• Kodeks Solarnog reda

    DRAGOŠ KALAJIĆ
    Kodeks Solarnog reda

    Predgovor
    I – Zvezdane magnitude
    II – Metabiologija
    III – Uputstva spoznaji
    IV – Ethos
    V – Mistika svetlosti
    VI – Sekstant za kraj ciklusa
    VII – Sveti brak

    Predgovor

    Kodeks Solarnog reda je jedini pozitivni odgovor koji sam u stanju pružiti izdavačevoj, ljubaznoj, potražnji teksta određenog opsega a „spektakularnog sadržaja”. U pitanju je zbirka uputstava koja su mi ukazivala, i ukazuju, počast pristižući, tokom niza godina, na moju adresu. Pitanje autorstva tih uputstava je bespredmetno, jer jedan metafizički usmeren red, po definiciji, predstavlja oblik nad-individualne realizacije, te su njegovi plodovi idealno anonimni, odnosno impersonalni. Moram priznati da su mi uputstva izazivala različite reakcije: od idealnog prepoznavanja, preko zapanjenosti, do intelektualne srdžbe, izazvane drskošću apodiktičnih tvrdnji, lišenih dokaznog postupka. Lektira nekih uputstava izazivala mi je i smeh, premda podozrevam da je svest time nastojala prikriti strah od redovničkih vokacija sopstva. Uostalom, etikecija mi nalaže da se uzdržim od javnog suda o darovima, prepuštajući slobodu suda čitaocima.
    Pitanje prava objavljivanja uputstava ili poruka upućenih osobnoj nameni razrešio sam pod svetlom doktrine o kraju jednog ciklusa kulture: običaj je da se u takvim periodima lome pečati tajni. Potrudio sam se da uputstva, radi bolje preglednosti, svrstam u tematske celine, kojima sam odredio naslove, u skladu sa njihovim sadržajima. Napominjem da su u nekim slučajevima izložena svrstavanja usiljena ili provizorna, jer odgovarajuća uputstva sadrže više tematskih elemenata. Uz pomoć lične, skromne, erudicije, te uz konsultacije specijalista, uspeo sam da odredim izvore navoda koji slede sintagmu: „rečeno je u našim, svetim, knjigama”. Po redosledu, u pitanju su sledeći izvori:
    I. 1. – Chandogya-upanisad, III, 13, 7; imperator Julijan: Contra Galileos.
    I. 4. – Horacije: Carmina, III, 3, 7-8.
    II. 1. – Platon: Timaj, 42, b-d.
    III. 5. – Hajdeger: Uvod u metafiziku.
    IV. 20. – Voluspa, 58-63.
    VI. 1. – Pindar: Pyth., X, 29.; Vendidad, II; Rig-Veda, I, 24, 10.; Taittiriya Samhita, IV, 3, 11.

    U Singidunumu, proleće 1985.
    Dragoš Kalajić

    0. I. Ako visoko vrednuješ doktrinu Solarnog reda, koju sada učiš i usvajaš, mislima i delima – nikad je drugima nećeš nametati, niti ćeš od drugih zahtevati ili očekivati ono što od sebe, doktrinom vaspitavan, iziskuješ.

    ZVEZDANE MAGNITUDE

    I. 1. Pred pitanjem „ko su ti roditelji?” – pravilan odgovor glasi: „Moj roditelj je solarna tradicija”. Rečeno je u našim, svetim, knjigama: „Svetlost koja blista nad nama, koja sjaji sa one strane svega, iznad univerzuma, u najvišim svetovima iza kojih nema viših – to je ista svetlost koja zrači u čoveku.” Rečeno je, takođe, da je „sunce koje vidimo našim očima – slika jednog inteligibilnog sunca koje ne vidimo očima”.

    I. 2. Pred pitanjem „ko su ti pra-roditelji?” – pravilan odgovor glasi: „Moji pra-roditelji su led i vatra Velikog Praska.” Pritisni palčevima ušne otvore i uveri se: oslušni odjek svog pra-rađanja: bujice i požare primordijalne kosmotvoračke energije Velikog Praska.

    I. 3. Pred pitanjem „odakle dolaziš, kuda ideš?” – pravilan odgovor glasi: „Dolazim sa zvezdanih puteva i idem ka zvezdanim putevima.” Svuda i u svakom trenutku budi pri znanju da dolaziš iz daleka i da daleko ideš: ti dolaziš iz pra-istorije i ideš ka nad-istoriji.

    I. 4. Rečeno je u našim svetim knjigama za svojstva čoveka solarne tradicije: „I kad bi se čitav svet srušio – on bi ostao uspravan među ruševinama.” Ti nemaš tla – pogled ka zvezdanim magnitudama je tvoje uporište. Nepokolebljivost tvog bića čini deo uporišta stabilnosti zvezdanog poretka.

    I. 5. Na putevima razvojnog pokreta kosmičkog bića, oblik zvani „čovek” je jedna stanica koja ga privremeno pridržava i zadržava.

    I. 6. Teži izdvajanju umne svesti iz stanice zvane „čovek” kako bi spoznao njenu dvostruku ulogu: blagotvorno podržavanje i opasno preprečavanje razvojnog pokreta kosmičkog bića.

    I. 7. Budi uvek pri znanju da čovek i život nisu ciljevi već puka sredstva kosmotvoračke delotvornosti. Ti nisi rođen da bi samo živeo već živiš da bi delao. Spram života održavaj suverensku distancu, kao i spram svakog drugog sredstva, nastojeći da njim potpuno ovladaš, jer će, u protivnom, život tobom ovladati.

    I. 8. Ovaj svet je jedna od arena kosmičke Igre, a u njemu ti si jedan od igrača. Ti ne znaš, niti možeš znati, sva pravila, te ne možeš predvideti ishode svoje igre; to se zove sloboda.

    I. 9. Na ovoj stanici vrhovni zadatak je napuštanje stanice u pravcu beskraja zvanog „kosmički Um”.

    I. 10. U idealnoj projekciji sopstva kosmičkog bića iz tebe, ti nisi član reda već je red član tebe, ti nisi jedinka ljudske zajednice već je ta zajednica jedinka tebe, ti nisi deo sveta već je svet deo tebe.

    I. 11. Bez bića koje sad počiva u stanici zvanoj „čovek” – kosmos ne bi postojao; od istog bića zavisi postojanje kosmosa, dakle supremnog poretka. Biće je funkcija kosmosa a kosmos je funkcija bića; to je smisao učenja da su ljudski um i kosmički Um subjektivni i objektivni pol jedinstvene stvarnosti.

