Krioterapija (Terapija hladnoćom)

frigus-justo-cryotherapy-kryotherapie-cryotherapie-krioterapija-th-hladnocom-mother-tincture-urtinktur-teinture-mere-homeopat-tinktura-ekstrakt-biljni-preparati-com-yt1mi-alternativa-izbor

Lekovita svojstva hladnoće – prevencija i terapija 

Krioterapiju su primenjivali Hipokrat, Avicena, Galen i drugi lekari i vidari iz drevnih vremena. Međutim, bez obzira na iskustva u vezi sa korišćenjem hladnoće u medicinske svrhe, mehanizam njegovog delovanja detaljno je objašnjen tek u drugoj polovini 20. veka. Smatra se da u današnje vreme krioterapija doživljava svoj procvat.

Krioterapija je jedno od najstarijih fizioterapeutskih metoda, kao i lečenje toplotom ili termoterapija. Obično termin krioterapija podrazumeva sintezu medicinskih metoda lečenja zasnovanih na primeni niskih temperatura kako bi se ohladilo tkivo, organi ili celi organizam (grč. kryos – hladnoća, therapya – lečenje). Budući da različiti autori imaju različite teorije o temperaturi, jedinstveni stav oko definicije krioterapije ne postoji.

Fiziološka dejstva krioterapije su mnogobrojna – utiče na prestanak boli, relaksira, deluje protivupalno, protiv otoka i proširenja vena, budući da sužava krvne sudove. Prema dostupnim podacima, krioterapijom se povećava medicinsko dejstvo preparata protiv raznih upala.

Mehanizam delovanja krioterapije moguće je objasniti na osnovu termoregulacije. Suština je u očuvanju konstantne unutrašnje temperatura tela, kako u vreme odmora, tako i u vreme fizičkog naprezanja. Postojanje centralnih i perifernih termoreceptora koji su osetljivi na toplotu i hladnoću, kao i nervnih vlakana povezanih sa centrom regulacije koji se nalaze u hipotalamusu, omogućava održanje ovog procesa. Receptori hipotalamusa su osetljivi na najmanju promenu temperature. Centar hipotalamusa koordiniše informacije koje dobija od receptora sa regulatornim delovanjem značajnih organa. Koža je takođe organ u kome dolazak krvi nije povezan sa lokalnim metaboličkim potrebama.

Hodanje po snegu – metoda drevnih vremena jačanja organizma. Efekat je proporcionalan redovnosti upražnjavanja ove metode.

Snabdevanje epiderma krvlju uslovljeno je neophodnošću termoregulacije. Na eksperimentalnom i kliničkom nivou ustanovljena su temperaturna ograničenja i faze u reagovanju krvnih sudova koje se javljaju prilikom primene krioterapije.

Prva faza u reagovanju – vazokonstrikcija ili suženje krvnih sudova koje se odlikuje bledilom i pojavom „guščje” kože, pojavom bola i utrnulošću mesta koje se tretira. Kada se temperatura kože smanji do 15°C, nastupa druga faza ili vazodilatacija, širenje krvnih sudova. Ova faza se odlikuje pojavom osećaja topline, rumenilom i povišenom temperaturom kože, smanjenjem otoka, bola i upale.

Za vreme druge faze organizam se leči, budući da se podiže nivo svih biološki aktivnih materija, uključujući opioidne peptide, neuromedijatore, hormone i antiupalne citokine. U drugoj fazi se značajno poboljšava limfna i venska cirkulacija, što doprinosi aktivnijem izbacivanju metaboličkih proizvoda i delova oštećenih ćelija. U drugoj fazi se stvara tolerancija na hladnoću što ukazuje na povišenu nespecifičnu rezistentnost.

Analgetski efekat krioterapije objašnjava se činjenicom da u periodu kada se temperatura kože spusti do 15°C, dolazi do smanjivanja stepena osetljivosti nerava. Osetljivost na hladnoću dijametralno je povezana sa stepenom mijelinizacije nervnih vlakana koji prenose informaciju o bolu. Osim toga, hlađenjem se umanjuje kretanje brzih neurona usled čega se javlja opuštanje mišića. Hladnoća umanjuje kontrakciju mišića i uopšte, nervno-mišićnu napetost.

Snižavanje temperature na određenom mestu usporava metabolizam u tkivu i umanjuje potrebu za kiseonikom. To obično izaziva povećanu propustljivost membrana i apsorpciju intersticijalnih tečnosti (voda koja leži između ćelija). U današnje vreme, krioterapija podrazumeva, kako prirodne, tako i spolja kreirane izvore hladnoće.

Prirodni metodi u smislu izvora hladnoće su: čeličenje organizma na hladnom vazduhu, kupke i polivanje hladnom vodom, hodanje po snegu, stavljanje leda na određena mesta ili umotavanje tela u hladne obloge (koje sadrže materije koje u međudejstvu izazivaju endotermičku reakciju, tj. koristi se toplota iz okolne sredine), hloroetilenski sprej, potapanje dela ili celog tela u kadu napunjenu vodom sa ledom.

