DRAGOŠ KALAJIĆ
Kodeks Solarnog reda

Predgovor
I – Zvezdane magnitude
II – Metabiologija
III – Uputstva spoznaji
IV – Ethos
V – Mistika svetlosti
VI – Sekstant za kraj ciklusa
VII – Sveti brak

Predgovor

Kodeks Solarnog reda je jedini pozitivni odgovor koji sam u stanju pružiti izdavačevoj, ljubaznoj, potražnji teksta određenog opsega a „spektakularnog sadržaja”. U pitanju je zbirka uputstava koja su mi ukazivala, i ukazuju, počast pristižući, tokom niza godina, na moju adresu. Pitanje autorstva tih uputstava je bespredmetno, jer jedan metafizički usmeren red, po definiciji, predstavlja oblik nad-individualne realizacije, te su njegovi plodovi idealno anonimni, odnosno impersonalni. Moram priznati da su mi uputstva izazivala različite reakcije: od idealnog prepoznavanja, preko zapanjenosti, do intelektualne srdžbe, izazvane drskošću apodiktičnih tvrdnji, lišenih dokaznog postupka. Lektira nekih uputstava izazivala mi je i smeh, premda podozrevam da je svest time nastojala prikriti strah od redovničkih vokacija sopstva. Uostalom, etikecija mi nalaže da se uzdržim od javnog suda o darovima, prepuštajući slobodu suda čitaocima.
Pitanje prava objavljivanja uputstava ili poruka upućenih osobnoj nameni razrešio sam pod svetlom doktrine o kraju jednog ciklusa kulture: običaj je da se u takvim periodima lome pečati tajni. Potrudio sam se da uputstva, radi bolje preglednosti, svrstam u tematske celine, kojima sam odredio naslove, u skladu sa njihovim sadržajima. Napominjem da su u nekim slučajevima izložena svrstavanja usiljena ili provizorna, jer odgovarajuća uputstva sadrže više tematskih elemenata. Uz pomoć lične, skromne, erudicije, te uz konsultacije specijalista, uspeo sam da odredim izvore navoda koji slede sintagmu: „rečeno je u našim, svetim, knjigama”. Po redosledu, u pitanju su sledeći izvori:
I. 1. – Chandogya-upanisad, III, 13, 7; imperator Julijan: Contra Galileos.
I. 4. – Horacije: Carmina, III, 3, 7-8.
II. 1. – Platon: Timaj, 42, b-d.
III. 5. – Hajdeger: Uvod u metafiziku.
IV. 20. – Voluspa, 58-63.
VI. 1. – Pindar: Pyth., X, 29.; Vendidad, II; Rig-Veda, I, 24, 10.; Taittiriya Samhita, IV, 3, 11.

U Singidunumu, proleće 1985.
Dragoš Kalajić

0. I. Ako visoko vrednuješ doktrinu Solarnog reda, koju sada učiš i usvajaš, mislima i delima – nikad je drugima nećeš nametati, niti ćeš od drugih zahtevati ili očekivati ono što od sebe, doktrinom vaspitavan, iziskuješ.

ZVEZDANE MAGNITUDE

I. 1. Pred pitanjem „ko su ti roditelji?” – pravilan odgovor glasi: „Moj roditelj je solarna tradicija”. Rečeno je u našim, svetim, knjigama: „Svetlost koja blista nad nama, koja sjaji sa one strane svega, iznad univerzuma, u najvišim svetovima iza kojih nema viših – to je ista svetlost koja zrači u čoveku.” Rečeno je, takođe, da je „sunce koje vidimo našim očima – slika jednog inteligibilnog sunca koje ne vidimo očima”.

I. 2. Pred pitanjem „ko su ti pra-roditelji?” – pravilan odgovor glasi: „Moji pra-roditelji su led i vatra Velikog Praska.” Pritisni palčevima ušne otvore i uveri se: oslušni odjek svog pra-rađanja: bujice i požare primordijalne kosmotvoračke energije Velikog Praska.

I. 3. Pred pitanjem „odakle dolaziš, kuda ideš?” – pravilan odgovor glasi: „Dolazim sa zvezdanih puteva i idem ka zvezdanim putevima.” Svuda i u svakom trenutku budi pri znanju da dolaziš iz daleka i da daleko ideš: ti dolaziš iz pra-istorije i ideš ka nad-istoriji.

I. 4. Rečeno je u našim svetim knjigama za svojstva čoveka solarne tradicije: „I kad bi se čitav svet srušio – on bi ostao uspravan među ruševinama.” Ti nemaš tla – pogled ka zvezdanim magnitudama je tvoje uporište. Nepokolebljivost tvog bića čini deo uporišta stabilnosti zvezdanog poretka.

I. 5. Na putevima razvojnog pokreta kosmičkog bića, oblik zvani „čovek” je jedna stanica koja ga privremeno pridržava i zadržava.

I. 6. Teži izdvajanju umne svesti iz stanice zvane „čovek” kako bi spoznao njenu dvostruku ulogu: blagotvorno podržavanje i opasno preprečavanje razvojnog pokreta kosmičkog bića.

I. 7. Budi uvek pri znanju da čovek i život nisu ciljevi već puka sredstva kosmotvoračke delotvornosti. Ti nisi rođen da bi samo živeo već živiš da bi delao. Spram života održavaj suverensku distancu, kao i spram svakog drugog sredstva, nastojeći da njim potpuno ovladaš, jer će, u protivnom, život tobom ovladati.

I. 8. Ovaj svet je jedna od arena kosmičke Igre, a u njemu ti si jedan od igrača. Ti ne znaš, niti možeš znati, sva pravila, te ne možeš predvideti ishode svoje igre; to se zove sloboda.

I. 9. Na ovoj stanici vrhovni zadatak je napuštanje stanice u pravcu beskraja zvanog „kosmički Um”.

I. 10. U idealnoj projekciji sopstva kosmičkog bića iz tebe, ti nisi član reda već je red član tebe, ti nisi jedinka ljudske zajednice već je ta zajednica jedinka tebe, ti nisi deo sveta već je svet deo tebe.

I. 11. Bez bića koje sad počiva u stanici zvanoj „čovek” – kosmos ne bi postojao; od istog bića zavisi postojanje kosmosa, dakle supremnog poretka. Biće je funkcija kosmosa a kosmos je funkcija bića; to je smisao učenja da su ljudski um i kosmički Um subjektivni i objektivni pol jedinstvene stvarnosti.

I. 12. U tebi počivaju svi elementi svemira. Zašto? Osećaj malodušnosti je znak da si zaboravio to pitanje koje poseduje moć okrepljenja i podsticanja delotvornosti.

I. 13. Ti si učenik a kosmički Um je vrhovni učitelj. Pri najvišoj katedri učenja, najteže pitanje glasi: „Ko si ti?” Odlični odgovor glasi: „Ja sam Ti”.