    I. 12. U tebi počivaju svi elementi svemira. Zašto? Osećaj malodušnosti je znak da si zaboravio to pitanje koje poseduje moć okrepljenja i podsticanja delotvornosti.

    I. 13. Ti si učenik a kosmički Um je vrhovni učitelj. Pri najvišoj katedri učenja, najteže pitanje glasi: „Ko si ti?” Odlični odgovor glasi: „Ja sam Ti”.

    METABIOLOGIJA

    II. 1. Rečeno je u našim svetim knjigama da čovek „silnu navalu koja je prirasla uz njega, proizašlu iz vatre, vazduha i zemlje, bučnu i nerazumnu” treba „da savlada umom i dospe u oblik svog prvobitnog i najboljeg stanja”. Tako magistralno označeni put borbe uma za oblikovanje sadržaja inferiornih sfera ljudske „mešavine”, protiv psihičke, egzistencijalne i socijalne anarhije – vodi povratku ka „prvobitnom zavičaju”, ka „zvezdanim boravištima”.

    II. 2. U ovoj areni kosmičke Igre, jedinstveni, uspravni, položaj čoveka je znamenje idealne usmerenosti: povratak „zvezdanim boravištima”, kroz vaspitavanje posredstvom zvezdanih katedri. Uspravni položaj je i najnestabilniji položaj: znak da biće čoveka u kosmičkoj Igri igra na sve ili ništa.

    II. 3. Usvoj opšte učenje da je čovek ono što sam hoće: neka drugi veruju kako su postali od majmuna – ti znaj da je taj famozni majmun postao od degradacije čoveka. Nek drugi neumorno kopaju zemlju, bezuspešno i patetično tragajući za fosilnim dokazima teorije o prerastanju majmuna u čoveka; ti njihovu genealogiju vrsta koristi za kontemplaciju obrnutog, dakle pravilnog, smisla: u pitanju je kontra-revolucioni niz vrsta, do ameboidnih i parazitskih, koji pedagoški predočava negativnu budućnost bića u čoveku, ako zaboravi svoju misiju i izgubi pravac odličnog razvoja te povratka „zvezdanim boravištima”.

    II. 4. Postojanje mnoštva vrsta oblika života dokazuje da su svi homoidni oblici propali te je čovek poslednja preostala mogućnost otpora degradaciji i protiv-pokreta, u pravcu rehabilitacije i restauracije „prvobitnog i najboljeg stanja”. Znaj da su svi opažani i izučavani genomski preobražaji izrazito degenerativne prirode: zato se oslobodi i poslednjih iluzija o nekakvoj spontanoj i naprednoj „evoluciji” vrsta te odlučno ustaj protiv struje propadanja.

    II. 5. Budi pri sećanju da si ti plod kosmičkih sila i milenarnih napora dela i misli niza generacija: produži anabazu, prenesi solarnu tradiciju.

    UPUTSTVA SPOZNAJI

    III. 1. Svaki oblik teži da istraje u biti svoje uloge određene pravilima Igre kosmičkog Uma. Značaj oblika zvanog „čovek” ispoljava se jedinstvenom sposobnošću, u ovoj areni, da sebi postavlja pitanja o prirodi Uma i smislu Igre. Pitanja koja sebi postavljaš o prirodi kosmičkog Uma ne mogu dovesti u sumnju postojanje Uma jer je on ishodište, osnova, pokretač i cilj svih pitanja. Zato spoznaj granice sumnje: svaka sumnja je u funkciji apsolutne izvesnosti kosmičkog Uma koja ne može biti dovedena u sumnju jer je Um uzročnik svih sumnji.

    III. 2. Sa stanovišta stanice zvane „čovek” – nije moguće potpuno spoznati kosmički Um jer je on beskrajan i neograničen a svi ljudski metodi spoznaje su odmerljivi i ograničeni.

    III. 3. Motivi, simboli ili alegorije su belezi ili orijentiri spoznajnih istraživanja. Razlikuj označavanje od označenog. Samoljudske „istine” su privremenog i ograničenog značaja i značenja.

    III. 4. Ne dopuštaj da ti svest obmane privid logičnog savršenstva ljudskih iskaza u ogledalu jezika jer je jezik samo jedan od poslednjih, slabih i izobličenih, odjeka eha Velikog Praska kosmostvaranja.

    III. 5. Sve što nije prvobitno je samo bolja ili lošija, bliža ili dalja, imitacija prvobitnosti. Hronološke ili istorijske table imitacija obično osvedočavaju procese postupnih izobličenja prvobitnosti, do samog dna neprepoznatljivosti uzora ili negacija, koje su, po definiciji, parazitske prirode. Dakle, zadatak je prevazići „dekadenciju” posredstvom verodostojnog „drugog počinjanja”, po uputstvima naših svetih knjiga: „da bi se jedno počinjanje ponovilo, ne treba vratiti sebe unazad sebe, kao u nešto prošlosti, koje je poznato i koje treba imitirati – već treba učiniti da to počinjanje otpočne još prvobitnije…”

    III. 6. Nepokolebljivo odolevaj tekućim, dakle promenljivim, talasima značenja reči. Drži se obale prvobitnih ili najdrevnijih, poznatih, značenja reči. Stupanj drevnosti značenja – određuje stupanj ispravnosti značenja. Znaj da je izopačenje značenja reči, u mnogim slučajevima, delo svesne akcije usmerene razaranju vrednosti.

    III. 7. Pridaj veću pozornost te značaj imenima nego definicijama suštastava. Imena su izvedena iz izravnih iskustava manifestacija suštastava a definicije su pokušaji razuma da proizvoljno ograniči ono što je, po svojoj prirodi, neograničeno.

    III. 8. Napredak je sećanje. Zato je osnovni zadatak spoznaje susređivanje svesti ka sopstvu i širenje svetlosti spoznaje kroz vreme–prostor memorije, ka obnovi primordijalnog znanja. Znaćeš da si savladao prvi deo puta spoznaje kada prevladaš demoniju vremena–prostora i odgovarajućih ograničenja, kada „prošlost”, „sadašnjost” i „budućnost” ili „ovde” i „tamo”, budeš doživljavao kao jednovremenost i sveprisutnost sebe.

    III. 9. Budi poput ogledala: sve slike sveta može primiti ali ni jedna uz njega ne prijanja, niti ga i jedna uslovljava. Ti nosiš bezmernu odgovornost jer si tvorac svih slika sveta koje opaža tvoj spoljni ili unutrašnji pogled. Vrlinom izložene odgovornosti, izlišno je da se ti prilagođavaš svetu – nek se svet prilagođava tebi.

