavljeno od jedara, mitohondrija, miozina, aktina i plazme, hromozoma, hormona i čega sve još ne, i duhovno telo je specifično, sačinjeno od sistema strogo određenih međuzavisnih i uslovljenih raznorodnih energija. To što čovek na današenjem stupnju razvoja nauke i tehnologije nije u stanju da ih detektuje, definiše, razdvoji na sastavne elemente i izmeri, ni u kom slučaju ne znači da one i ne postoje. Da bismo ih otkrili i počeli da koristimo, nedostaju nam instrumenti. I sve dok ih ne budemo imali, moraćemo da se oslanjamo na „vančulne“ sposobnosti pojedinaca koji su u stanju da ih, svesno ili nesvesno, detektuju pa čak i pojedinačno razlikuju.
Težina duše
Onog trenutka kad pomenuta energija postane vidljiva instrumentima koje će čovek napraviti, dakle identifikovana, merljiva i upotrebljiva, otvoriće se novo polje nauke – polje anatomije duše i bioenergije. Baš kao što je nekada atom bio „najsitnija nedeljiva čestica“ materije a ćelija organizma, nauka o anatomiji duše počeće da se bavi njenim elementima, sastavom, organizacionim celinama, podelom pojedinih segmenata i „organa“, specifičnostima različitih vrsta energija… Ovo će, opet, otvoriti mogućnosti za merenje, otkrivanje i identifikovanje prisustva duša u određenom prostoru, samim tim i izradu instrumenata uz čiju pomoć će postati „vidljive“. A možda će, zahvaljujući ovoj mogućnosti, čovek konačno doći do trajnog rešenja vlastite egzistencije pa i mogućnosti posete ili čak seljenja u druge galaksije. Nema sumnje da bi iz saradnje materijalnog i astralnog sveta mogle da se izrode izuzetno interesantne i zanimljive ideje a, zašto da ne, i obostrana korist. U krajnjoj liniji, dovoljno će biti i samo to što će „odlazak na poslednji put“ postati manje stresan budući da više neće biti „put u nepoznato“.
Suviše fantastično? Ko bi rekao da je čovek do pre nešto više od sto godina, vekovima i milenijumima sanjao da poleti!
Znajući, ili bar pretpostavljajući, stari narodi su se bavili pitanjem „težine duše“. Eksperiment Delpas je zabeležio trenutak kada fotonska energija napušta organizam, međutim, manje je poznato da je težina tela umrle osoba manja za osam do deset grama od one za života.
Da li je to zaista ta „težina duše“? Bilo bi, u najmanju ruku, neozbiljno kategorički to tvrditi, ali, vredi razmisliti…
Nauka i Tarabići
– Lijepo je izgledo, moj kume Zarija. Na njemu nekakva mantija, a po njojzi ko da blago svijetle rojevi svitaca, samo nekom neopisanom svjetlošću. Taka mu je i glava bila… Bijela, a nekako svijetla… Cjelivah ga u ruku, a ona meka ko da vunu na preslici drži. Dodirnem ga po mantiji, a ona isto nako, kadivena. Sve mi se čini da bi rukom kroz njega mogo proći…
Zbog ovog, nestvarnog opisa, sveštenik Zaharije je bio uveren da je Mitar sve to sanjao ili halucinirao. Tada je između njih započeo, prvi put sumnjičav razgovor:
– Da nijesi ti to sve snijevao, moj Mitrašine?
– Kakvo snijevanje! Snijevam li ja, kume, kad vako, sad evo, s tobom govorim?
Ja mu na to reknem:
– More biti, Mitre, da si nešta, nako u snu, sam sa sobom razgovarao, pa se i kumi pričinjelo da s nekijem drugim pričaš…
– Bože, kume Zarija!… Je l’ ti to ona moja ženturina rekla da je viđela svijetlog popa kojeg uvodim u kuću i š njim razgovaram?
Ja mu reknem da jeste, a on mi unakrsti:
– E, pa ako sam to sve snijevo, nije mogla i ona snijevati isti san?
– Dobro, kume Mitre, a kako on ode od tebe i šta reče?
– Reče da će se jopet javljati i od ondaj mi se javi jošte nekoliko puta. Pošlje mi kaza da je vrijeme da se rastanemo te ja iziđoh u avliju da ga ispratim… Tako, polako, dođosmo do kućera, a njegova se prilika zaplasti k’o plast sijena i tako ga, nekako, nestade…
– Kako? – jopet ga priupitah.
– Pa, ne umijem da ti to objasnim ovijem, ljudskim riječima jerbo što gođ da ti rečem, jopet neće biti onako kako je uistinu bilo…
Ja ga zamolim da to pokaže kako zna, a on mi ondakar reče:
– Nekako se zgrudva te postade ko grudva snijega… Sjajna i ko zlatna. Jal’ grudva, jal’ ćasa, to ti ne umijem iskazati… Pošlje, to poleće u nebo i meni se činjaše da ode među same zvijezde…
Ovako je, navodno, prema „Kremanskom proročanstvu“ (autora Dragoljuba Golubovića i Dejana Milenkovića), protekao jedan od razgovora prote Zaharija Zaharića i njegovog kuma Mitra Tarabića u kome je ovaj opisao susrete sa pokojnim stricem Milošem. Uprkos izvesnih sumnji u pogledu autentičnosti ovog razgovora, ovo je svakako najlepši i najplastičniji opis susreta „dva sveta“ o kome sam do sada slušao i čitao. Zaista, ima li divnijeg od ovog opisa koncentrisane biofotonske energije!
Još jednom moram da podsetim: foton je kvant svetlosti, a kvant je najmanja količina energije određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije. Pored toga, foton je čestica bez mase i naboja.
Koliko se, dakle, razlikuje opis Mitra Tarabića svog pokojnog strica i pomenutog citata iza koga stoje svetski naučni autoriteti?!
Po meni, gotovo savršeno se upotpunjavaju…
Želeo bih da napomenem da mi je fiziku predavao pokojni prof. dr Dragi Jovanović asistent Marije Kiri; dr Milan Janjić, laboratorija 49, Boris Kidrič – Vinča, sada u SAD jedan od najpoznatijih astro-hemičara, doktorirao kod pronalazača kontaktnih sočiva u Pragu; Zoran Bogićević elektroničar koji je prvi napravio liofilizator na Balkanu; dr Voja Simić, Vojni institut – Katanićeva; pokojna prof. Dr Slobodanka Veljković – PMF; veliku zahvalnost za podršku dugujem univerzitetskom profesoru Dragutinu Mariću.
prim. dr sci. Todor JOVANOVIĆ