METABIOLOGIJA

II. 1. Rečeno je u našim svetim knjigama da čovek „silnu navalu koja je prirasla uz njega, proizašlu iz vatre, vazduha i zemlje, bučnu i nerazumnu” treba „da savlada umom i dospe u oblik svog prvobitnog i najboljeg stanja”. Tako magistralno označeni put borbe uma za oblikovanje sadržaja inferiornih sfera ljudske „mešavine”, protiv psihičke, egzistencijalne i socijalne anarhije – vodi povratku ka „prvobitnom zavičaju”, ka „zvezdanim boravištima”.

II. 2. U ovoj areni kosmičke Igre, jedinstveni, uspravni, položaj čoveka je znamenje idealne usmerenosti: povratak „zvezdanim boravištima”, kroz vaspitavanje posredstvom zvezdanih katedri. Uspravni položaj je i najnestabilniji položaj: znak da biće čoveka u kosmičkoj Igri igra na sve ili ništa.

II. 3. Usvoj opšte učenje da je čovek ono što sam hoće: neka drugi veruju kako su postali od majmuna – ti znaj da je taj famozni majmun postao od degradacije čoveka. Nek drugi neumorno kopaju zemlju, bezuspešno i patetično tragajući za fosilnim dokazima teorije o prerastanju majmuna u čoveka; ti njihovu genealogiju vrsta koristi za kontemplaciju obrnutog, dakle pravilnog, smisla: u pitanju je kontra-revolucioni niz vrsta, do ameboidnih i parazitskih, koji pedagoški predočava negativnu budućnost bića u čoveku, ako zaboravi svoju misiju i izgubi pravac odličnog razvoja te povratka „zvezdanim boravištima”.

II. 4. Postojanje mnoštva vrsta oblika života dokazuje da su svi homoidni oblici propali te je čovek poslednja preostala mogućnost otpora degradaciji i protiv-pokreta, u pravcu rehabilitacije i restauracije „prvobitnog i najboljeg stanja”. Znaj da su svi opažani i izučavani genomski preobražaji izrazito degenerativne prirode: zato se oslobodi i poslednjih iluzija o nekakvoj spontanoj i naprednoj „evoluciji” vrsta te odlučno ustaj protiv struje propadanja.

II. 5. Budi pri sećanju da si ti plod kosmičkih sila i milenarnih napora dela i misli niza generacija: produži anabazu, prenesi solarnu tradiciju.

UPUTSTVA SPOZNAJI

III. 1. Svaki oblik teži da istraje u biti svoje uloge određene pravilima Igre kosmičkog Uma. Značaj oblika zvanog „čovek” ispoljava se jedinstvenom sposobnošću, u ovoj areni, da sebi postavlja pitanja o prirodi Uma i smislu Igre. Pitanja koja sebi postavljaš o prirodi kosmičkog Uma ne mogu dovesti u sumnju postojanje Uma jer je on ishodište, osnova, pokretač i cilj svih pitanja. Zato spoznaj granice sumnje: svaka sumnja je u funkciji apsolutne izvesnosti kosmičkog Uma koja ne može biti dovedena u sumnju jer je Um uzročnik svih sumnji.

III. 2. Sa stanovišta stanice zvane „čovek” – nije moguće potpuno spoznati kosmički Um jer je on beskrajan i neograničen a svi ljudski metodi spoznaje su odmerljivi i ograničeni.

III. 3. Motivi, simboli ili alegorije su belezi ili orijentiri spoznajnih istraživanja. Razlikuj označavanje od označenog. Samoljudske „istine” su privremenog i ograničenog značaja i značenja.

III. 4. Ne dopuštaj da ti svest obmane privid logičnog savršenstva ljudskih iskaza u ogledalu jezika jer je jezik samo jedan od poslednjih, slabih i izobličenih, odjeka eha Velikog Praska kosmostvaranja.

III. 5. Sve što nije prvobitno je samo bolja ili lošija, bliža ili dalja, imitacija prvobitnosti. Hronološke ili istorijske table imitacija obično osvedočavaju procese postupnih izobličenja prvobitnosti, do samog dna neprepoznatljivosti uzora ili negacija, koje su, po definiciji, parazitske prirode. Dakle, zadatak je prevazići „dekadenciju” posredstvom verodostojnog „drugog počinjanja”, po uputstvima naših svetih knjiga: „da bi se jedno počinjanje ponovilo, ne treba vratiti sebe unazad sebe, kao u nešto prošlosti, koje je poznato i koje treba imitirati – već treba učiniti da to počinjanje otpočne još prvobitnije…”

III. 6. Nepokolebljivo odolevaj tekućim, dakle promenljivim, talasima značenja reči. Drži se obale prvobitnih ili najdrevnijih, poznatih, značenja reči. Stupanj drevnosti značenja – određuje stupanj ispravnosti značenja. Znaj da je izopačenje značenja reči, u mnogim slučajevima, delo svesne akcije usmerene razaranju vrednosti.

III. 7. Pridaj veću pozornost te značaj imenima nego definicijama suštastava. Imena su izvedena iz izravnih iskustava manifestacija suštastava a definicije su pokušaji razuma da proizvoljno ograniči ono što je, po svojoj prirodi, neograničeno.

III. 8. Napredak je sećanje. Zato je osnovni zadatak spoznaje susređivanje svesti ka sopstvu i širenje svetlosti spoznaje kroz vreme–prostor memorije, ka obnovi primordijalnog znanja. Znaćeš da si savladao prvi deo puta spoznaje kada prevladaš demoniju vremena–prostora i odgovarajućih ograničenja, kada „prošlost”, „sadašnjost” i „budućnost” ili „ovde” i „tamo”, budeš doživljavao kao jednovremenost i sveprisutnost sebe.

III. 9. Budi poput ogledala: sve slike sveta može primiti ali ni jedna uz njega ne prijanja, niti ga i jedna uslovljava. Ti nosiš bezmernu odgovornost jer si tvorac svih slika sveta koje opaža tvoj spoljni ili unutrašnji pogled. Vrlinom izložene odgovornosti, izlišno je da se ti prilagođavaš svetu – nek se svet prilagođava tebi.

III. 10. U svakom skupu oblika prepoznaćeš hijerarhijsku vertikalu posredstvom znakova porasta složenosti strukture i funkcija. U domenu sistemskih ili ograničenih skupova oblika prepoznaćeš hijerarhijsku vertikalu posredstvom znakova porasta raznovrsnosti i antagoničnosti njihovih komponenti.

III. 11. Ne pouzdaj se u kriterijum lepote, pri određivanju kvaliteta oblika, ako nisi uspeo sve „stilove” sagledati kao različite aspekte dinamike manifestacije jedinstvenog mega-stila, koji obuhvata ljudske i ekstra-ljudske tvorevine.

III. 12. Kontempliraj simbol jin–jang (yin–yang) kao kosmogram, opštu shemu kosmičke Igre: i u najvećoj sferi trijumfa haosa ili anarhije opstaje jedan nukleus kosmosa, iz koga započinje ciklus kosmičke obnove. Igri su neophodna oba principa, dakle dualnost arhije i an-arhije.

ETHOS

IV. 1. Misli kao da ćeš sutra umreti – delaj kao da nikad nećeš umreti.

IV. 2. Misli i delaj neuslovljiv od pretnji poraza ili obećanja pobede. Nema pobede vrednije od vernosti sebi u porazu, niti ima većeg poraza od izdajstva sebe zbog pobede.