    III. 10. U svakom skupu oblika prepoznaćeš hijerarhijsku vertikalu posredstvom znakova porasta složenosti strukture i funkcija. U domenu sistemskih ili ograničenih skupova oblika prepoznaćeš hijerarhijsku vertikalu posredstvom znakova porasta raznovrsnosti i antagoničnosti njihovih komponenti.

    III. 11. Ne pouzdaj se u kriterijum lepote, pri određivanju kvaliteta oblika, ako nisi uspeo sve „stilove” sagledati kao različite aspekte dinamike manifestacije jedinstvenog mega-stila, koji obuhvata ljudske i ekstra-ljudske tvorevine.

    III. 12. Kontempliraj simbol jin–jang (yin–yang) kao kosmogram, opštu shemu kosmičke Igre: i u najvećoj sferi trijumfa haosa ili anarhije opstaje jedan nukleus kosmosa, iz koga započinje ciklus kosmičke obnove. Igri su neophodna oba principa, dakle dualnost arhije i an-arhije.

    ETHOS

    IV. 1. Misli kao da ćeš sutra umreti – delaj kao da nikad nećeš umreti.

    IV. 2. Misli i delaj neuslovljiv od pretnji poraza ili obećanja pobede. Nema pobede vrednije od vernosti sebi u porazu, niti ima većeg poraza od izdajstva sebe zbog pobede.

    IV. 3. Ne sledi puteve akcije zbog dobitka niti odstupaj od puteva akcije zbog gubitka: ako si veran sebi, ako potpuno jesi – ti ništa ne možeš više dobiti, niti izgubiti.

    IV. 4. Ako se sve ciklično vraća, kako uče naše svete knjige – onda nastoj da činiš ona dela koja zaslužuju biti obnovljena u sledećim ciklusima; to je put slobode samoodređenja.

    IV. 5. Bolje je biti mrtvi lav nego živi pas. U memoriji potomstva vrli primer je moćniji i plodotvorniji od života koji ga je izveo u ovoj areni univerzuma.

    IV. 6. Na putevima misije prepreke suočavaj kao sredstva uzdizanja, ambise kao sredstva prevazilaženja a apsurde kao sredstva kvalitativnog preobražaja sopstva. Ovaj svet nije drugo do arena igre kroz koju se biće vaspitava i proverava za više misije, teže zadatke.

    IV. 7. Ne tuži se na težinu zadatka misije jer je ta težina procena tvojih vrednosti i mogućnosti.

    IV. 8. Patnja, tuga ili strah su različita imena tvojih slabosti. Zato ne optužuj druge ili drugo za svoje nedaće već ustaj u borbu protiv sopstvenih slabosti.

    IV. 9. Iz rečnika opisivanja sopstva izbaci reč „greh” jer ona ima moć stvaranja odgovarajućih osećanja krivice, nedoličnih solarnog redovnika. U pitanju je izveštačeno osećanje koje je ubedljivo osvedočeno, kroz istoriju, pogubnim i tragičnim posledicama. Umesto reči „greh” – upotrebljavaj izvorni izraz koji glasi: „greška”.

    IV. 10. Sa ove kosmičke stanice zvane „čovek” mi ne vidimo predele iza praga zvanog „smrt”. Stoga je svaki strah od smrti neosnovan ili izazvan neznanjem. Ako je u pitanju strah za materiju tela – znaj da u tom domenu nikada niko nije umro jer nikada, ni jedna, čestica materije nije bila uništena. Poput čestica materije – i iskre uma su neuništive, nepomračne, pripadajući našem „nepobedivom suncu”.

    IV. 11. Ne dopuštaj da ti svest zagađuju i ponižavaju strahovi ili nade izazvani arbitrarnim pretpostavkama o prirodi smrti; svojim delima i mislima ti posredno uslovljavaš prirodu smrti.

    IV. 12. Po sredstvima prepoznaj i procenjuj ciljeve. Samo sredstva opravdavaju ciljeve.

    IV. 13. Iskušavaj sopstvenu celovitost i stamenost bića suzdržanošću u sred obilja, čednošću u sred orgija, blistavošću u sred mraka. Pravilan put ispita sopstva nije zatomljavanje iskušenja već suverenitet sopstva nad svim iskušenjima. „Pustinjačka” povlačenja iz sveta ili fiziološke „askeze” su obeležja slabosti i kukavičluka te posredne glorifikacije iskušenja.

    IV. 14. Među ljudima uputno je nositi obeležja i maske za poruge ili zaziranja, izlagati se neprijateljstvu poriva ka nivelaciji, stajati na mestima kojih se ostali zastrašeno klone, opstajati na izgubljenim, prokletim uporištima; tako ćeš sebe odvikavati i oslobađati od merila ljudskog, prevrtljivog, morala te lakše usvajati večnu etiku zvezdanih magnituda.

    IV. 15. Ne zadržavaj se kod vrlih ljudskih misli i dela jer su oni samo pokazatelji kosmičkih uzora, prosijavanje ili odrazi sjaja kosmičkog Uma. Ka prvobitnim uzorima stremi.

    IV. 16. Budi ravnodušan spram slave koju dele ljudi. Gde je kosmički Um – tamo je tvoja slava.

    IV. 17. Budi iskren pred sobom jer svaka laž prikriva slabosti koje prete pomračenjem iskre svetlosne statue tvog bića.

    IV. 18. Lice je najneposrednije i najočiglednije osvedočenje bića, osobito oči za koje je rečeno da su „prozori duše”. Reč „lice” potiče od „činiti” jer je lice sintetički izraz skupa misli i dela.

    IV. 19. Razvijaj u sebi moći gipkosti i čvrstine bića, kao da je u pitanju izrada vanrednog mača u najvišim radionicama umeća. Sama gipkost je povodljiva a sama krutost je lomljiva. Neophodno je posedovati obe osobine: gipkost koja služi čvrstini, onemogućavajući prelome – i čvrstinu koja služi gipkosti, suzbijajući podvijanja.

    IV. 20. Rečeno je u našim svetim knjigama da će posle sloma moći (ragnarok) „zemlja drugi put izroniti iz mora, opet zelena”, da će „orao loviti ribu po planinama” i da ćemo se ponovo okupiti na našim poljima, gde ćemo „u travi naći čudesne zlatne tablice za igru, koje posedovasmo u pradavnim vremenima”. Stanovaćemo u građevini „lepšoj od Sunca”. U pitanju je vizija celovite memorije, koja obuhvata sva vremena, a ne nekakvo obećanje koje cilja hrabriti nadom. Nada je loše, nedostojno i nečasno uporište mišljenja i delanja. Zato odbij od svesti svaku nadu i budi ono što jesi, uprkos beznađu.