Primena klimatskih uslova predstavlja jednu od metoda jačanja organizma u kombinaciji sa treninzima koji su unapred osmišljeni kako bi se povećala otpornost organizma i tkiva na štetne uticaje.

Kako bi se organizam ojačao potrebno je da se na njega deluje fizičkim faktorima i to putem ponavljanja i tokom dužeg vremenskog perioda. Zahvaljujući ponavljanju, razvijaju se uslovno-refleksne veze između nadraživača i fizioloških mehanizama funkcionalnih sistema, koji se aktiviraju kako bi se prilagodili promenljivim uslovima.

Kada je o vremenskom periodu reč, on ne treba da bude isuviše dugačak da ne bi došlo do preopterećenja. Efikasnija su česta, kratka nadraživanja od dugotrajnih, ali retkih. Potrebno je pridržavati se principa postepenog intenziviranja dejstava nadraživača. Zahvaljujući tome, organizam na jače razdraživače reaguje manje burno nego što je reagovao na početku procedure na slabije razdraživače.

Važno je i podvrgavati hladnoći delove tela koji su obično prekriveni odećom, tako da su zbog toga pojačano osetljivi na delovanje promenljivih spoljašnjih faktora, kao posledica nepripremljenosti receptora na koži.

Kada se utvrđuje režim procedure jačanja organizma neophodan je individualni pristup. Treba voditi računa o polu, starosnoj dobi, fizičkom razvoju, osobenostima oboljenja, ukoliko ona postoje. U zavisnosti od veličine ekvivalentno-efikasne temperature vazduha, vazdušne kupke se dele na

– hladne (manje od 9°C),

– umereno hladne (9-16°C),

– indiferentne (17-20°C) i

– tople (23°C i više).

Hladne i prohladne kupke imaju razdražujuće dejstvo koje izaziva intenziviranje svih životnih funkcija organizma. Kako bi se izbegla prehlada, hladne kupke se kombinuju sa fizičkim vežbama srednjeg intenziteta. Što je temperatura niža, to fizička vežba treba da bude intenzivnija.

Fizička svojstva vode, prvenstveno njen toplotni kapacitet, čine vodu snažnijim faktorom za jačanje organizma nego što je to vazduh. Najrasprostranjeniji metod kaljenja organizma jeste polivanje i trljanje vodom. Čovek praktično može da kali svoj organizam u bilo kom periodu u godini, dok se pri pojavi hroničnih bolesti (posebno onih sa upalnim kararakterom) preporučuju tretmani u letnjem periodu, periodu remisije. Kod hroničnih bolesti disajnih organa najefikasniji metod je kupka za noge (budući da je stopalo refleksogena zona gornjih disajnih puteva).

Poželjno je da se počne sa temperaturom vode od 20°C smanjujući je svaka 2-3 dana za jedan ili dva stepena(dok se ne dostigne temperatura od 10-15°C). Najintezivniji vid kaljenja organizma koji deluje i na imunitet jeste plivanje u zimskom periodu na otvorenom prostoru („smrzavanje”). Pre plivanja treba raditi fizičke vežbe i ne ostajati u vodi duže od 0,5 do 3 minuta. Posle plivanja obavezno je intenzivno trljanje tela suvom tkaninom i momentalno oblačenje. Značajan elemenat u kaljenju organizma prirodnim krioterapijskim faktorima je lekarska kontrola, kao i samokontrola.

U današnje vreme ima više interesovanja za veštačkim metodama krioterapije nego za prirodnim. Razlog za to je činjenica da je u drugoj polovini 20. veka počela intenzivno da se razvija proizvodnja aparata i sredstava za sprovođenje krioterapije. Jedno od prvih sredstava bio je aparat čije je delovanje zasnovano na termoelektričnom efektu. Uz pomoć ovog aparata mogu se dostići precizne niske temperature za kratko vreme (do 20°C) ili duže dejstvo umereno niskih temperatura ( od + 4°C do 0°C). Nedostatak ovakvih aparata ležao je u kapacitetu hlađenja, malim rezervama hladnoće, metodološkim nedostacima kao što je kontaktnost metodologije, mali opseg induktora hladnoće, itd.