IV. 3. Ne sledi puteve akcije zbog dobitka niti odstupaj od puteva akcije zbog gubitka: ako si veran sebi, ako potpuno jesi – ti ništa ne možeš više dobiti, niti izgubiti.

IV. 4. Ako se sve ciklično vraća, kako uče naše svete knjige – onda nastoj da činiš ona dela koja zaslužuju biti obnovljena u sledećim ciklusima; to je put slobode samoodređenja.

IV. 5. Bolje je biti mrtvi lav nego živi pas. U memoriji potomstva vrli primer je moćniji i plodotvorniji od života koji ga je izveo u ovoj areni univerzuma.

IV. 6. Na putevima misije prepreke suočavaj kao sredstva uzdizanja, ambise kao sredstva prevazilaženja a apsurde kao sredstva kvalitativnog preobražaja sopstva. Ovaj svet nije drugo do arena igre kroz koju se biće vaspitava i proverava za više misije, teže zadatke.

IV. 7. Ne tuži se na težinu zadatka misije jer je ta težina procena tvojih vrednosti i mogućnosti.

IV. 8. Patnja, tuga ili strah su različita imena tvojih slabosti. Zato ne optužuj druge ili drugo za svoje nedaće već ustaj u borbu protiv sopstvenih slabosti.

IV. 9. Iz rečnika opisivanja sopstva izbaci reč „greh” jer ona ima moć stvaranja odgovarajućih osećanja krivice, nedoličnih solarnog redovnika. U pitanju je izveštačeno osećanje koje je ubedljivo osvedočeno, kroz istoriju, pogubnim i tragičnim posledicama. Umesto reči „greh” – upotrebljavaj izvorni izraz koji glasi: „greška”.

IV. 10. Sa ove kosmičke stanice zvane „čovek” mi ne vidimo predele iza praga zvanog „smrt”. Stoga je svaki strah od smrti neosnovan ili izazvan neznanjem. Ako je u pitanju strah za materiju tela – znaj da u tom domenu nikada niko nije umro jer nikada, ni jedna, čestica materije nije bila uništena. Poput čestica materije – i iskre uma su neuništive, nepomračne, pripadajući našem „nepobedivom suncu”.

IV. 11. Ne dopuštaj da ti svest zagađuju i ponižavaju strahovi ili nade izazvani arbitrarnim pretpostavkama o prirodi smrti; svojim delima i mislima ti posredno uslovljavaš prirodu smrti.

IV. 12. Po sredstvima prepoznaj i procenjuj ciljeve. Samo sredstva opravdavaju ciljeve.

IV. 13. Iskušavaj sopstvenu celovitost i stamenost bića suzdržanošću u sred obilja, čednošću u sred orgija, blistavošću u sred mraka. Pravilan put ispita sopstva nije zatomljavanje iskušenja već suverenitet sopstva nad svim iskušenjima. „Pustinjačka” povlačenja iz sveta ili fiziološke „askeze” su obeležja slabosti i kukavičluka te posredne glorifikacije iskušenja.

IV. 14. Među ljudima uputno je nositi obeležja i maske za poruge ili zaziranja, izlagati se neprijateljstvu poriva ka nivelaciji, stajati na mestima kojih se ostali zastrašeno klone, opstajati na izgubljenim, prokletim uporištima; tako ćeš sebe odvikavati i oslobađati od merila ljudskog, prevrtljivog, morala te lakše usvajati večnu etiku zvezdanih magnituda.

IV. 15. Ne zadržavaj se kod vrlih ljudskih misli i dela jer su oni samo pokazatelji kosmičkih uzora, prosijavanje ili odrazi sjaja kosmičkog Uma. Ka prvobitnim uzorima stremi.

IV. 16. Budi ravnodušan spram slave koju dele ljudi. Gde je kosmički Um – tamo je tvoja slava.

IV. 17. Budi iskren pred sobom jer svaka laž prikriva slabosti koje prete pomračenjem iskre svetlosne statue tvog bića.

IV. 18. Lice je najneposrednije i najočiglednije osvedočenje bića, osobito oči za koje je rečeno da su „prozori duše”. Reč „lice” potiče od „činiti” jer je lice sintetički izraz skupa misli i dela.

IV. 19. Razvijaj u sebi moći gipkosti i čvrstine bića, kao da je u pitanju izrada vanrednog mača u najvišim radionicama umeća. Sama gipkost je povodljiva a sama krutost je lomljiva. Neophodno je posedovati obe osobine: gipkost koja služi čvrstini, onemogućavajući prelome – i čvrstinu koja služi gipkosti, suzbijajući podvijanja.

IV. 20. Rečeno je u našim svetim knjigama da će posle sloma moći (ragnarok) „zemlja drugi put izroniti iz mora, opet zelena”, da će „orao loviti ribu po planinama” i da ćemo se ponovo okupiti na našim poljima, gde ćemo „u travi naći čudesne zlatne tablice za igru, koje posedovasmo u pradavnim vremenima”. Stanovaćemo u građevini „lepšoj od Sunca”. U pitanju je vizija celovite memorije, koja obuhvata sva vremena, a ne nekakvo obećanje koje cilja hrabriti nadom. Nada je loše, nedostojno i nečasno uporište mišljenja i delanja. Zato odbij od svesti svaku nadu i budi ono što jesi, uprkos beznađu.

MISTIKA SVETLOSTI

V. 1. Svetlosni diskos je sveta podloga kontemplacije vrednosti. Svetlost je sredstvo okupljanja sveg rasutog Velikim Praskom. Budi u noći ljudskog svetlost koja povezuje infinitno i infinitezimalno.

V. 2. Svetkovine letnjeg i zimskog solsticija sastoje se iz dva perioda; prvi, u znaku kermesa, posvećen je „oproštaju od Sunca”, odnosno „dočeku Sunca”, a drugi, u znaku izdvajanja i osamljenosti, posvećen je kontemplaciji svetlosti koju okončava ritualni pozdrav uzdižućem Suncu. Kermes „oproštaja” i „dočeka” je igra, kolo, oko ideje nepobedivog, nepomračnog i nepomičnog sunca, centra kosmičke imperije koji sve puteve otvara, sve puteve povezuje. Dakle, pri upotrebi slike nebeskog Sunca, u simbolizmu supremne svetlosti, neophodno je odstraniti elemente „pokretljivosti” i „promenljivosti”.

SEKSTANT ZA KRAJ CIKLUSA

VI. 1. Rečeno je u našim, svetim, knjigama da put povratka našem zemaljskom pra-zavičaju „ne može biti otkriven ni morem, ni kopnom”. Po zakonu korespondencija, izloženo metafizičko učenje upućuje pogled i ka fizičkom analogonu: možda je naš pra-zavičaj nedostupan jer počiva pod polarnim ledom, nekad zelen i plodan? Naše svete knjige sadrže mnoštvo astronomskih indikacija i sećanja polarnog sedišta pra-zavičaja. Rečeno je da „tamo zvezde, Mesec i Sunce samo jednom u godini ustaju i poležu a jedna godina je kao jedan dan (i noć)” te da sazvežđe „Velikog Medveda prosijava i gasne u danu”, visoko nad osmotrištem. Oko osmotrišta polarnog pra-zavičaja kruže „trideset zora, trideset sestara… u grupama od po šest, skupa napredujući ka istom cilju”. Sa sjajem tih znanja oslobodi se i poslednjih veza za „sad i ovde”: budi uvek i svuda.