    MISTIKA SVETLOSTI

    V. 1. Svetlosni diskos je sveta podloga kontemplacije vrednosti. Svetlost je sredstvo okupljanja sveg rasutog Velikim Praskom. Budi u noći ljudskog svetlost koja povezuje infinitno i infinitezimalno.

    V. 2. Svetkovine letnjeg i zimskog solsticija sastoje se iz dva perioda; prvi, u znaku kermesa, posvećen je „oproštaju od Sunca”, odnosno „dočeku Sunca”, a drugi, u znaku izdvajanja i osamljenosti, posvećen je kontemplaciji svetlosti koju okončava ritualni pozdrav uzdižućem Suncu. Kermes „oproštaja” i „dočeka” je igra, kolo, oko ideje nepobedivog, nepomračnog i nepomičnog sunca, centra kosmičke imperije koji sve puteve otvara, sve puteve povezuje. Dakle, pri upotrebi slike nebeskog Sunca, u simbolizmu supremne svetlosti, neophodno je odstraniti elemente „pokretljivosti” i „promenljivosti”.

    SEKSTANT ZA KRAJ CIKLUSA

    VI. 1. Rečeno je u našim, svetim, knjigama da put povratka našem zemaljskom pra-zavičaju „ne može biti otkriven ni morem, ni kopnom”. Po zakonu korespondencija, izloženo metafizičko učenje upućuje pogled i ka fizičkom analogonu: možda je naš pra-zavičaj nedostupan jer počiva pod polarnim ledom, nekad zelen i plodan? Naše svete knjige sadrže mnoštvo astronomskih indikacija i sećanja polarnog sedišta pra-zavičaja. Rečeno je da „tamo zvezde, Mesec i Sunce samo jednom u godini ustaju i poležu a jedna godina je kao jedan dan (i noć)” te da sazvežđe „Velikog Medveda prosijava i gasne u danu”, visoko nad osmotrištem. Oko osmotrišta polarnog pra-zavičaja kruže „trideset zora, trideset sestara… u grupama od po šest, skupa napredujući ka istom cilju”. Sa sjajem tih znanja oslobodi se i poslednjih veza za „sad i ovde”: budi uvek i svuda.

    VI. 2. U jezicima, kosmogonijama, mitovima, običajima i psihičkim strukturama indoevropskih kultura otkriveni su, i otkrivaju se, belezi i spomenici jedinstva pre dijaspore, u kome počivaju temeljne vrednosti. Trezori indoevropskog jedinstva su osnovni cilj pregnuća tvog sećanja. Sa znanjem temeljnih vrednosti rasprši iluzije nacionalizama. Formula zvana „nacija” je patent trećeg staleža kojim su žreci kapitala i demonije kapitalizacije legitimisali svoju prevlast, podrivajući organone vrednosti, izazivajući arbitrarne podele i sukobe u cilju parazitske i lihvarske eksploatacije. Stoga, za nas, „nacionalna samosvest” nikako ne može biti cilj, već, eventualno, samo polazište tenzija ka okupljanju bogatstva različitosti oko idealnog jedinstva, koje hijerarhijski i hronološki nadvisuje i prethodi prvobitnosti.

    VI. 3. Od Atlantika do Urala, prostori virtuelne EU-topije su pod militarno-ekonomsko-kulturnom okupacijom sila dva sistema, čiji međusobni odnosi su samo prividno antitetički. U pitanju su samo kvantitativno i metodološki različiti modeli jedinstvenog principa, u znaku demonije ekonomije, gde su sredstva života poprimila autoritet vrhovnih ciljeva života, podvrgavajući čoveka i društva finalitetima izopačenog poretka vrednosti. Razvijeniji i efikasniji model demonije ekonomije podržava opstanak drugog jer mu posredno služi za ostvarenje niza strateških ciljeva: od zatomljavanja privredno-konkurentskih virtuelnosti određenih područja sveta, osuđenih na primarne i sekundarne aktivnosti te inferiorni položaj u svetskom ekonomskom poretku – do pripremanja terena za lihvarsku eksploataciju. Privid antiteze takođe je više-funkcionalan: od pružanja alibija za hiperprodukciju apsurda (proliferacija klasičnog, nuklearnog i „zvezdanog” naoružanja) – do zatvaranja horizonta mogućnosti uspostavljanja verodostojne, metaekonomske, alternative. Osobni zadatak svakog redovnika je da svoj otpor održava na pouzdanoj distanci od prividnih antiteza, dakle u poziciji apsolutne nesvrstanosti.

    VI. 4. Istorijsko iskustvo privida antiteza „liberalnog” i „državnog kapitalizma” svedoči da su oba modela demonije ekonomije jedinstveno delotvorni u cilju podrivanja, uništenja ili zatomljavanja temeljnih vrednosti evropske kulture i civilizacije. Razvijeniji i efikasniji model je neuporedivo uspešniji jer su njegova sredstva negacija suptilnija i dalekosežnija. Paradoksalno, primitivniji model, brutalnim ograničenjima ljudskih sloboda uspeo je da spase odgovarajuće područje okupacije EU-topije od subverzivnih delovanja pseudo-kulture razvijenijeg modela, dok je praksa sirove prisile i vulgarne indoktrinacije izazvala, te izaziva, obrnute efekte, posredno podstičući pozitivne otpore i budeći samosvesti o vrednosti specifičnih nasleđa, koje se u mnogim ambijentima razvijaju smerom nad-nacionalnih perspektiva, u znaku evropskog prepoznavanja i okupljanja.

    VI. 5. Mi živimo u uslovima planetarnog razmaha dominiona lihvarske i trovačke civilizacije čija je priroda izrazito parazitska ili vampirska a zvanična kultura ili pseudo-kultura pretežno algolagnijskog, dakle sado-mazohističkog, karaktera. Izložena definicija je najsažetiji zaključak našeg istraživanja značenja „znakova vremena”, odnosno znakova kraja ciklusa u znaku dominacije kulture trećeg staleža. Nije u pitanju smak sveta već smak iluzija jednog od niza svetova u ovoj areni univerzuma. U izloženim okolnostima uputno je primenjivati načelo zvano „jahati tigra”: dakle, ne suprotstavljati se, zaludno, stihiji već je „zajahati” i očekivati njeno iscrpljenje. Neophodno je stvarati „paralelne” prostore, uzdizati citadele verodostojne alternative koje su virtuelni centri kristalizacije nove, EU-topijske, kulture. Dakle, preporuka glasi: nikakav „kontakt” sa neprijateljem, nikakav sukob ili dijalog, polemika ili kompromis – već izdvojena delotvornost otpora i priprema obnove vrednosti i radosti života.