Najpopularnije sredstvo sa kraja 20. veka za lokalnu krioterapiju bila su gel-pakovanja na temperaturi od – 10°C do – 20°C. Nedostatak gel-pakovanja ogledao se u lošem doziranju procesa hlađenja, kao i opasnosti od promrzlina. Krajem 70-ih godina 20. veka japanski naučnik Jamuči napravio je prve parne azotne kriosonde i dokazao lekovito dejstvo kratkotrajnog izlaganja ekstremnoj hladnoći određenog dela tela kada je reč o reumatskim oboljenjima. Paralelno sa japanskim specijalistima, u Nemačkoj su pod rukovodstvom profesora Frikea sprovedeni eksperimenti i studije o krioterapiji. Nemački biolozi i lekari došli su do zaključka da su najbolji agensi za hlađenje – led (0,5°C), tečni azot (-196°C), suvi vazduh (-30°C) koji su se pokazali delotvornijim za lečenje kostiju i mišića od vazdušne krioterapije. Suvi rashlađeni vazduh ne izaziva oštru promenu temperature tkiva i zato ima izrazitiji terapeutski efekat. Prednost vazdušne terapije je mogućnost posmatranja njenog delovanja, pa ukoliko se jave neke patološke reakcije, moguće je obustaviti tretman. Patološke reakcije podrazumevaju pojavu postojanih belih fleka na koži kao i razvoj faze u kojoj se javlja pomodrela koža i nadraženost. Krioterapija pomoću aparata ima niz drugih prednosti: sredstvo za rashlađivanje je običan, atmosferski vazduh zbog čega je ceo proces neškodljiv i ekološki ispravan; kratko trajanje krioterapije, od tri sekunde do deset minuta, ne samo da isključuje mogućnost pojave promrzlina već omogućuje i tretiranje većeg broja pacijenata.

Zbog ubedljivih lekovitih rezultata krioterapije i malog broja kontraindikacija (individualna netolerantnost na hladnoću, sindrom Rejnoa, hemoglobinurija) metoda se može primenjivati u reumatologiji, meurologiji, traumatologiji, ortopediji, hirurgiji, dermatologiji, sportskoj medicini, itd. Krioterapija se primenjuje i u kozmetologiji, fitnesu i welnesu, jer okrepljuje telo, stimuliše razmenu materija, utiče na smanjenje telesne težine. Vazdušna krioterapija obuhvata lokalne metode od -30°C do -60°C, kao i opšte (od -60°C do -150°C). Indikacije za primenu krioterapije u kombinaciji sa tradicionalnom terapijom su: upalni procesi u organizmu, degenerativna sistemska oboljenja, oboljenje pršljenova – upale i degenerativne promene, reumatska oboljenja mekih tkiva, kolagenoza, mijastenija i miotonija, radiokulopatija, polineuropatija, pareze i paralize, traume i postraumatske komplikacije.

Ukoliko se krioterapija primenjuje direktno na kožu i fiksira se na nivou tkiva, primena datog metoda u dermatologiji i kozmetologiji sasvim je opravdana. Kratkotrajna aplikacija ili masaža hladnim, suvim vazduhom priprema kožu za druge medicinske i lekarske metode budući da aktivira kapilarnu mikrocirkulaciju i metaboličke procese, jača popustljivost membrana. Shodno tome, maske, uvijanje tela i pakovanja, injekcije i fizioterapeutske metode koje se izvode nakon krioterapije, mnogo su delotvornije i imaju intenzivnije dejstvo. Takođe, ova metoda je potpuno bezbolna i prijatna budući da dolazi do snižavanja nervne provodljivosti i ispuštanja endorfina.

Krioaplikacija i kriomasaža efikasno intenziviraju terapeutsko dejstvo drugih procedura i sprečavaju pojavu neželjenih sporednih efekata: upala, otoka, bolnih senzacija. Ona se koristi i u plastičnoj hirurgiji, epilaciji laserom, mehaničkoj epilaciji, termokoagulaciji, pri izvođenju pilinga, dermoabraziji lica, itd. Lokalna krioterapija brzo deluje (za 10-15 seansi) u slučajevima upala i otoka, rozacee i seboreje kože. Aplikacija i masaža strujom suvog vazduha pretpostavlja navedene prednosti: brzo i ravnomerno doziranje hladnoće koja neposredno utiče na patogene mehanizme i ima intenzivno lekovito dejstvo, za krioterapiju nije potrebna priprema i odmor pacijenta, efekat nastupa odmah nakon tretmana i traje oko tri sata, tretmani su ugodni, prijatni, ne postoji opasnost od povreda i trauma kože, tretmani nemaju neželjene sporedne efekte, krioterapija nekada može da olakša ili čak zameni lekarsku intervenciju i odlično se uklapa sa drugim metodama, mada se može koristiti samostalno.

Ukoliko postoje oboljenja kao što su atopijski dermatitis i psorijaza, izvanredni su rezultati ukoliko se primenjuje opšta krioterapija. Pravilno odabrane procedure povećavaju elastičnost i čvrstinu kože, intenziviraju cirkulaciju krvi što zajedno doprinosi ozdravljenju organizma.

Aktiviranje procesa razmene materija doprinosi smanjenju telesne težine i sprečava pojavu celulita, tako da se koža obnavlja, kako pri primeni opšte, tako i prilikom primene lokalne krioterapije.

U nekim slučajevima, za 20 do 30 tretmana (takozvana ekstremna krioterapija ili kriosauna) pacijent može da izgubi od 7 do 10 kilograma. Zbog velikog broja terapeutskih efekata koji traju dugo, do šest meseci, vidljivost rezultata posle 15 tretmana, neznatnog broj kontraindikacija i odsustva neželjenih sporednih pojava, krioterapija se može preporučiti za široku primenu u različitim oblastima medicine i kozmetologije.

Izvor: www.saloninfo.rs

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljena.

vrh