VI. 2. U jezicima, kosmogonijama, mitovima, običajima i psihičkim strukturama indoevropskih kultura otkriveni su, i otkrivaju se, belezi i spomenici jedinstva pre dijaspore, u kome počivaju temeljne vrednosti. Trezori indoevropskog jedinstva su osnovni cilj pregnuća tvog sećanja. Sa znanjem temeljnih vrednosti rasprši iluzije nacionalizama. Formula zvana „nacija” je patent trećeg staleža kojim su žreci kapitala i demonije kapitalizacije legitimisali svoju prevlast, podrivajući organone vrednosti, izazivajući arbitrarne podele i sukobe u cilju parazitske i lihvarske eksploatacije. Stoga, za nas, „nacionalna samosvest” nikako ne može biti cilj, već, eventualno, samo polazište tenzija ka okupljanju bogatstva različitosti oko idealnog jedinstva, koje hijerarhijski i hronološki nadvisuje i prethodi prvobitnosti.

VI. 3. Od Atlantika do Urala, prostori virtuelne EU-topije su pod militarno-ekonomsko-kulturnom okupacijom sila dva sistema, čiji međusobni odnosi su samo prividno antitetički. U pitanju su samo kvantitativno i metodološki različiti modeli jedinstvenog principa, u znaku demonije ekonomije, gde su sredstva života poprimila autoritet vrhovnih ciljeva života, podvrgavajući čoveka i društva finalitetima izopačenog poretka vrednosti. Razvijeniji i efikasniji model demonije ekonomije podržava opstanak drugog jer mu posredno služi za ostvarenje niza strateških ciljeva: od zatomljavanja privredno-konkurentskih virtuelnosti određenih područja sveta, osuđenih na primarne i sekundarne aktivnosti te inferiorni položaj u svetskom ekonomskom poretku – do pripremanja terena za lihvarsku eksploataciju. Privid antiteze takođe je više-funkcionalan: od pružanja alibija za hiperprodukciju apsurda (proliferacija klasičnog, nuklearnog i „zvezdanog” naoružanja) – do zatvaranja horizonta mogućnosti uspostavljanja verodostojne, metaekonomske, alternative. Osobni zadatak svakog redovnika je da svoj otpor održava na pouzdanoj distanci od prividnih antiteza, dakle u poziciji apsolutne nesvrstanosti.

VI. 4. Istorijsko iskustvo privida antiteza „liberalnog” i „državnog kapitalizma” svedoči da su oba modela demonije ekonomije jedinstveno delotvorni u cilju podrivanja, uništenja ili zatomljavanja temeljnih vrednosti evropske kulture i civilizacije. Razvijeniji i efikasniji model je neuporedivo uspešniji jer su njegova sredstva negacija suptilnija i dalekosežnija. Paradoksalno, primitivniji model, brutalnim ograničenjima ljudskih sloboda uspeo je da spase odgovarajuće područje okupacije EU-topije od subverzivnih delovanja pseudo-kulture razvijenijeg modela, dok je praksa sirove prisile i vulgarne indoktrinacije izazvala, te izaziva, obrnute efekte, posredno podstičući pozitivne otpore i budeći samosvesti o vrednosti specifičnih nasleđa, koje se u mnogim ambijentima razvijaju smerom nad-nacionalnih perspektiva, u znaku evropskog prepoznavanja i okupljanja.

VI. 5. Mi živimo u uslovima planetarnog razmaha dominiona lihvarske i trovačke civilizacije čija je priroda izrazito parazitska ili vampirska a zvanična kultura ili pseudo-kultura pretežno algolagnijskog, dakle sado-mazohističkog, karaktera. Izložena definicija je najsažetiji zaključak našeg istraživanja značenja „znakova vremena”, odnosno znakova kraja ciklusa u znaku dominacije kulture trećeg staleža. Nije u pitanju smak sveta već smak iluzija jednog od niza svetova u ovoj areni univerzuma. U izloženim okolnostima uputno je primenjivati načelo zvano „jahati tigra”: dakle, ne suprotstavljati se, zaludno, stihiji već je „zajahati” i očekivati njeno iscrpljenje. Neophodno je stvarati „paralelne” prostore, uzdizati citadele verodostojne alternative koje su virtuelni centri kristalizacije nove, EU-topijske, kulture. Dakle, preporuka glasi: nikakav „kontakt” sa neprijateljem, nikakav sukob ili dijalog, polemika ili kompromis – već izdvojena delotvornost otpora i priprema obnove vrednosti i radosti života.

VI. 6. Ovaj svet nije naše gradilište jer ima više potreba za grobarima nego za graditeljima. Pri projektovanju građevine „lepše od Sunca” vodi računa da ona mora zadovoljiti tri funkcije istovremeno: kermes, stadion i katedrala.

VI. 7. Pod udarima neprijateljstva, kada te obuzimaju teskoba i malodušnost, osećaj beznađa i usamljenosti – pogled uputi ka zvezdanim katedrama koje nas nadahnjuju lekcijama suverenog spokojstva i sideralne vedrine. Tamo je naš dom.

SVETI BRAK

VII. 1. Brak je sveta ustanova vrlinom našeg načela koje ne priznaje granice između sakralne i profane sfere, te nalaže zadatak sakralizacije svih bitnih oblika i domena ljudske delotvornosti.
VII. 2. Brak je eminentno metafizičko preduzeće jer se suprotstavlja procesima fizičke sfere koji teže promiskuitetu, potiranju kvalitativnih razlika te nivelaciji i, u krajnjoj konsekvenci, „toploj smrti“ drugog zakona termodinamike. U svom idealnom određenju i opredeljenju brak je izraz herojske odluke bića za jedinstvenost uprkos mnoštva, za večnost uprkos prolaznosti, za kvalitet uprkos kvantiteta, za formu uprkos amorfije. Niko te ne tera da stupaš u brak i preuzimaš odgovarajuće, herojske, dužnosti i odgovornosti; zato, raskidajući bračni savez, ne optužuj ustanovu već svoju slabost, odnosno nemoć izvršenja metafizičkih ciljeva.
VII. 3. Brak je jedan od oblika vernosti temeljnim vrednostima. Disciplina bračne vernosti ne vrši se spram nekakvih prevrtljivih moralnih običaja, niti spram supružnika, već pred sopstvom nosioca vernosti. U pitanju je vernost sopstvenoj odluci, nepomračnom solarnom principu ljudskog elementa.
VII. 4. Brak je osnovna ćelija ljudske zajednice te preliminarni ispit tvojih mogućnosti i moći. Ako nisi u stanju uzdići tvrđavu porodice visoko nad talasima an-arhije i stihije prolaznosti i promenljivosti – kako ćeš moći uzdići citadelu kristalizacije energija i vrednosti šireg opsega ljudske zajednice?