    VI. 6. Ovaj svet nije naše gradilište jer ima više potreba za grobarima nego za graditeljima. Pri projektovanju građevine „lepše od Sunca” vodi računa da ona mora zadovoljiti tri funkcije istovremeno: kermes, stadion i katedrala.

    VI. 7. Pod udarima neprijateljstva, kada te obuzimaju teskoba i malodušnost, osećaj beznađa i usamljenosti – pogled uputi ka zvezdanim katedrama koje nas nadahnjuju lekcijama suverenog spokojstva i sideralne vedrine. Tamo je naš dom.

    SVETI BRAK

    VII. 1. Brak je sveta ustanova vrlinom našeg načela koje ne priznaje granice između sakralne i profane sfere, te nalaže zadatak sakralizacije svih bitnih oblika i domena ljudske delotvornosti.
    VII. 2. Brak je eminentno metafizičko preduzeće jer se suprotstavlja procesima fizičke sfere koji teže promiskuitetu, potiranju kvalitativnih razlika te nivelaciji i, u krajnjoj konsekvenci, „toploj smrti“ drugog zakona termodinamike. U svom idealnom određenju i opredeljenju brak je izraz herojske odluke bića za jedinstvenost uprkos mnoštva, za večnost uprkos prolaznosti, za kvalitet uprkos kvantiteta, za formu uprkos amorfije. Niko te ne tera da stupaš u brak i preuzimaš odgovarajuće, herojske, dužnosti i odgovornosti; zato, raskidajući bračni savez, ne optužuj ustanovu već svoju slabost, odnosno nemoć izvršenja metafizičkih ciljeva.
    VII. 3. Brak je jedan od oblika vernosti temeljnim vrednostima. Disciplina bračne vernosti ne vrši se spram nekakvih prevrtljivih moralnih običaja, niti spram supružnika, već pred sopstvom nosioca vernosti. U pitanju je vernost sopstvenoj odluci, nepomračnom solarnom principu ljudskog elementa.
    VII. 4. Brak je osnovna ćelija ljudske zajednice te preliminarni ispit tvojih mogućnosti i moći. Ako nisi u stanju uzdići tvrđavu porodice visoko nad talasima an-arhije i stihije prolaznosti i promenljivosti – kako ćeš moći uzdići citadelu kristalizacije energija i vrednosti šireg opsega ljudske zajednice?

     

  • Hipokratova zakletva
    Nastala je oko 4. veka p. n. e. Iako je sadržina originalne Zakletve relativno van vremenskog konteksta smatra se tradicionalnim činom uvođenja lekara u praksu.

    “Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higejom, i Panakejom, i za svedoke uzimam sve bogove, i sve boginje, da ću se u skladu sa svojim sposobnostima i svojim rasuđivanjem držati ove Zakletve.

    Da ću smatrati dragim kao roditelja onog koji me je naučio ovoj umetnosti; da ću živeti u slozi sa njim i, ukoliko je to potrebno, deliti svoja dobra sa njim; da ću njegovu decu gledati kao svoju braću, da ću ih, ukoliko to zažele, podučiti ovoj umetnosti bez naplate ili pisane obaveze, da ću podeliti sa svojim sinovima, sinovima učitelja i učenicima koji su se upisali i prihvatili pravila profesije, ali samo sa njima, pravila i instrukcije.

    Prepisivaću lečenje na dobrobit svojih pacijenata u skladu sa mojim sposobnostima i mojim rasuđivanjem i nikada nikome neću naneti zlo.

    Nikome neću, čak i ako me zamoli, prepisati smrtonosan otrov niti ću mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt.

    Niti ću dati ženi sredstvo za pobačaj.

    Održaću čistotu mog života i mog umeća.
    Neću operisati kod kamena, čak i ako je bolest očigledna kod pacijenta; ostaviću ovu operaciju specijalistima tog umeća.

    U koju god kuću da uđem, ući ću samo za dobrobit mojih pacijenata, držeći se podalje od bilo kakvog namernog nedela i od zavođenja žena i muškaraca zarad ljubavnih zadovoljstava, bilo da su slobodni ili robovi.

    Sve što saznam prilikom vršenja moje profesije ili svakodnevnog poslovanja sa ljudima, a što ne treba širiti dalje, čuvaću kao tajnu i nikada neću otkriti.

    Ukoliko se verno držim ove zakletve, neka uživam u mom životu i praksi moje umetnosti, poštovan od strane svih ljudi za sva vremena; ali ukoliko zastranim sa nje ili je prekršim, neka me sve suprotno zadesi.”

  • Bušido kodeks

    Bušido (japan. 武士道, put ratnika, buši – ratnik, do – put) opisuje danas kodeks ponašanja i životnu filozofiju ratničkog staleža Japana, tj. samuraja, slično kodeksu evropskih vitezova. Svoju popularnost i poznavanje bušido zahvaljuje posebno Inaco Nitobe i njegovoj 1899 na engleski pisanoj knjizi Bushido – the Soul of Japan (Bušido – duša Japana). Prema njemu bušido je:

    Bušido je dakle kodeks onih moralnih načelstva koje vitezi treba da posmatraju. On u prvom redu nije jedan pismeno fiksirani kodeks; on se sastoji od našelstva, usmeno predani i samo delimično od poznatih viteza ili naučnika napisano. On je kodeks koji prava dela čini svetim, zakon koji je napisan u srcu. Bušido se ne gradi na kreativna dela jednog sposobnog mozga ili na životu poznatih ličnosti. On je više produkt organskog rasta u vekovima vojnog razvoja.
    Etimologija

    Pojam bušido nastaje kao kodeks ponašanja u 17. veku za vreme tokugava-šogunata. Nezavisno od same sadržine on je produkt tog vremena, jednog vremena, u kojem je u Japanu trajao dugi mir i kad su građanski ratovi davno završeni. Kada je Nitobe krajem 19. veka napisao Bušido – duša Japana, nije bio svestan da je taj pojam već postojao. Mislio je da stvara novi i bio je kasnije iznenađen, kad su ga uputili na njega. Zbog toga se ne moraju uzimati za sasvim jednako istorijski bušido tokugava-šogunata i bušido japanskog romantizma koji je kasnije definisao Nitobe.

    Generalno

    Bušido se razvio iz filozofije budo, koje je definisalo dela i dužnosti samuraja. On pominje apsolutnu lojalnost samuraja prema svom gospodaru, tj. daimjo, i spremnost za njega i za vrednosti bušidoa žrtvovati i život. Samuraji i životna filozofija bušido bili su visoko cenjeni, isto zato što su samuraji u različitim periodima japanske istorije pripadali najvišim staležima japanskog društva. Za samuraja se razumelo samo od sebe, da se pored ratne veštine bavi i umetnostima, naukom, religijom i filozofijom (文武両道, bumbu rjodo, oboje putevi literature i rata). Na prvom mestu stajala je uvek lojalnost prema gospodaru. Samuraji su razvili strogi kodeks ponašanja, koji je između ostalog sadržavao i sedam vrlina ratnika.

    Taj kodeks bio je osnova za sav život, te i privatni. Povrede tog kodeksa smatrane su za nečastvene, što se završilo često u sepuku, ritualnom samoubistvu.
    Sedam vrlina

    1. Gi (義): Iskrenost, pravednost
    2. Ju (勇): Hrabrost
    3. Džin (仁): Dobrota
    4. Rej (礼): Učtivost, uljudnost
    5. Makoto (誠) ili Šin (真): Istina, čestitost
    6. Meijo (名誉): Čast
    7. Čugi (忠義): Vernost ili Ču (忠): Dužnost i lojalnost

    Pet glavnih zahteva

    Pet glavnih principa ili zahteva koje je tražio bušido, sjedinjeni pod pojam Dodžokun:
    1. Vernost
    Vernost prema gospodaru i ljubav prema domovini
    Vernost i poštovanje prema roditeljima
    Vernost prema sebi, vrednoća
    2. Učtivost, uljudnost
    Ljubav
    Umerenost
    Etiketa (ponašanje)

    3. Habrost
    Tvrdnoća i hladnokrvnost
    Strpljivost i izdržljivost
    Snalažljivost

    4. Otvorenost i iskrenost
    Čast
    Pravednost

    5. Umerenost, skromnost
    Čistoća

    Naročito religiozno orijentisani spisi za glavne vrline i principe navode: Iskrenost, hrabrost, milosrđe, učtivost/uljudnost, čestitost i lojalnost.

    Bušido je bio kodeks časti i nije izvor za istorijsku istinitost, što se u burnoj japanskoj istoriji može lako uvideti. Kao što je bilo među evropskim vitezima i kod samuraja je bilo izdaje, potkupljivanja, mučkih ubistva i menjanje stranaka.

    Bušido isto tako nije postojao kao jedan pismeni ili religiozni manifest, već se sumirao iz japanske kulture pod uticaju raznih religija i filozofija, i po vremenskim uslovima različitih perioda. Bio je više način mišljenja koji je uticao na svakodnevnicu nego određena duhovnost. Najjače se definisao u edo-periodi, dakle, za vreme dugog mira u periodu Tokugava-šogunata.

    Filozofija bušidoa uticala je na borilačke veštine samuraja i na mlađe borilačke veštine poput

    * Aikido
    * Iaido
    * Kendo
    * Kendžucu
    * Kjudo
    * Naginatado
    * Džijudžicu
    * Džudo

    i nekoliko Karate stilova.
    Bušido danas

    Zbog principa bezuslovne poslušnosti prema vladaru/vlastima bušido se naročito u zapadnim društvama smatra anahroničnim, staromodnim.

    Ali, Bušido ima svoj značaj u tradicionalnim japanskim i drugim borilačkim veštinama i sportovima, gde se, posebno u sportskom takmičenju, protivnik ne smatra neprijateljom, nego prijateljem koji omogućava da se isprobaju sopstvene sposobnosti.

    Mnogima u savremenom Japanu bušido takođe služi za orijentaciju ka vrednostima izvan demokratsko-kapitalističkog načina života zapadnog tipa, ali takav prilaz može da se preobrati u svoju suprotnost, tako da umesto u jednu vrstu oslobođenja, kroz principe vernosti i vrednoće odvede u krajnost totalne poslušnosti društvu i radu.

    Bušido, bukvalno preveden „Put ratnika“ se razvio u Japanu između Heian i Tokugava perioda (IX – XIII veka). To je bio kodeks i put života samuraja, ratničke klase, slične srednjovekovnim vitezovima u Evropi. Na njega je najviše uticalo učenje zena i konfučijanizma, dve različite filozofske škole u tom periodu.

    Bušido nije isti kao viteštvo i kodeks evropskih vitezova. On ističe vernost, samožrtvovanje, pravičnost, osećaj srama, prefinjene manire, čestitost, skromnost, umerenost, borilački duh i čast.

    Bušido proizilazi od budizma, zena (zen je japanski budizam, nastao širenjem kineskog ča budizma u Japan gde se razvio kao svojstven oblik budizma), konfučijanizma i šintoizma. Mešanjem ovih filozofskih i religijskih učenja stvoren je kodeks ratničkih vrednosti znan kao bušido.

    Iz Budizma bušido je preuzeo odnos prema opasnosti i smrti. Samuraji se ne plaše smrti jer po budističkom učenju smatraju, da će po smrti biti reinkarnisani i ponovo živeti život na zemlji. Samuraji su ratnici od trenutka kada postanu samuraji pa sve do smrti, i ne plaše se opasnosti.

    Kroz zen budizam, pojedinac može doseći stanje „prosvetljenja“. Zen meditacija uči da se koncentracijom može doći do nivoa svesti koji se ne može opisati rečima. Zen uči o poznavanju samoga sebe i nepostojanju granica. Samuraj ovo koristi kao sredstvo da se oslobodi straha, pokolebljivosti i na posletku grešaka. Zbog takvih stvari može poginuti.

    Šintoizam, drugo japansko učenje, daje bušidou notu vernosti i patriotizma. Šintoizam obuhvata duboko poštovanje predaka što čini carsku familiju inspiracijom celoj naciji. Car je uživao poštovanje kao bog. On je bio otelotvorenje Neba na zemlji. Sa takvom vernošću su se samuraji zaklinjali caru i njihovim feudalnim gospodarima – daimjoima, samurajima višeg nivoa.

    Šintoizam takođe predstavlja kičmu patriotizma prema njihovoj zemlji Japanu. Smatraju da zemlja nije tu samo za njihove potrebe, „ona je sveto prebivalište bogova, duhova njihovih predaka…“(Nitobe, 14). Brinu se za zemlju, štite je i razvijaju kroz izraziti patriotizam.