 

“Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higejom, i Panakejom, i za svedoke uzimam sve bogove, i sve boginje, da ću se u skladu sa svojim sposobnostima i svojim rasuđivanjem držati ove Zakletve.

Da ću smatrati dragim kao roditelja onog koji me je naučio ovoj umetnosti; da ću živeti u slozi sa njim i, ukoliko je to potrebno, deliti svoja dobra sa njim; da ću njegovu decu gledati kao svoju braću, da ću ih, ukoliko to zažele, podučiti ovoj umetnosti bez naplate ili pisane obaveze, da ću podeliti sa svojim sinovima, sinovima učitelja i učenicima koji su se upisali i prihvatili pravila profesije, ali samo sa njima, pravila i instrukcije.

Prepisivaću lečenje na dobrobit svojih pacijenata u skladu sa mojim sposobnostima i mojim rasuđivanjem i nikada nikome neću naneti zlo.

Nikome neću, čak i ako me zamoli, prepisati smrtonosan otrov niti ću mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt.

Niti ću dati ženi sredstvo za pobačaj.

Održaću čistotu mog života i mog umeća.
Neću operisati kod kamena, čak i ako je bolest očigledna kod pacijenta; ostaviću ovu operaciju specijalistima tog umeća.

U koju god kuću da uđem, ući ću samo za dobrobit mojih pacijenata, držeći se podalje od bilo kakvog namernog nedela i od zavođenja žena i muškaraca zarad ljubavnih zadovoljstava, bilo da su slobodni ili robovi.

Sve što saznam prilikom vršenja moje profesije ili svakodnevnog poslovanja sa ljudima, a što ne treba širiti dalje, čuvaću kao tajnu i nikada neću otkriti.

Ukoliko se verno držim ove zakletve, neka uživam u mom životu i praksi moje umetnosti, poštovan od strane svih ljudi za sva vremena; ali ukoliko zastranim sa nje ili je prekršim, neka me sve suprotno zadesi.”

Bušido (japan. 武士道, put ratnika, buši – ratnik, do – put) opisuje danas kodeks ponašanja i životnu filozofiju ratničkog staleža Japana, tj. samuraja, slično kodeksu evropskih vitezova. Svoju popularnost i poznavanje bušido zahvaljuje posebno Inaco Nitobe i njegovoj 1899 na engleski pisanoj knjizi Bushido – the Soul of Japan (Bušido – duša Japana). Prema njemu bušido je:

Bušido je dakle kodeks onih moralnih načelstva koje vitezi treba da posmatraju. On u prvom redu nije jedan pismeno fiksirani kodeks; on se sastoji od našelstva, usmeno predani i samo delimično od poznatih viteza ili naučnika napisano. On je kodeks koji prava dela čini svetim, zakon koji je napisan u srcu. Bušido se ne gradi na kreativna dela jednog sposobnog mozga ili na životu poznatih ličnosti. On je više produkt organskog rasta u vekovima vojnog razvoja.
Etimologija

Pojam bušido nastaje kao kodeks ponašanja u 17. veku za vreme tokugava-šogunata. Nezavisno od same sadržine on je produkt tog vremena, jednog vremena, u kojem je u Japanu trajao dugi mir i kad su građanski ratovi davno završeni. Kada je Nitobe krajem 19. veka napisao Bušido – duša Japana, nije bio svestan da je taj pojam već postojao. Mislio je da stvara novi i bio je kasnije iznenađen, kad su ga uputili na njega. Zbog toga se ne moraju uzimati za sasvim jednako istorijski bušido tokugava-šogunata i bušido japanskog romantizma koji je kasnije definisao Nitobe.

Generalno

Bušido se razvio iz filozofije budo, koje je definisalo dela i dužnosti samuraja. On pominje apsolutnu lojalnost samuraja prema svom gospodaru, tj. daimjo, i spremnost za njega i za vrednosti bušidoa žrtvovati i život. Samuraji i životna filozofija bušido bili su visoko cenjeni, isto zato što su samuraji u različitim periodima japanske istorije pripadali najvišim staležima japanskog društva. Za samuraja se razumelo samo od sebe, da se pored ratne veštine bavi i umetnostima, naukom, religijom i filozofijom (文武両道, bumbu rjodo, oboje putevi literature i rata). Na prvom mestu stajala je uvek lojalnost prema gospodaru. Samuraji su razvili strogi kodeks ponašanja, koji je između ostalog sadržavao i sedam vrlina ratnika.

Taj kodeks bio je osnova za sav život, te i privatni. Povrede tog kodeksa smatrane su za nečastvene, što se završilo često u sepuku, ritualnom samoubistvu.
Sedam vrlina

1. Gi (義): Iskrenost, pravednost
2. Ju (勇): Hrabrost
3. Džin (仁): Dobrota
4. Rej (礼): Učtivost, uljudnost
5. Makoto (誠) ili Šin (真): Istina, čestitost
6. Meijo (名誉): Čast
7. Čugi (忠義): Vernost ili Ču (忠): Dužnost i lojalnost

Pet glavnih zahteva

Pet glavnih principa ili zahteva koje je tražio bušido, sjedinjeni pod pojam Dodžokun:
1. Vernost
Vernost prema gospodaru i ljubav prema domovini
Vernost i poštovanje prema roditeljima
Vernost prema sebi, vrednoća
2. Učtivost, uljudnost
Ljubav
Umerenost
Etiketa (ponašanje)

3. Habrost
Tvrdnoća i hladnokrvnost
Strpljivost i izdržljivost
Snalažljivost

4. Otvorenost i iskrenost
Čast
Pravednost

5. Umerenost, skromnost
Čistoća

Naročito religiozno orijentisani spisi za glavne vrline i principe navode: Iskrenost, hrabrost, milosrđe, učtivost/uljudnost, čestitost i lojalnost.

Bušido je bio kodeks časti i nije izvor za istorijsku istinitost, što se u burnoj japanskoj istoriji može lako uvideti. Kao što je bilo među evropskim vitezima i kod samuraja je bilo izdaje, potkupljivanja, mučkih ubistva i menjanje stranaka.

Bušido isto tako nije postojao kao jedan pismeni ili religiozni manifest, već se sumirao iz japanske kulture pod uticaju raznih religija i filozofija, i po vremenskim uslovima različitih perioda. Bio je više način mišljenja koji je uticao na svakodnevnicu nego određena duhovnost. Najjače se definisao u edo-periodi, dakle, za vreme dugog mira u periodu Tokugava-šogunata.

Filozofija bušidoa uticala je na borilačke veštine samuraja i na mlađe borilačke veštine poput

* Aikido
* Iaido
* Kendo
* Kendžucu
* Kjudo
* Naginatado
* Džijudžicu
* Džudo

i nekoliko Karate stilova.
Bušido danas

Zbog principa bezuslovne poslušnosti prema vladaru/vlastima bušido se naročito u zapadnim društvama smatra anahroničnim, staromodnim.

Ali, Bušido ima svoj značaj u tradicionalnim japanskim i drugim borilačkim veštinama i sportovima, gde se, posebno u sportskom takmičenju, protivnik ne smatra neprijateljom, nego prijateljem koji omogućava da se isprobaju sopstvene sposobnosti.