    Konfučijanizam daje bušidou svoja uverenje o odnosu sa stvarima u ljudskom životu, okolini i porodici. Konfučijanizam naglašava pet moralnih odnosa između gospodara i sluge, oca i sina, muža i žene, starijeg i mlađeg brata, i između prijatelja, kojih se samuraji pridržavaju. Ipak, samuraji se ne slažu sa svim stvarima konfučijanskog učenja. Veruju da čovek ne bi trebalo da sedi i čita knjige po ceo dan, niti da piše pesme po ceo dan. Umesto toga bušido smatra da su čovek i vasiona stvoreni slični duhom i etikom.

    Pored ovih osobina bušido ističe dobrodušnost, ljubav, iskrenost, poštenje, i samokontrolu uz najviši stepen respekta. Pravednost je jedan od glavnih principa samurajskog kodeksa. Nepošteni putevi i nečasna dela su smatrana niskim i neljudskim. Ljubav i čovekoljublje su najuzvišenije osobine i veličanstvena dela.

    Samuraji su se ponašali jednako u svakodnevnom životu, kao i u vreme rata. Iskrenost i poštenje su jednako vredele kao i sam život.

    Buši no ići-gon ili reč samuraja oslikava spoj potpune vernosti i poverenja. Sa takvim spojem nije bilo potrebe ni za kakvom pisanom zakletvom, to je bilo prožeto ponosom i dostojanstvom svakog od njih. Samuraju je takođe bila potrebna samokontrola i čvrstina da bi uživao potpuno poštovanje. Nije pokazivao znake bola ili radosti. Sve je držao unutar sebe – bez žaljenja, bez plakanja. Odražavao je smireno ponašanje i staloženost uma koji se nije smeo predati ikakvim emocijama. Bio je pravi i potpuni ratnik.

    Principa, koji čine bušido ima nekoliko i veoma su prosti. Kroz jednostavnost bušido je stvorio način života koji se razvijao nacijom tokom njenih najtežih perioda, tokom građanskih ratova , očajanja i neizvesnosti.

    Nemam roditelje; stvaram od Neba i Zemlje svoje roditelje.

    Nemam božansku moć; stvaram od svoje iskrenosti božansku moć.

    Nemam mišljenja; stvaram od svoje pokornosti mišljenja.

    Nemam magičnu moć; stvaram od svoje ličnosti magičnu moć.

    Nemam telo; stvaram od čvrstine karaktera svoje telo.

    Nemam oči; stvaram od bljeska munje svoje oči.

    Nemam uši; stvaram od osetljivosti svoje uši.

    Nemam udove; stvaram od spremnosti svoje udove.

    Nemam zakone; stvaram os štićenja sebe svoje zakone.

    Nemam strategiju; stvaram od prava da ubijem i prava da povratim život svoju strategiju.

    Nemam zlih namera; stvaram od smirenosti u seizi priliku da potisnem svoje zle namere.

    Nemam čuda; stvaram od ispravnih zakona svoja čudo.

    Nemam principe; stvaram od prilagodljivosti svim situacijama svoje principe.

    Nemam taktike; stvaram od Praznine i Punoće svoje taktike.

    Nemam talenta; stvaram od spremnosti svoj talenat.

    Nemam prijatelje; stvaram od svog Uma prijatelja.

    Nemam neprijatelja; stvaram od nebudnosti svog neprijatelja.

    Nemam oklop; stvaram od dobrodušnosti svoj oklop.

    Nemam tvrđavu; stvaram od Nepokretnog Uma svoju tvrđavu.

    Nemam mač; stvaram od Ne-Uma svoj mač.

  • Kodeks radio amatera

    Svetksi radio-amaterski kodeks glasi:

    Radio-amater je pažljiv i pun obzira. Neće se svesno ponašati tako da za vreme održavanja veze uskraćuje drugima zadovoljstvo i ometa ih.
    Radio-amater je odan i privržen pokretu. Pomaže svojim drugovima u klubu, ostalim radio-amaterima, svom savezu radio-amatera u koji je učlanjen i koji predstavlja i zastupa njegove interese.
    Radio-amater prati razvoj nauke i tehnike. Svoje uređaje dopunjuje i dograđuje, stalno ih usavršava prateći najnovija tehnička dostignuća. Svoja saznanja o korišćenju stanice tj. radu na opsegu, stalno usavršava.
    Radio-amater je uvek prijatelj drugima. On savetuje početnike i prijateljski im pomaže, spreman je da sarađuje sa svima.
    Radio-amater je odmeren i uravnotežen. Radio-amaterizam je dobrovoljna, slobodno izabrana aktivnost. Pravi Radio-amater neće nikada dopustiti da da mu radio-amaterska aktivnost smeta u nekoj od njegovih obaveza, da ugrozi njegovu porodicu, posao, da utiče na uspeh u školi ili njegov položaj u društvu.
    Radio-amater je rodoljub. Svoje znanje, iskustvo i svoje uređaje uvek je spreman da stavi u službu svoga društva i otadžbine.

  • Kodeks severnoameričkih indijanaca

    Etički kodeks Severno Američkih indijanaca

    1. Ustani sa Suncem i pomoli se. Moli se sam. Moli se često. Veliki Duh će slušati, samo ako ti govoriš.

    2. Budi tolerantan prema onima koji su se izgubili na putu. Neznanje, ljutnja, ljubomora i pohlepa izlaze iz izgubljenih duša. Moli se za njih da pronađu vođstvo.

    3. Traži sebe, kroz sebe. Ne dozvoli drugima da upravljaju tvojim putem. To je tvoj put i samo tvoj – Drugi mogu ići s tobom, ali niko ne može ići umesto tebe.

    4. Ophodi se prema gostima u kući s puno obazrivosti. Posluži ih sa najboljom hranom, daj im najbolji ležaj, odnosi se prema njima s poštovanjem i čestitošću.

    5. Ne uzimaj što nije tvoje, bilo od neke osobe, zajednice, divljine ili nečije kulture. Nije zasluženo i dato. Nije tvoje.

    6. Poštuj sve što postoji na Zemlji, bilo ljude bilo biljke.

    7. Poštuj tuđa mišljenja, želje i reči. Nikada ne prekidaj nečiji govor, prigovaraj ili grubo oponašaj mimikom izrečeno. Dozvoli svakoj osobi pravo na osobno izražavanje.

    8. Nikada ne govori loše o drugima. Negativna energija koju time odašilješ u univerzum vratiće ti se višestruko.

    9. Svi ljudi čine greške. Sve greške mogu biti oproštene.

    10. Negativne misli uzrokuju bolesti uma, tela i duha. Vežbaj optimizam.

    11. Priroda nije naša, ona je deo nas. Ona je deo naše svetovne porodice.

    12. Deca su seme budućnosti. Sadi ljubav u njihova srca i zalivaj ih sa mudrošću i učenjima života. Dok rastu, daj im mesto da rastu.