Mnogima u savremenom Japanu bušido takođe služi za orijentaciju ka vrednostima izvan demokratsko-kapitalističkog načina života zapadnog tipa, ali takav prilaz može da se preobrati u svoju suprotnost, tako da umesto u jednu vrstu oslobođenja, kroz principe vernosti i vrednoće odvede u krajnost totalne poslušnosti društvu i radu.

Bušido, bukvalno preveden „Put ratnika“ se razvio u Japanu između Heian i Tokugava perioda (IX – XIII veka). To je bio kodeks i put života samuraja, ratničke klase, slične srednjovekovnim vitezovima u Evropi. Na njega je najviše uticalo učenje zena i konfučijanizma, dve različite filozofske škole u tom periodu.

Bušido nije isti kao viteštvo i kodeks evropskih vitezova. On ističe vernost, samožrtvovanje, pravičnost, osećaj srama, prefinjene manire, čestitost, skromnost, umerenost, borilački duh i čast.

Bušido proizilazi od budizma, zena (zen je japanski budizam, nastao širenjem kineskog ča budizma u Japan gde se razvio kao svojstven oblik budizma), konfučijanizma i šintoizma. Mešanjem ovih filozofskih i religijskih učenja stvoren je kodeks ratničkih vrednosti znan kao bušido.

Iz Budizma bušido je preuzeo odnos prema opasnosti i smrti. Samuraji se ne plaše smrti jer po budističkom učenju smatraju, da će po smrti biti reinkarnisani i ponovo živeti život na zemlji. Samuraji su ratnici od trenutka kada postanu samuraji pa sve do smrti, i ne plaše se opasnosti.

Kroz zen budizam, pojedinac može doseći stanje „prosvetljenja“. Zen meditacija uči da se koncentracijom može doći do nivoa svesti koji se ne može opisati rečima. Zen uči o poznavanju samoga sebe i nepostojanju granica. Samuraj ovo koristi kao sredstvo da se oslobodi straha, pokolebljivosti i na posletku grešaka. Zbog takvih stvari može poginuti.

Šintoizam, drugo japansko učenje, daje bušidou notu vernosti i patriotizma. Šintoizam obuhvata duboko poštovanje predaka što čini carsku familiju inspiracijom celoj naciji. Car je uživao poštovanje kao bog. On je bio otelotvorenje Neba na zemlji. Sa takvom vernošću su se samuraji zaklinjali caru i njihovim feudalnim gospodarima – daimjoima, samurajima višeg nivoa.

Šintoizam takođe predstavlja kičmu patriotizma prema njihovoj zemlji Japanu. Smatraju da zemlja nije tu samo za njihove potrebe, „ona je sveto prebivalište bogova, duhova njihovih predaka…“(Nitobe, 14). Brinu se za zemlju, štite je i razvijaju kroz izraziti patriotizam.

Konfučijanizam daje bušidou svoja uverenje o odnosu sa stvarima u ljudskom životu, okolini i porodici. Konfučijanizam naglašava pet moralnih odnosa između gospodara i sluge, oca i sina, muža i žene, starijeg i mlađeg brata, i između prijatelja, kojih se samuraji pridržavaju. Ipak, samuraji se ne slažu sa svim stvarima konfučijanskog učenja. Veruju da čovek ne bi trebalo da sedi i čita knjige po ceo dan, niti da piše pesme po ceo dan. Umesto toga bušido smatra da su čovek i vasiona stvoreni slični duhom i etikom.

Pored ovih osobina bušido ističe dobrodušnost, ljubav, iskrenost, poštenje, i samokontrolu uz najviši stepen respekta. Pravednost je jedan od glavnih principa samurajskog kodeksa. Nepošteni putevi i nečasna dela su smatrana niskim i neljudskim. Ljubav i čovekoljublje su najuzvišenije osobine i veličanstvena dela.

Samuraji su se ponašali jednako u svakodnevnom životu, kao i u vreme rata. Iskrenost i poštenje su jednako vredele kao i sam život.

Buši no ići-gon ili reč samuraja oslikava spoj potpune vernosti i poverenja. Sa takvim spojem nije bilo potrebe ni za kakvom pisanom zakletvom, to je bilo prožeto ponosom i dostojanstvom svakog od njih. Samuraju je takođe bila potrebna samokontrola i čvrstina da bi uživao potpuno poštovanje. Nije pokazivao znake bola ili radosti. Sve je držao unutar sebe – bez žaljenja, bez plakanja. Odražavao je smireno ponašanje i staloženost uma koji se nije smeo predati ikakvim emocijama. Bio je pravi i potpuni ratnik.

Principa, koji čine bušido ima nekoliko i veoma su prosti. Kroz jednostavnost bušido je stvorio način života koji se razvijao nacijom tokom njenih najtežih perioda, tokom građanskih ratova , očajanja i neizvesnosti.

Nemam roditelje; stvaram od Neba i Zemlje svoje roditelje.

Nemam božansku moć; stvaram od svoje iskrenosti božansku moć.

Nemam mišljenja; stvaram od svoje pokornosti mišljenja.

Nemam magičnu moć; stvaram od svoje ličnosti magičnu moć.

Nemam telo; stvaram od čvrstine karaktera svoje telo.

Nemam oči; stvaram od bljeska munje svoje oči.

Nemam uši; stvaram od osetljivosti svoje uši.

Nemam udove; stvaram od spremnosti svoje udove.

Nemam zakone; stvaram os štićenja sebe svoje zakone.

Nemam strategiju; stvaram od prava da ubijem i prava da povratim život svoju strategiju.

Nemam zlih namera; stvaram od smirenosti u seizi priliku da potisnem svoje zle namere.

Nemam čuda; stvaram od ispravnih zakona svoja čudo.

Nemam principe; stvaram od prilagodljivosti svim situacijama svoje principe.

Nemam taktike; stvaram od Praznine i Punoće svoje taktike.

Nemam talenta; stvaram od spremnosti svoj talenat.

Nemam prijatelje; stvaram od svog Uma prijatelja.

Nemam neprijatelja; stvaram od nebudnosti svog neprijatelja.

Nemam oklop; stvaram od dobrodušnosti svoj oklop.

Nemam tvrđavu; stvaram od Nepokretnog Uma svoju tvrđavu.

Nemam mač; stvaram od Ne-Uma svoj mač.

Svetksi radio-amaterski kodeks glasi:

Radio-amater je pažljiv i pun obzira. Neće se svesno ponašati tako da za vreme održavanja veze uskraćuje drugima zadovoljstvo i ometa ih.
Radio-amater je odan i privržen pokretu. Pomaže svojim drugovima u klubu, ostalim radio-amaterima, svom savezu radio-amatera u koji je učlanjen i koji predstavlja i zastupa njegove interese.
Radio-amater prati razvoj nauke i tehnike. Svoje uređaje dopunjuje i dograđuje, stalno ih usavršava prateći najnovija tehnička dostignuća. Svoja saznanja o korišćenju stanice tj. radu na opsegu, stalno usavršava.
Radio-amater je uvek prijatelj drugima. On savetuje početnike i prijateljski im pomaže, spreman je da sarađuje sa svima.
Radio-amater je odmeren i uravnotežen. Radio-amaterizam je dobrovoljna, slobodno izabrana aktivnost. Pravi Radio-amater neće nikada dopustiti da da mu radio-amaterska aktivnost smeta u nekoj od njegovih obaveza, da ugrozi njegovu porodicu, posao, da utiče na uspeh u školi ili njegov položaj u društvu.
Radio-amater je rodoljub. Svoje znanje, iskustvo i svoje uređaje uvek je spreman da stavi u službu svoga društva i otadžbine.