    13. Izbegavaj ranjavanje srca drugih. Otrov te boli će se vratiti tebi.

    14. Budi iskren u sva vremena. Iskrenost je ispit nasleđa i doslednosti unutar ovog univerzuma.

    15. Drži sebe u ravnoteži. Svoje umno Ja, Duhovno Ja, Emocionalno Ja, i Telesno Ja.
    Sva trebaju biti jednako snažna, čista i zdrava. Jačaj telo da ojača um. Rasti bogato u duhovnosti, da izlečiš emocionalne rane.

    16. Donosi svesne odluke, kao što ću i kakav biti, kako ću delovati i nositi se sa svojim delima. Budi odgovoran za svoja dela.

    17. Poštuj privatnost i licni prostor drugoga. Ne diraj tuđe vlasništvo, pogotovo ne diraj svete i duhovne relikvije. To je zabranjeno.

    18. Budi prvenstveno iskren prema sebi. Ne možeš biti pažljiv i pomoći drugima, ako nisi pažljiv prema sebi i ne pomažeš prvo sebi.

    19. Poštuj tuđa verska opredjeljenja. Ne sili druge da veruju u tvoje.

    20. Deli svoju dobru sreću. Deli i sudeluj u davanju milostinje.

  • Platonova etika

    Etika

    Platonova etika je usmerena na postizanje najvišeg dobra, pa se može smatrati eudajmonističkom. To najviše dobro znači razvitak čoveka kao umnog i moralnog bića.

    Dobro se sastoji u ispravnoj srazmeri zadovoljstva i mudrosti. Naime, čovek nije „čisti um“: život lišen zadovoljstva ne bi mogao da bude jedino dobro čoveka, ma kako da um predstavlja najvišu ljudsku funkciju. Isto tako, dobro nije ni ljudski život sastavljen samo od čulnih zadovoljstava, u kome nikakvu ulogu nemaju ni um, ni pamćenje, ni saznanje, ni istinito shvatanje. Prema tome, dobar je onaj život u kojem su pomešane aktrivnosti uma sa nekim zadovoljstvima, pod uslovom da su ona neškodljiva i da se uživaju umereno.

    Prema Platonu, dobar život pre svega podrazumeva poznavanje istinite vrste, bezvremenskih i nepromenljivih stvari, dakle ideja. Ali ne bi mogao preživeti onaj čovek koji je upoznat samo sa geometrijskim figurama i večnim idejama: on mora imati znanje i o čulno opažajnim predmetima koji nas okružuju u svakodnevnom životu. Međutim, za dobar život od ključnog je značaja da čovek bude svestan toga da se tu radi samo o „drugostepenom“ znanju, da naime jasno razlikuje opažajni svet od carstva večnih ideja.

    Materijalnom svetu se, dakle, ne okreću leđa, ali čovek mora znati da je taj svet samo kopija carstva večnih ideja, koje se jedino može istinski spoznati u smislu νόησις.

    Mešavina zadovoljstva i mudrosti, koja čini dobar život, zavisi od prave mere ili srazmere. Kako je „srazmera“ pre svega odlika nečeg lepog, to se dobro pojavljuje zapravo kao oblik lepog, a srazmera (συμμετρία), lepo (καλόν) i istina (ἀλήθεια) biće tri odlike onoga što je dobro. Prvo se mesto daje „pravovremenosti“ (τὸ καιρόν), drugo srazmeri, lepoti ili potpunosti, treće umu u razboritosti, četvrto naukama, veštinama i ispravnim mnenjima, peto zadovoljstvima koja u sebi ne sadrže bol, a šesto umerenom zadovoljavanju požude koja je neškodljiva.

    Naravno, najviše dobro (summum bonum) podrazumeva spoznavanje boga, odnosno čovekovo nastojanje da postane sličan bogu, onoliko koliko je to čoveku uopšte moguće.

    Sličnost bogu tu znači postati pravedan uz pomoć razboritosti.

    Platon je zastupao shvatanje da su vrlina i znanje izjednačeni (Sokrat). Mudro je težiti onome što je dobro i korisno, a nerazborito je ići za onim što je štetno. Postoje različite vrline, prema predmetu i prema tome iz kojeg dela duše izviru, ali sve te različite vrline tvore jedinstvo jer predstavljaju izraze jednog istog znanja o dobru i zlu.

    Razne vrline su, dakle, sjedinjene u razboritosti, odnosno u poznavanju onoga što je istinski dobro za čoveka. Ako je to tako, ako je razboritost ili znanje isto što i vrlina, onda se vrlina može istinski spoznati, tj. naučiti.

    Naime, Platon je smatrao da čulni svet nije istinski predmet naše spoznaje: istinski se može spoznati samo bezvremenski, nenastali i nepropadljivi svet ideja. Prema tome, učenje da vrlina jeste znanje predstavlja izraz činjenice da dobro nije samo relativan pojam, nego da se tiče nečega po sebi što se ne menja. Inače dobro ne bi moglo biti predmet znanja.

    Platon je smatrao da niko ne čini zlo namerno, odnosno da niko ne čini zlo a da pritom zna da to što čini jeste zlo. Kada neko bira ono štode facto jeste zlo, on to bira zato što to nešto zamišlja kao dobro, on uprkos svom znanju bira nešto se pojavljuje kao neposredno dobro ili kao neka kratkoročna korist, kao nešto što on smatra da je u nekom pogledu dobro. Dakle, čak i u tom slučaju prisutan je aspekt „doborote“ (tj. korisnosti ili poželjnosti). Međutim, Platon za takvog čoveka uspostavlja princip moralne odgovornosti: čovek koji, uprkos svom znanju, bira nešto što je po sebi zlo, odgovoran je zato što je dopustio strastima da mu pomute razum i zamrače njegovo vlastito znanje.

     

    Prema Platonu (4. knjiga Države) postoje četiri temeljne vrline:

    mudrost (σοφία),

    odvažnost ili hrabrost (ἀνδρεία),

    umerenost (σωφροσύνη) i

    pravednost (δικαιοσύνη).

    Mudrost je vrlina umnog dela duše, hrabrost srčanog ili voljnog dela, dok se umerenost sastoji u jedinstvu voljnog i nagonskog dela. Pravednost se pojavljuje kao opšta vrlina, koja nastoji da svaki deo duše obavlja svoj „zadatak“ u opštem skladu.

     

    Zadovoljstvo je, dakle, podređeno dobru, a um se pojavljuje kao sudija zadovoljstvima tako da dopušta samo ona koja su neškodljiva i koja su saglasna sa skladom i ustrojstvom duše i tela.

vrh