Etički kodeks Severno Američkih indijanaca

1. Ustani sa Suncem i pomoli se. Moli se sam. Moli se često. Veliki Duh će slušati, samo ako ti govoriš.

2. Budi tolerantan prema onima koji su se izgubili na putu. Neznanje, ljutnja, ljubomora i pohlepa izlaze iz izgubljenih duša. Moli se za njih da pronađu vođstvo.

3. Traži sebe, kroz sebe. Ne dozvoli drugima da upravljaju tvojim putem. To je tvoj put i samo tvoj – Drugi mogu ići s tobom, ali niko ne može ići umesto tebe.

4. Ophodi se prema gostima u kući s puno obazrivosti. Posluži ih sa najboljom hranom, daj im najbolji ležaj, odnosi se prema njima s poštovanjem i čestitošću.

5. Ne uzimaj što nije tvoje, bilo od neke osobe, zajednice, divljine ili nečije kulture. Nije zasluženo i dato. Nije tvoje.

6. Poštuj sve što postoji na Zemlji, bilo ljude bilo biljke.

7. Poštuj tuđa mišljenja, želje i reči. Nikada ne prekidaj nečiji govor, prigovaraj ili grubo oponašaj mimikom izrečeno. Dozvoli svakoj osobi pravo na osobno izražavanje.

8. Nikada ne govori loše o drugima. Negativna energija koju time odašilješ u univerzum vratiće ti se višestruko.

9. Svi ljudi čine greške. Sve greške mogu biti oproštene.

10. Negativne misli uzrokuju bolesti uma, tela i duha. Vežbaj optimizam.

11. Priroda nije naša, ona je deo nas. Ona je deo naše svetovne porodice.

12. Deca su seme budućnosti. Sadi ljubav u njihova srca i zalivaj ih sa mudrošću i učenjima života. Dok rastu, daj im mesto da rastu.

13. Izbegavaj ranjavanje srca drugih. Otrov te boli će se vratiti tebi.

14. Budi iskren u sva vremena. Iskrenost je ispit nasleđa i doslednosti unutar ovog univerzuma.

15. Drži sebe u ravnoteži. Svoje umno Ja, Duhovno Ja, Emocionalno Ja, i Telesno Ja.
Sva trebaju biti jednako snažna, čista i zdrava. Jačaj telo da ojača um. Rasti bogato u duhovnosti, da izlečiš emocionalne rane.

16. Donosi svesne odluke, kao što ću i kakav biti, kako ću delovati i nositi se sa svojim delima. Budi odgovoran za svoja dela.

17. Poštuj privatnost i licni prostor drugoga. Ne diraj tuđe vlasništvo, pogotovo ne diraj svete i duhovne relikvije. To je zabranjeno.

18. Budi prvenstveno iskren prema sebi. Ne možeš biti pažljiv i pomoći drugima, ako nisi pažljiv prema sebi i ne pomažeš prvo sebi.

19. Poštuj tuđa verska opredjeljenja. Ne sili druge da veruju u tvoje.

20. Deli svoju dobru sreću. Deli i sudeluj u davanju milostinje.

Etika

Platonova etika je usmerena na postizanje najvišeg dobra, pa se može smatrati eudajmonističkom. To najviše dobro znači razvitak čoveka kao umnog i moralnog bića.

Dobro se sastoji u ispravnoj srazmeri zadovoljstva i mudrosti. Naime, čovek nije „čisti um“: život lišen zadovoljstva ne bi mogao da bude jedino dobro čoveka, ma kako da um predstavlja najvišu ljudsku funkciju. Isto tako, dobro nije ni ljudski život sastavljen samo od čulnih zadovoljstava, u kome nikakvu ulogu nemaju ni um, ni pamćenje, ni saznanje, ni istinito shvatanje. Prema tome, dobar je onaj život u kojem su pomešane aktrivnosti uma sa nekim zadovoljstvima, pod uslovom da su ona neškodljiva i da se uživaju umereno.

Prema Platonu, dobar život pre svega podrazumeva poznavanje istinite vrste, bezvremenskih i nepromenljivih stvari, dakle ideja. Ali ne bi mogao preživeti onaj čovek koji je upoznat samo sa geometrijskim figurama i večnim idejama: on mora imati znanje i o čulno opažajnim predmetima koji nas okružuju u svakodnevnom životu. Međutim, za dobar život od ključnog je značaja da čovek bude svestan toga da se tu radi samo o „drugostepenom“ znanju, da naime jasno razlikuje opažajni svet od carstva večnih ideja.

Materijalnom svetu se, dakle, ne okreću leđa, ali čovek mora znati da je taj svet samo kopija carstva večnih ideja, koje se jedino može istinski spoznati u smislu νόησις.

Mešavina zadovoljstva i mudrosti, koja čini dobar život, zavisi od prave mere ili srazmere. Kako je „srazmera“ pre svega odlika nečeg lepog, to se dobro pojavljuje zapravo kao oblik lepog, a srazmera (συμμετρία), lepo (καλόν) i istina (ἀλήθεια) biće tri odlike onoga što je dobro. Prvo se mesto daje „pravovremenosti“ (τὸ καιρόν), drugo srazmeri, lepoti ili potpunosti, treće umu u razboritosti, četvrto naukama, veštinama i ispravnim mnenjima, peto zadovoljstvima koja u sebi ne sadrže bol, a šesto umerenom zadovoljavanju požude koja je neškodljiva.

Naravno, najviše dobro (summum bonum) podrazumeva spoznavanje boga, odnosno čovekovo nastojanje da postane sličan bogu, onoliko koliko je to čoveku uopšte moguće.

Sličnost bogu tu znači postati pravedan uz pomoć razboritosti.

Platon je zastupao shvatanje da su vrlina i znanje izjednačeni (Sokrat). Mudro je težiti onome što je dobro i korisno, a nerazborito je ići za onim što je štetno. Postoje različite vrline, prema predmetu i prema tome iz kojeg dela duše izviru, ali sve te različite vrline tvore jedinstvo jer predstavljaju izraze jednog istog znanja o dobru i zlu.

Razne vrline su, dakle, sjedinjene u razboritosti, odnosno u poznavanju onoga što je istinski dobro za čoveka. Ako je to tako, ako je razboritost ili znanje isto što i vrlina, onda se vrlina može istinski spoznati, tj. naučiti.

Naime, Platon je smatrao da čulni svet nije istinski predmet naše spoznaje: istinski se može spoznati samo bezvremenski, nenastali i nepropadljivi svet ideja. Prema tome, učenje da vrlina jeste znanje predstavlja izraz činjenice da dobro nije samo relativan pojam, nego da se tiče nečega po sebi što se ne menja. Inače dobro ne bi moglo biti predmet znanja.

Platon je smatrao da niko ne čini zlo namerno, odnosno da niko ne čini zlo a da pritom zna da to što čini jeste zlo. Kada neko bira ono štode facto jeste zlo, on to bira zato što to nešto zamišlja kao dobro, on uprkos svom znanju bira nešto se pojavljuje kao neposredno dobro ili kao neka kratkoročna korist, kao nešto što on smatra da je u nekom pogledu dobro. Dakle, čak i u tom slučaju prisutan je aspekt „doborote“ (tj. korisnosti ili poželjnosti). Međutim, Platon za takvog čoveka uspostavlja princip moralne odgovornosti: čovek koji, uprkos svom znanju, bira nešto što je po sebi zlo, odgovoran je zato što je dopustio strastima da mu pomute razum i zamrače njegovo vlastito znanje.

 

Prema Platonu (4. knjiga Države) postoje četiri temeljne vrline:

mudrost (σοφία),

odvažnost ili hrabrost (ἀνδρεία),

umerenost (σωφροσύνη) i

pravednost (δικαιοσύνη).

Mudrost je vrlina umnog dela duše, hrabrost srčanog ili voljnog dela, dok se umerenost sastoji u jedinstvu voljnog i nagonskog dela. Pravednost se pojavljuje kao opšta vrlina, koja nastoji da svaki deo duše obavlja svoj „zadatak“ u opštem skladu.

 

Zadovoljstvo je, dakle, podređeno dobru, a um se pojavljuje kao sudija zadovoljstvima tako da dopušta samo ona koja su neškodljiva i koja su saglasna sa skladom i ustrojstvom duše i tela.

Миле Медић

Завештања великог жупана српског Стефана Немање свом сину светом Сави

1. Завјештање земље

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.

Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања.

Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали гдје су љетовали.

Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.

Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.

Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.

Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино.

Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.

Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

2. Завјештање крви

И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ.

Крв је вјечна.

Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. Дјетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година.

Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека.

И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој дјеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена.

Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.

шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.

Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио.

Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама.

Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.

Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска.

Миром на рат идите и ратом мир чините.

Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.

3. Завјештање гробова и костију

Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.

4. Завјештање неба и звијезда

Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.

Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.

Има нешто што се на земљи никако не може.

Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.

Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.

Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.

Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.

И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.

То су људи који знају да отварају небо.

Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.

И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.

Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.

Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.

Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.

А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.

Више их је тамо него на земљи.

Више их је у земљи него на земљи.

Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.

Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.

5. Завјештање језика

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

6. Завјештање цркава

Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство.

Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава.

Кућа је оно што остаје послије човјека.

Црква је оно што остаје послије владара.

Кућа остаје дјеци, црква народу.

А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима.

Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима.

У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама.

Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме.

А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима.

Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе немањићко.

Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву.

– Седам – одговорио је кратко.

– Много је, протомајсторе!

– Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова.

– А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити?

– Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде величанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене.

Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.

7. Завјештање државе

Држава и народ нису исто.

Народ је старији од државе. Он је старији од свега.

Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.

Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.

А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.

Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.

Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.

Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.

Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.

Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.

А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство.

А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.

У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.

Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.

Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица.

Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!

Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!

Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!

РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!

8. Завјештање власти

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема…

У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.

Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.

Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.

Просјаку се то не дешава.

Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.

Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.

Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.

Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.

А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.

Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.

Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.

Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.

Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским.

9. Завјештање књиге и писма

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.

Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.

Само написана ријеч остаје.

Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гдје си их оставио.

Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и чатио књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.

Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.

Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова дјеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.

Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.

Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.

Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.

Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.

Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.

Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.

Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.

10. Завјештање пјесме и свирке

И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.

Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.

Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.

Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.

Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.

Чудо је пјесма, сине мој.

У малешној свирали, не већој од дјетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравани и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.

КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.

Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.

Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.

Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.

Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.

Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.

Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.

Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.

11. Завјештање имена српских

Чувајте, чедо моје, српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо.

Свештеници туђи, и грчки и латински, радо би нам туђинска имена понадијевали. Радо би нам затријели свако име српско и свако сјеме српско.

А шта би било кад би баш сви Срби себи света имена понадијевали?

Бојим се да онда више не би било Срба. А вјера наша није да уништи Србе, Србију и све што је српско, него да их укријепи. Прелијепа су српска имена.

Узми чедо моје, било какво српско име. Узми, ево, Добрашина. Па шта фали нашему Добрашину? Има у том имену, у Добрашину, много добра и нешто више од добра, јер да није тако, био би просто Добро. Тако и наше име Добрило, не значи само да је добар него и да друге добри и продобрава. Шта би ми, чедо моје без нашег Добре и Добраша, Добрашина и Добреше, Добрице и Добрихне, Добрила и Добромила, Добримира и Добринка, Добрише и Добривоја, Доброја и Доброје, Доброхвала и Доброљуба, Добромира и Доброње, Доброслава и Доброте? Народ који има толико доброте у својим именима може бити само Божији народ. Именима својим они чувају доброту, жуде за њом и проносе је свијетом. Не смијемо им одузимати ту доброту, у душу их дирати. У именима је душа народна.

Не кажем ја, чедо моје, да не ваља и нашем народу давати света имена. Ваља, али не свима и не силом. Полако и помало, као што се квасац и со у хљеб меће да хљеб набуја и буде укуснији. Ни хљеб у којему је превише соли и квасца није за јело.

Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.

Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо.

Не дирајмо им у имена. Невина су им и прелијепа. Додајмо им покоје свето име и биће доста и Богу и народу. Зашто да им дајемо туђа и невољена имена, за која они не знају ко их је и зашто носио. Не одузимајмо им оно што им је најмилије и најљепше, што им је љубав смишљала и у имена стављала. У тим именима им је тајна живота, љубави и среће. Смислили су најљепша имена на свијету, прелијепа звуком и богата смислом. Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би више било Држислава, Војислава и Владимира. Ко би нам државу стварао, државу бранио и државом владао? Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава? Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милинки и Милуну, славе у Славни и Славољубу, тишине у Тијани и Тихомиру? Бујне ли косе у Косари, миља ли у Миљани и Миљану, мириса у Љубици и Миомиру, душе у Душану и Душици. Златко и Злата златом нас позлаћују, Сребренка нас сребром сребрила. Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава. Ко би од нас зло одгонио да нам није Злогоње. Биље не би се звало биљем да није Биљане. За благост не бисмо знали да није Блажа, Благоја и Блаженке. Ко би нам њежност чувао да није Грубе, Грубише и Грубана. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Најљепша пјесмарица могла би се испјевати од наших имена, у ниску би се као бисери могла овако низати наша имена! А шта ми чинимо?

Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби.

Ја се дивим силној моћи нашега народа да све учини сличним себи, да све посрби. Видиш ли шта се дешава: ми бисмо да похришћанимо Србе, а они посрбе хришћанство. Ни један народ на свијету није само примио и добио хришћанство. Сваки народ и даје нешто хришћанству. И српски народ има шта да даје хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и са запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вјере.

Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је српско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ.