INTERVJU: Staniša Stojiljković – Moderan život nepovratno uništava naše zdravlje! (2.4.2019)

INTERVJU: Staniša Stojiljković – Moramo da povratimo kontrolu nad svojim zdravljem! (17.1.2019)

Stanisa Stojiljkovic – Mentalno zdravlje je kljuc opsteg Zdravlja organizma, Intervju 2019

Stanisa Stojiljkovic – Sir i Mleko su veliki krivci za nase lose Zdravlje, Intervju 2019

Stanisa Stojiljkovic – Paraziti su svuda oko nas ali ih se ne treba plasiti

1. MAPA ORGANIZMA – Ekologija organizma sa Prof. dr Stanišom Stojiljkovićem

Dijagnoza sa prof. dr Stanisom Stojiljkovicem

Akademik Staniša Stojiljković

Lekovito blato i glina – prof dr Staniša Stojiljković

Izbacite toksine!
Objavljeno ponedeljak, 02 septembar 2013 13:58

Izbacite toksine Prof. Dr Staniša Stojiljković u svojoj metodi detoksikacije organizma „Balkanoterapija“ primenjuje svoja dugogodišnja znanja o lekovitim svojstvima gline i ostalih prirodnih resursa koje nam nude naše podneblje i tradicija.

Savremeni način života, loša ishrana, nedostatak fizičke aktivnosti, stres, aerozagađenje. Brojni su činioci odgovorni za nakupljanje opasnih toksina u našem telu. Zato je važno, s vremena na vreme, da se podvrgnemo nekoj od detoks metoda, da bi pročistili telo, um i duh.

Postoje razni načini, a korišćenje lekovite gline svakako je jedan od najprirodnijih puteva ka boljem zdravlju. Glina se uspešno koristi za odstranjivanje opasnih teških metala koji su sve češće prisutni u našoj hrani. Joni ovih metala vezuju se se za glinu i tako izbacuju iz tela, a ujedno bivaju zamenjeni jonima korisnih elemenata, poput kalijuma, magnezijuma, kalcijuma i drugih. Glina je takođe jedan od najdelotvornijih prirodnih agenasa protiv crevnih trovanja. O svim pozitivnim svojstvima ovog prirodnog leka iz utrobe Majke Prirode, možete više da saznate u knjizi „Moć gline“, Prof. dr Staniše Stojiljkovića, redovnog profesora na Tehnološkom fakultetu u Leskovcu i jednog od predavača u školi „Javnog zdravlja“ na Medicinskom fakultetu u Beogradu, oblast Ekologija organizma, u okviru Alternativne medicine. Dugi niz godina, dr Stojiljković se bavi izučavanjem lekovitih svojstava gline i proizvodnjom prirodnih preparata u okviru svoje privatne radnje „Shenemil“ u Nišu. Nedavno je, na Medicinskom fakultetu u Beogradu, predstavio svoj intenzivni detoks program, nazvan „Balkanoterapija“, koji je utemeljen na proizvodima od gline, preparatima i lekovitim postupcima, duboko ukorenjenim u narodnoj medicini.

Da li vam je potreban detoks? Da budemo jasni: jeste! Koliko god zdrav život vodili, ne možemo izbeći izloženost toksinima, koji se nalaze svuda. Zato je bolje pitanje: da li vam je potrebna HITNA detoksikacija? Ako se osećate iscrpljeno, imate problem sa varenjem, patite od nesanice, začepljenih sinusa, alergija, akni i sličnog, onda jeste! Treba naglasiti da ovo nije jedna od onih sumnjivih, instant metoda, koje mnogo obećavaju i daju malo rezultata, a zasnivaju se na principu „popiješ preparat i bez brige navališ na masno pečenje“! Moraćete da promenite navike i odnos prema svom telu, da počenete da ga poštujete kao celinu, da mu se posvetite sa dužnom pažnjom: „Ovaj postupak detoksikacije i istovremenog oporavka organizma podrazumeva holistički pristup, koji integriše ne samo hranu, već i neke terapije kao što je mazanje nosa za bolje disanje, nagrevanje organizma potapanjem u vodu, grejanjem noge u toploj vodi, mazanjem jetre glinom u toku noći i druge postupke”, objašnjava dr Stojiljković.

U toku 60 dana trajanja ovog programa, treba iz ishrane isključiti proizvode na bazi šećera, jer oni razvijaju u crevnoj flori patogene organizme. Pogotovu treba izbegavati svu hranu i napitke sa veštačkim bojama i aromama. Takođe, treba izbegavati proizvode na bazi mesa, mleka, jaja i ribe, kao i hleb sa kvascem, kako bi kombinacija gline i ostalih preparata bila što efikasnija. U toku postupka detoksikacije koristiti beskvasni hleb od mešovitog integralnog brašna (ražano, ječmeno, pšenično, kukuruzno i ovseno, u istim razmerama). Potrebno je jesti što više voća, sirovih, sveže ceđenih sokova od voća i povrća. Što se vode tiče, odaberite one sa što manje natrijuma, a što više magnezijuma.

Pored poboljšane ishrane, važna je i fizička aktivnost organizma. Naravno, ne misli se na iscrpljivanje u teretani. ” Pešačenje, preskakanje konopca, pa čak i rad u bašti, bez naglih i intenzivnih pokreta, omogućuje ravnotežu organizma. Promena težišta organizma, savijanje i blago kretanje, omogućuje ravnotežu respirativnog, krvnog i limfnog sistema”, objašnjava dr Stojiljković.

Kako započinjemo detoks dan? Nakon ustajanja, prvo ispijamo glinu, koju smo sinoć pripremili. Glina, da bi bila efikasnija, mora da nabubri, pa se zato kafena kašičica gline potopi u čaši vode uveče i ostavi poklopljena do ujutro, kada se pre obroka, pije samo voda, a baca talog koji se slegao na dnu čaše. Nakon prvih nedelju dana, počinje da se pije i talog, pa je tada glinu moguće pripremiti i unapred, na brži način, kada se veća količina razmuti u odgovarajućoj količini vode, ostavi na suncu 4-5 sati, da se glina aktivira, a zatim se prespe u flašu i stavi u frižider. Takva glina se pre upotrebe promućka, sipa se doza od 2 decilitra i popije.

Nakon pijenja gline, prelazi se na postupak bućkanja jedne supene kašike ”Dental” ulja u ustima, u trajanju od 15 minuta. Tradicionalna metoda čišćenja organizma mućkanjem biljnih ulja sa ekstraktima lekovitog bilja zasniva se na sposobnosti pljuvačnih žlezda da izdvajaju produkte razmene materija iz krvi. Organizam se osloba|a patogenih mikroorganizama, toksina, viška kiselina i soli i isceljuje se.

U isto vreme, lekovite komponente bilja difunduju u krv i tako čiste najsenzibilnije kapilare i venule. Zadivljući je podatak da za vreme mućkanja ulja, svih šest litara krvi protekne kroz pljuvačne žlezde, čime se intenzivno prečišćava krv!

Veoma je važno da pre doručka operemo zube od mikroorganizama koji su se nakupili tokom noći i koji bi u protivnom dospeli u većim količinama u naš sistem za varenje. Budući da komercijalne paste za zube same sadrže puno toksina, u ovu svrhu koristi se pasta na bazi gline i biljnih ekstrakata bergamota, eukaliptusa, geranijuma, karanfilčića, lavande, nane i žalfije. Specijalna formula uklanja zadah iz usta, daje prijatan ukus i miris, polira zube i održava normalnu pH vrednost usne duplje. Ovu pastu, nezavisno od detoks postupka, mogu koristiti i deca, jer nema otrovnih jedinjenja fluora u sebi, pa ne smeta i ako se malo proguta. Osim toga, nisu joj dodata škodljiva sredstva za penušanje, već je njeno emulgovanje postignuto prirodnom kombinacijom silicijuma i aluminijuma, prisutnih u glini.

Pravilna ishrana Najmanje pola sata nakon uzimanja gline, konzumira se specijalno osmišljeni doručak. Kako on treba da izgleda? “U dubljoj posudi naseckati svež krastavac i šargarepu, po 50 grama, dodati nekoliko maslina i sipati najviše jedan decilitar jogurta sa probiotičkim bakterijiama, umesto čega se može se dodati i jedna kapsula probiotika Lactobacilus acidophylus-a i Bifiduma, tako što se otvori i pomeša sa salatom. Može dakle i kapsula “lineksa”, za one koji ne piju mlečne proizvode. Tome se doda supena kašika uljnog ekstrakta “Detox”, kari začina na vrh noža, 500 mg vitamina C, 10-20 kapi uljnog ekstrakta belog luka i dve kašike samlevene mešavine istih količina semena bundeve, susama, suncokreta, lešnika, oraha i brazilskog oraha, usitnjenog u blenderu”, preporučuje dr Stojiljković.

Šta se sve nalazi u uljnom ekstraktu “Detox” i zašto se doručku dodaju kari, vitamin C i ekstrakt belog luka? Prvo, uljni ekstrakt “Detox” sadrži esencijalne omega tri masne kiseline, bioflavonoide, fitosterole, piknogenole, beta karoten, vitamin E, PP, F i D. Glina i uljni ekstrakt u kombinaciji rešavaju niz problema u organizmu. Među njima treba izdvojiti višak holesterola i triglicerida, gljivicu candidu albicans, tegobe sa prostatom i posmenstrualni sindromom, hepatit, pad imuniteta, arteriosklerozu, dijabetes, depresiju, hemoroide… Dalje, kari je mešavina začinskog i lekovitog bilja, bogata vitaminima, enzimima, oligoelementima (vanadijum sulfatom, cinkom, hromom, bakrom, borom), selenom, esencijalnim masnim kiselinama i hormonima rasta. Dalje, vitamin C u ovoj kombinaciji ima dugotrajno dejstvo u organizmu, pogotovu je značajan da u kombinaciji sa glinom eliminiše višak žučnih kiselina iz debelog creva. Kombinacija navedenih sastojaka pozitivno utiče na endokrini sistem. Jačanjem membrana ćelija indirektno utiče na uspostavljanje normalne funkcije vitalnih organa (mozga, jetre, bubrega, tiroidne i nadbubrežne žlezde, prostate. Kombinacija gline sa uljnim ekstraktima ubrzava pretvaranje holesterola u krvi u žučne kiseline i ubrzava njihovo izlučivanje iz organizma. Ova kombinacija sprečava reabsorpciju i ponovno pretvaranje žučnih kiselina u holesterol. Čišćenjem organizma glinom i uljnim ekstraktom postižu se i pozitivni efekti kod psorijeze i vitiliga, uz odgovarajuću ishranu. I na kraju, beli luk se koristi jer je to je jedan od najmoćnijih antimikrobioloških agenata. Koristio ga je Albert Švajcer za lečenje dizenterije i Luis Paster kao antibakterijsko sredstvo. Dokazano je da efikasno deluje kod svih osim kod dve od 26 vrsta kandide. Beli luk efikasno deluje na 200 različitih vrsta patogenskih gljivica. Ujedno, to je jedan od najbogatijijh izvora elementa germanijum, moćnog izazivača inteferona, koji je efikasan protiv određenih vrsta raka menjanjem reakcije imunološkog sistema”.

Izbacite toksine 2Posle doručka pravi se pauza od najmanje dva sata do sledećeg obroka. Za ručak se preporučuje sveža salata, a potom lagani obrok bez mesa, jaja, sira, kvasnog hleba i slatkiša. Uz ručak se može popiti čaša vina. Ako u toku dana osetite potrebu za slatkišima, dr Stojiljković preporučuje njegov proizvod “Nutriblend”, što je mešavina meda, sušenog voća, susama, lana, suncokreta, bundeve, brazilskog oraha, badema, lešnika, kikirikija, oraha, ekstrakte žalfije, ruzmarina, mente, geranijuma… Ovaj bogati proizvod umiriće potrebu slatkim, a ujedno sadrži niz korisnih supstanci. Večera treba da se pojede do 20 časova i sastoji se od raznog povrća.

Hajde da se brčkamo! U toku detoks programa dr Stojiljković preporučuje i razne lekovite kupke: ”Svima onima koji imaju slabu cirkulaciju i hladne noge ili ruke, preporučujem dva puta dnevno zagrevanje nogu u toploj vodi sa glinom „Kupko“ i kuhinjskom solju. Jednom do dva puta nedeljno predlažem potapanje celog tela u kadu sa toplom vodom, 1kg soli i preparatom “Kupko”, na 30 do 40 minuta. ”Kupko” je preparat na bazi gline u obliku gela, veoma efikasan za uklanjanje potkožnih toksina, a istovremeno ne dozvoljava isušivanje kože. Ovaj preparat sadrži uljne ekstrakte nevena, kamilice, sušene šargarepe, šipurka i drugog bilja. Silicijumov koloidni system u preparatu “Kupko”, ima svojstva da privlači, zadržava, uništava i izbacuje iz organizma viruse, patogene mikroorganizme i njihove otrovne produkte. Ova večernja kupka podstaknuće razmenu materija, krvotok i varenje, smiriće vas od dnevnih stresova i osvežiti vam kožu”.

Tretmani pre spavanja Uveče, pre spavanja, preporučuje se stavljanje obloga od gline „Biomaska“ na predeo jetre. Jetra, odnosno desni nadrebano-podrebarni deo, maže se glinom u tri sloja. Između slojeva gline stavlja se gaza ili neka tanka tkanina. Nekada preko namazane gline, stavimo najlon, a potom zagrevajuću “Termoglinu”. Istim preparatom možemo zagrevati stomak, kičmu, vrat, ramena, kukove i drugo, čime se postiže bolja prokrvljenost i smanjenje tegoba na tretiranom mestu.

Posebnu pažnju treba posvetiti i noktima. Nežno masiranje prstiju oko nokata “Uljem za nokte i zanoktice” daje tonus organima i stimuliše ih, jer su prsti usko povezani sa radom odgovarajućih orhgana. Tako masažom malog prsta ruku stimulišemo rad tankog creva i srca, a domalog prsta na dinamizam i termoregulaciju. Masiranjem srednjeg prsta stimulišemo cirkulaciju i seks. Kažiprst je u vezi sa radom debelog creva, a palac sa plućima. Nokti na nogama su jednako u vezi sa ostalim organima: palac je u vezi sa jetrom i pankreasom; drugi i treći prst su vezi sa želucem, domali prst sa žuči, a mali prst sa bešikom. Stalnim masiranjem prstiju oko nokata doprinosimo kako spolja{njem izgledu tako i stimulaciji nekih unutra{njih organa ~ime doprinosimo kvalitetnijem održanju zdravlja.

Dodatni preparati poboljšavaju tretman
Program detoksikacije dr Stojiljkovića nije striktno ograničen i uvek se u zavisnosti od individualnog stanja organizma može dopunjavati. U toku tretmana mogu se koristiti i dodatni preparati poput „Megaekstrakta“ od lekovitog bilja (nevena, kantariona, kamilice, ruže, majčine dušice i dr.), sušenog voća (maline, kupine, šljive, kruške, jabuke i dr.) i propolisa. Megaekstrakt sadrži oligoelemente, antioksidante, bioflavonoide, antocijane, vitamin C i organske kiseline.

Drugi preparat koji se u toku tretmana posebno preporučuje osobama koje pate od gasova i kiseline u želucu, predstavlja „Aktivni ugalj u prahu“. Deluje tako što vezivuje neke kiseline, kvasce i druge organskeh materije u želucu i crevima, čime doprinosi ubrzanom procesu detoksikacije.
I na kraju, letnje vreme idealna je prilika i da iskoristimo pozitivne efekte sunca, u cilju bolje kalcifikacije organizma. Zato se preporučuje kratkotrajno ozlaganje suncu, pre ili popodne, sa kožom namazanom ”Emulzijom za sunčanje”, na bazi gline, bilja i uljnih ekstrakata.

Iskoristiti narodno bogatstvo
Svoj program detoksikacije ”Balkanoterapija”, dr Stojiljković namerava da proširi i drugim praksama zastupljenim u našem narodnom nasleđu, a koje imaju svoje medicinsko utemeljenje, poput rituala pranja nogu, pranja glave, kupanja u buradima sa pepelom, orahovim listom, slamom od ovsa i drugim sastojcima. Jedan od mogućih budućih proizvoda, koji bi bio originalna naša zdrava hrana je i starinsko slatko zvano ”recelj”, koje se pravilo u širi vina od bundeve i bobica grožđa. Ipak, jedan čovek i mala radnja ne mogu sve, potrebno je interesovanje svih nas i države, kako bi se razvili i iskoristili potencijali koje nudi naše podneblje i tradicija. Do tada, sve preparate navedene u pomenutoj detoks terapiji vredno proizvodi mala radnja “Shenemil”, čije proizvode možete da nabavite u prodavnicama sa zdravom hranom i apotekama.
TEST ZA DETOKSIKACIJU: Ukoliko imate više od 5 potvrdnih odgovora vama je detoksikacija poželjna, a ukoliko imate više od 10 vama je detoksikacija neophodna.
Osećate se umorno i letargično?
Imate problema sa koncentracijom, a misli su vam spore i smušene?
Osećate se depresivno i imate promene raspoloženja?
Imate svrab po telu i u blizini analnog otvora?
Stalno podrigujete?
Prehlađeni ste više od dva puta godišnje?
Stalno su vam hladne noge i ruke?
Često su vam začepljeni nos i sinusi?
Imate loš zadah, naslage na jeziku ili gorak metalan ukus u ustima?
Imate pojačan telesni miris?
Kada sapunjate telo sa malo vode osećate miris amonijaka?
Mokraća je obojena i intenzivnog mirisa?
Imate problema sa spavanjem, a budite se umorni?
Imate upaljene mišiće i zglobove?
Imate mekane i krhke-lomljive nokte?
Imate podočnjake?
Imate probavne smetnje kao što su nadimanje, gasovii i loša probava nekoliko sati nakon obroka?
Imate manje od jedne stolice dnevno?
Osećate se nervozno i stresno?
Osećate stalnu žeđ ?
Osećate stalnu glad i žudite za slatkišima?
Osetljivi ste na mirise, hranu i hemikalije?
Imate alergije?
Imate ekceme, suvu kožu, akne i crvenilo kože?
Lako povećavate težinu?
Imate bolove i nelagodnost ispod desnog rebranog luka?
Vlakna u hrani izazivaju vam konstipaciju?
Osećate se da niste zdravi kao i vaši vršnjaci?
Skloni ste konfliktu?
Vid vam varira u toku dana?
Skloni ste grčevima u listovima u toku noći?
Imate povišen arterijski pritisak?
Imate snižen arterijski pritisak?

Autor: Nikola Pešić

Izvori: pesicnikola.blogspot.com

lovesensa.rs

Najopasnije greške u ishrani 1

Akademac – Hrana za um

KAKO POBEDITI LOŠE RASPOLOŽENJE?

Ishrana i raspoloženje

Hrana za veselo raspoloženje

Kako podmladiti organizam

ELIKSIR DUŠE I TIJELA

6. Kako se boriti protiv starenja i smrti?

Emocionalna inteligencija

Najčešće greške u prehrani – Rovinj 24.1.2017

Zdrava priča – Mislim, dakle postojim

2010-06-18 „Bogatstvo zdravlja #4″

Stres i mudrost

Dragan Ivanov Kako se boriti protiv starenja

2015 08 31 Morning worship

TV KANAL 9, NOVI SAD: Otvoreni ekran 04.02.2015. dr Dragan Ivanov i dr Ljerka Popov

1.Putevi regeneracije organizma 

SADA JE VREME ZA ZDRAVE OBROKE

4. Kako savladati tugu? 1. dio

Kako preovladati tugu

Vegetarijanstvo – pomodarstvo ili zaboravljeni ideal

Moždana kora

Naše telo vapi za detoksikacijom 2.

Budi Zdrav 6 Kako se boriti protiv starenja i smrti

Ninine mustre 52 Doživeti stotu

01 Stres, da li znamo dovljno o njemu

2010-06-20 „Bogatstvo zdravlja #7″

2010-06-19 „Bogatstvo zdravlja #6″

2010-06-19 „Bogatstvo zdravlja #5″

2010-06-18 „Bogatstvo zdravlja #4″

2010-06-13 „Bogatstvo zdravlja #3″

2010-06-12 „Bogatstvo zdravlja #2″

2010-06-11 „Bogatstvo zdravlja #1″

KAKO LIJEČITI STRES?

Kako pobijediti stres

Uticaj sna na zdravlje covijeka

ZDRAV DAN (17)

Dijabetes

BADEM-Zrno proleca

o vaskrsenju i zdravlju tela i duše

Budi Zdrav 8 Maligne bolesti i zivotni stil

Budi Zdrav 2 Vegetarijanstvo Da li postoji rizik

Budi Zdrav 1 Stres da li znamo dovoljno o njemu+ Blago siromasnima Duhom-Lune

Greške u ishrani – Trans masne kiseline

Kako prevladati stres?

10 Stres

Emocije i zdravlje

Budi Zdrav 3 Principi zdrave ishrane

Najopasnije greške u ishrani 2

Principi zdrave ishrane – 2. deo

01 .Stres,da li znamo dovoljno o njemu?

2010-06-20 „Bogatstvo zdravlja #7″

Vegetarijanstvo – Da li postoji rizik – 3. deo

Vegetarijanstvo – Da li postoji rizik – 2. deo

5 Чудесен мозок 

Principi zdrave ishrane – 3. deo

MUŠKI I ŽENSKI MOZAK – KAKO IH USKLADITI? 2

01 Stres, da li znamo dovljno o njemu

„ISKORISTITE SVE POTENCIJALE MOZGA“

Principi zdrave ishrane – 1. deo

Budi Zdrav 4 Tuga Kako je prevladati 1. deo

2010-06-11 „Bogatstvo zdravlja #1″

Naše telo vapi za detoksikacijom 1

Naše telo vapi za detoksikacijom 2

Leistung des Gehirns verbessern

02 Vegetarijanstvo, da li postoji rizik

Budi Zdrav 3 – Principi zdrave ishrane

7. Kako podmladiti organizam

1. Svakodnevne navike koje štete mom mozgu

Koliko slatkiša davati dijeci?

Dragan Ivanov , medico , presentando l’argomento „Che coa è l’uomo“ – gennaio 2009 Milano

08 Maligne bolesti i životni stil

05.Kako savladati tugu? 2.dio

Budi zdrav 1 Stres-da li znamo dovoljno o njemu

Dragan Ivanov NON UCCIDERE TE STESSO Torino,11 03 2012

Budi Zdrav 5 Tuga kako je prevladati 2. deo

Uticaj Hrane na mentalne procese

1.VEGETARIJANSTVO: POSTOJI LI RIZIK?

2015 08 31 Morning Worship Dragan Ivanov

Najbolji lek – emisija o zdravlju i zdravom zivotu 026

Dragan Ivanov LA MENTE Torino,09 03 2012

Vegetarijanstvo – Da li postoji rizik – 1. deo

Povećajte emocionalnu inteligenciju

„ISKORISTITE SVE POTENCIJALE MOZGA 2″

Hrana za praznike

Ninine mustre 27.04.2016.

Herzinfarkte und Schlaganfälle vorbeugen

Come vincere lo stress (Trieste 03-03-2012)

2. Ishrana i moždani procesi – mr sci. med. Ivanov dr Dragan

Ishrana i Mozdani Procesi 1 – dr Dragan Ivanov

Duke, J. A. 1972. Isthmanian Ethnobotanical Dictionary. Fulton, Maryland Author.

Duke, J. A. 1972. Lewd Latin Lexicon. Fulton, Maryland Author. (A dictionary of colloquial slang in various Central American languages and dialects)

Duke, J. A. 1981. Handbook of Legumes of World Economic Importance. New York Plenum Press.

Duke, J. A. 1981. Medicinal Plants of the Bible. Buffalo, New York Trado-Medic Books.

Duke, J. A. 1983. Handbook of Energy Crops, unpublished

Duke, J. A. and E. S. Ayensu 1984.Medicinal Plants of China. Algonac, Michigan, Reference Publications, Inc. ISBN 0-917256-20-4

Duke, J. A. 1985.Culinary Herbs A Potpourri. New York Conch Magazine, Ltd., Publishers.

Duke, J. A. 1985. CRC Handbook of Medicinal Herbs. Boca Raton, Florida, CRC Press, Inc.

Duke, J. A. 1985. Herbalbum An Anthology of Varicose Verse. Fulton, Maryland Author.

Duke, J. A. 1986. Handbook of Northeastern Indian Medicinal Plants. Lincoln, Massachusetts, Quarterman Publications, Inc.

Duke, J. A. and A. A. Atchley 1986. CRC Handbook of Proximate Analysis Tables of Higher Plants. Boca Raton, Florida, CRC Press, Inc.

Duke, J.A. 1986. Isthmanian Ethnobotanical Dictionary, 3rd ed. Jodhpur, India Scientific Publishers.

Duke, J. A. 1987. Living Liqueurs. Lincoln, Massachusetts, Quarterman Publications, Inc.

Duke, J. A., A. Atchley, K. Ackerson & P. Duke. 1987. CRC Handbook of Agricultural Energy Potential for Developing Countries. 4 vols. Boca Raton, Florida CRC Press, Inc, ISBN 0-8493-3670-8

Duke, J. A. 1989. Ginseng A Concise Handbook. Algonac, Michigan, Reference Publications, Inc.

Duke, J. A. 1989. CRC Handbook of Nuts. Boca Raton, Florida CRC Press, Inc.

Foster, S. & J. A. Duke 1990. A Field Guide to Medicinal Plants. Boston Houghton Mifflin Company.

Duke, J. A. 1992. Handbook of Edible Weeds. Boca Raton, Florida CRC Press, Inc.

Duke, J. A. 1992. Handbook of Phytochemical Constituents of GRAS Herbs and Other Economic Plants (and Database) Boca Raton, Florida CRC Press, Inc

Duke, J. A. 1992. Handbook of Biologically Active Phytochemicals and Their Activities (and Database). Boca Raton, Florida CRC Press, Inc, ISBN 0-8493-3670-8

Duke, J. A. & J. L. duCellier 1993. CRC Handbook of Alternative Cash Crops. Boca Raton, Florida CRC Press, Inc.

Duke, J. A. & R. Vasquez 1994. Amazonian Ethnobotanical Dictionary. Boca Raton, Florida CRC Press, Inc.

Beckstrom-Sternberg, S.M. & Duke, J. A. 1996. CRC Handbook of Medicinal Mints (Aromathematic) Phtyochemical and Biological Activities. Boca Raton, Florida CRC Press, Inc.

Duke, J.A. 1997. Green Pharmacy New Discoveries in Herbal Remedies for Common Diseases and Conditions from the World’s Foremost Authority on Healing Herbs.. Emmaus, Pennsylvania Rodale Press, ISBN 0-87596-316-1

Castner, J. L., S. L. Timme, & J. A. Duke. 1998. A Field Guide to Medicinal and Useful Plants of the Upper Amazon. Gainesville, Florida Feline Press.

Duke, J. A. 1999. Herbs of the Bible; 2000 Years of Plant Medicine. Loveland, Colorado Interweave Press.

Duke, J. A. 1999. Dr. Duke’s Essential Herbs 13 Vital Herbs you Need to Disease-Proof Your Body, Boost Your Energy, Lengthen Your Life. Emmaus, Pennsylvania Rodale Press.

Foster, S. & Duke, J. A. 2000. A Field Guide to Medicinal Plants and Herbs. 2nd Ed. Boston Houghton Mifflin Company.

Duke, J. A. 2000. The Green Pharmacy Herbal Handbook Your Comprehensive Reference to the Best Herbs for Healing. Emmaus, Pennsylvania Rodale Press

Duke, J. A. 2001. The Green Pharmacy Anti-aging Prescriptions – Herbs, Foods, and Natural Formulas to Keep you Young. Emmaus, Pennsylvania Rodale Press, ISBN 1-57954-198-4

Duke, J. A. 2002. Handbook of Medicinal Herbs, 2nd Ed. (2002). CRC Press, ISBN 0-8493-1284-1

Duke, J. A. 2008. Duke’s Handbook of Medicinal Plants of Latin America. CRC Press.

Duke, J. A. 2009. The Green Pharmacy Guide to Healing Foods. Emmaus, Pennsylvania Rodale Press.

Ovo je vreme politike bez morala, umetnosti bez lepog, nauke bez istine.

Rođen 14. 03 1952. u Rumi (Srbija), osnovnu školu završio u Podgorici, srednju školu i fakultet u Beogradu. Diplomirao na filozofskom fakultetu (grupa za Sociologiju) u Beogradu. Doktorat stekao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, juna 1998.

Radio u Institutu društvenih nauka u periodu 1981—2000, gde je stekao zvanje višeg naučnog saradnika Od 2001. godine je vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (predmeti Filozofske metodologija i Opšta sociologija). Od marta 2006. je u zvanju redovnog profesora. U toku profesionalne karijere bio je urednik u mnogim časopisima (Gledišta, 1983—1989, Theoria, 1984—1986, Sociološki pregled, 1994—1996, glavni urednik 1996—1999, urednik, 2002—2006).

Bio je predsednik Srpskog filozofskog društva 1997—2000.

Radio na brojnim naučnim projektima Instituta društvenih nauka u Beogradu. Više puta nagrađivan za objavljene knjige (Nagrada II Programa Radio Beograda za knjigu godine iz filozofije, 2003 i nagrada „Dragiša Kašiković“, 2001, za knjigu iz istoriografije.) Godinu 2004. proveo radeći na poslovima zamenika Ministra prosvete i sporta. Od januara 2005. obavlja posao savetnika Premijera Republike Srbije za pitanja prosvete i kulture. Od septembra 2008. radi na Fakultetu za kulturu i medije Megatrend univerziteta u Beogradu.

Megatrend

X X X X X

MILAN BRDAR

PROTEST UOČI DANAŠNJEG SKUPA NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU

POČASNI DOKTORAT SRPSKOM NEPRIJATELJU

Da li smo kao narod skrenuli s uma kad dajemo priznanja američkom profesoru Majklu Volzeru, koji se zdušno zalagao za bombardovanje Srbije, pita dr Milan Brdar

Nekoliko univerzitetskih profesora iz Beograda i SAD oštro se usprotivilo današnjem početku trodnevne konferencije. „Asimetrični ratovi, međunarodni odnosi i teorija pravednog rata“ na Filozofskom fakultetu u Beogradu na kojoj će biti uručen počasni doktorat američkom profesoru Univerziteta Priston Majklu Volzeru.

— Pa taj profesor je jedan od najglasnijih američkih intelektualaca koji se zalagao za bombardovanje Srbije i mi mu sada za to odajemo počast. Da li smo kao narod potpuno skrenuli — pita se prof. dr Milan Brdar, univerzitetski profesor, nekadašnji predsednik Srpskog filozofskog društva i jedan od osnivača ove Konferencije.

— Konferencija koja je pre 11 godina zamišljena da okupi intelektualnu elitu iz celog sveta koja bi sagledala bezumnu akciju NATO nad ovom zemljom 1999. godine, pretvorila se u svoju suprotnost. Malo nam je što se i ovako brukamo, pa smo počeli da dovodimo osvedočeni neprijatelji ove države i pride ih nagrađujemo zato što su se zalagali da nas ubijaju bombama — ističe za „Vesti“ profesor Brdar.

On dodaje da će ukoliko se Volzeru zaista uruči počasni doktorat to biti skandal sa nesagledivim posledicama.

— Ima li Rektorat Univerziteta u Beogradu Odeljenje za informacije koje obezbeđuje uvid u to ko uopšte zaslužuje ovakvo priznanje ili su možda svi uključeni u ovaj skandal, pa smatraju da su optužbe i zahtevi američkog profesora za humanitarnim bombardovanjem Srbije bili opravdani do te mere da zaslužuje pomenutu počast — pita se dalje naš sagovornik i navodi da će uz Volzera na ovoj Konferenciji govoriti još neki dokazani srbomrsci.

— Na tom spisku su i profesor Univerziteta Džordžtauna Dejvid Luben koji je ideološki ostrašćeno, s evidentno antisrpskim političkim motivima, napadao prvi zbornik radova s ove konferencije, a zatim i bivši profesor beogradskog univerziteta Igor Primorac. Pa on se „proslavio“ isključivo kao „borac protiv srpskog nacizma“ i „srpskih genocida“. Primorac je išao toliko daleko da je svoje bivše kolege otvoreno nazivao nacistima — tvrdi Brdar.

On upozorava da je „pozivanje u goste ljudi koji su 1999. godine bili spremni da vam saspu bombe, a deceniju kasnije da vam se smeškaju u lice dok ih kitite počastima, predstavlja zapanjujući slučaj samoponižavanja i mazohizma“.

— Morali bi da reaguju svi koji još imaju nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja. Ko hoće, ove ljude može da podržava privatno, ali nedopustivo je to činiti u ime nacionalnih institucija — zaključuje profesor Brdar.

FILOZOFI BEZ KOMENTARA

U Srpskom filozofskom društvu „Vestima“ je rečeno da su svi faktografski navodi profesora Brdara tačni, ali da će se ova organizacija ipak uzdržati od komentara.

— Ova konferencija ipak ima jak naučni značaj i potpuno drugi značaj od onog koji kolega Brdar ističe — nezvanično nam je rečeno.

„TANGE-FRANGE“ titule Đorđije Uskoković, sociolog i nekadašnji potpredsednik Sociološkog društva Srbije i urednik časopisa „Gledišta“ kaže da se iza „skandalozne dodele počasnog doktorata“ kriju mnogo prizemniji motivi od ponižavanja jednog naroda.

— Verovatno mu je obećana ova titula po principu: „Ja tebi doktorat, ti meni predavanje u Americi“. Doduše, „demokratska vlast“ u Srbiji od 2000. godine pokazuje koliko daleko se može ići u poltronskoj i podaničkoj politici. Što bi nas onda čudilo što država plaća intelektualcima koji su tražili da je bombarduju — kaže Uskoković.

DOMAĆI PROFESORI PUBLIKA

— Tragično je što smo svi mi uredno dobili pozivnice za ovu Konferenciju, ali da će na njoj govoriti isključivo predstavnici iz inostranstva. Ako su mislili da ću im ja popuniti prazna mesta u publici bez mogućnosti da išta kažem, onda su se grdno prevarili. Svetsko prvenstvo u fudbalu mi je mnogo zanimljivije — kaže profesor Milan Brdar.

Đ. Barović | 16.06.2010. | Vesti online

X X X X X

MILAN BRDAR — INTERVJU

NE BRANE SE KUĆNI PRAGOVI, NEGO DRŽAVNE GRANICE

Da li se posle svih nacionalnih (samo)poniženja kojima je Beograd bio izložen u želji da se približi Briselu, može i dalje biti patriota a istovremeno zagovarati priklanjanje evropskom sistemu vrednosti, ili NATO-u? Da li je insistiranje na kolektivnoj krivici, i potpisivanju rezolucije o Srebrenici, jedna psihopatološka pojava ili tek neodgovornost onih koji na toj tezi grade (evropsku) karijeru? Da li će buduće generacije imati snage i budućnosti da sa više odgovornosti preuzmu brigu za nacionalne i državne interese? Odgovore na ova, kao i mnoga druga pitanja, pokušali smo da dobijemo u razgovoru sa sociologom, prof. dr Milanom Brdarem.

Vi ste godinama u neposrednom kontaktu sa generacijama koje će uskoro preuzeti brigu o svojoj zemlji. Možemo li na njih da se oslonimo?

■ Među mladima koji ulivaju nadu vidim one koji su rođeni sedamdesetih godina i koji već ulaze u svet rada, rukovodeće timove i završavaju doktorate. Moje iskustvo pokazuje da se stvari koje su izgubljene obnavljaju. A onda je za očekivati da će oni još mlađi, koji su bili deca i bebe kada su započete ove naše nedaće (kriza, ratovi) još  više misliti na ovu zemlju… Ako od nje nešto ostane. A i štagod da ostane, brinuće — na njih će da padne taj teret samim tokom vremena. Svaka generacija nosi svoje breme.

Da li se možemo nadati dolasku generacije koja će — kao nekad Cvijić i Pelagić — investirati svoj patriotizam za dobrobit svog naroda?

■ Kad govorimo o patriotizmu moram da napomenem da smo mi Srbi, kao osnivači Jugoslavije, u tom pogledu specifični po tome što smo sve investirali u taj jugoslovenski patriotizam. Poznato je da je srpska politička i intelektualna elita sve dala za Jugoslaviju. Ali, nažalost, to niko drugi nije radio. I dok su drugi uzgajali svoje patriotizme i planirali svoje države, mi smo na to zaboravili. Nismo ni verovali da će doći do raspada, tako da smo se na neki način istrošili na tom jugoslovenskom patriotizmu… Ta elita, koja je vaspitavana u jugoslovenskom, internacionalnom duhu, pokazala je nesposobnost da se preorijentiše na srpski patriotizam. A ta preorijentacija nam je životno potrebna.

U poslednje vreme nam se veštački nameću neke „evropske vrednosti“, među kojima je patriotizam često zlonamerno smeštan u pomodni vokabular kao što je „govor mržnje“. Kako biste vi definisali i rehabilitovali pojam patriotizam?

■ Patriotizam podrazumeva određen stepen egoizma, kao što i roditeljska uloga povlači za sobom egoizam. Komplementarna tome je i uloga sinova i kćeri. To je pitanje etičkog stava koji kaže da mi je moja zajednica, u kojoj živim, na prvom mestu, naročito u kriznim situacijama. To je, na neki način, vraćanje duga. Zajednica nam omogućava život na osnovu onoga što je istorijski akumulirala i srećni su narodi koji  su uspeli da omoguće savremenicima komforan život. Ali, to njih i obavezuje, da iskazuju brigu za svoju zajednicu, što nema nikakve veze s odnosom prema drugim narodima. I to ne može biti govor mržnje. Svako brine za sebe, a sarađuje s drugima koliko to interesi dopuštaju. Ljubav je privatna kategorija.

Da li je insistiranje na nacionalnom samoponiženju i kolektivnoj krivici pojava koja spada u domen psihopatologije ili je u pitanju krajnji bezobrazluk onih koji na toj tezi grade karijeru?

■ Ima i jednog i drugog. Našlo bi se puno razloga da se povede razgovor o tome u kojoj meri srpska intelektualna elita pokazuje patološke crte, kada se uporedi sa drugima, zato što kod drugih nema ni izdaleka toliko mazohizma kao kod nas… U aktuelnoj konstelaciji geopolitičke moći, u situaciji u kojoj se nalazimo, podsetio bih na Rakićeve stihove „Na Gazimestanu“: „Danas nama kažu, deci ovog veka, da smo nedostojni istorije naše, da nas zahvatila zapadnjačka reka i da nam se duše opasnosti plaše. Dobra zemljo moja, lažu!“ E pa — dobra zemljo moja (danas) ne lažu! Veliki deo današnje mlade generacije je uplašen i rezigniran, a to je zato što nisu formirali osećanje nacionalnog identiteta i integriteta, pa se tako zbunjeni  pitaju: šta da branimo? U takvoj situaciji, kako iskustveno pokazuje, neće biti veliki problem da se odreknemo i Kosova i Raške oblasti i Južne Srbije… Onaj ko nema izgrađen osećaj nacionalnog identiteta neće imati ni svest o tome gde treba stati i reći: Dosta!

Većini se čini da „to nije njihov rat“, da to sa njihovim životima nema nikakve veze.

■ Mi smo imali katastrofalno pogrešnu retoriku u onoj frazi: odbrana kućnih pragova i odbrana sopstvenog ognjišta, koja ništa ne znači. Daću vam primer jednog seljaka, koga su pred Drugi svetski rat pitali šta će da radi ako neprijatelj napadne Beograd. On je izvadio vojnu knjižicu, rekavši: zna se šta se radi! Ne brane se kućni pragovi ni ognjišta, brane se državne granice. Ako država postoji… Da li smo sigurni da imamo državu? A ako o tome licitiramo, onda ništa nije „naše“, ne samo rat, nego i sve ostalo što traži žrtvovanje.

Kako se, u istorijskim uslovima u kojima smo se našli, može odbraniti država?

■ Diplomatija je jedno od sredstava, ali ako padnete samo na nju, svako može da vam ugrozi granice. Nama Srbima „politička korektnost“ nalaže da budemo isključivo za politička sredstva, naročito sada, pošto smo ostali bez svih ostalih sredstava. Na delu je političko licemerje. Razumem da politike bez određenog stepena licemerja ne može da bude, ali je zločin prema narodu i državi pustiti da se nešto događa a o tome ćutati. Za svaku naciju i svaku državu intelektualno-politička elita ima ulogu imunološkog sistema. Nije presudno da li će uspeti da zaštite državu — ako ste učinili sve što ste mogli moralno ste čisti. Laž je da je Slobodan Milošević svojom politikom pogoršao stanje; politika prema Kosovu je stvar kontinuiteta, još od vremena kada je bilo zabranjeno govoriti o šiptarskom teroru prema Srbima (šezdesetih, sedamdesetih godina prošlog veka). Meni se pre čini da se našao u takvoj fazi procesa kad, u stvari, nije moglo više ništa da se uradi. Sad znamo i da je miting na Gazimestanu bio samo jedan od izgovora za raspad Jugoslavije, zbog kojih su — navodno — Slovenci otišli iz zemlje, zbog „velike brige za Šiptare“… Poslednjih godina podmeće se teorija da „granice nisu važne“ — jer „svi ćemo živeti u Evropi“. Samo mi imamo „elitu“ koja tvrdi da granice nisu bitne, dok ih svi drugi uspostavljaju.

U kojoj meri je izgrađen identitet Evrope, i na kojim temeljima?

■ Trebalo bi prvo da se zapitamo po čemu smo mi Evropljani, kako to izgleda iz perspektive Beograda, Kosova, Vatikana… Ima nešto identično u tim perspektivama? Mislim da je jedino rešenje da se kaže da je kulturni temelj Evrope hrišćanstvo. Ali oni to nisu hteli. A zašto? Pa zato što se pod pritiskom SAD-a drži rezervno mesto u EU za Tursku. A onda sledi pitanje: kako može islam da bude kulturni temelj Evrope? Hantington je u pravu: nema civilizacije bez religije. Uzmite SAD, ipak je temelj SAD hrišćanska religija, uz sve te razlike između protestantizma i katolicizma, i tu nema govora o nekoj drugoj veri – Amerika je na hrišćanstvu utemeljena zajednica. Evropa to nije po sopstvenoj deklaraciji. Znači, Evropa je u samom početku pred problemom kako da se uzdigne da bude nešto više od trgovinske zajednice.

Može li se reći da takva Evropa ima budućnost?

■ Evropa je krenula u ujedinjenje pre nego što je raščistila račune sa SAD, čija je Zapadna Evropa kolonija od kraja Drugog svetskog rata. A na to se pristalo pod izgovorom zaštite od SSSR-a i kasnije Rusije, što je bilo u interesu jačanja NATO-a. Bez raščišćavanja računa sa svojim najjačim partnerom (SAD), Evropa ne može da se konsoliduje. Mnogi se čude kad kažem da sledi sukob između Evrope i Amerike. Biće tu niz sukoba, od zavođenja sankcija, kako ekonomskih tako i raznih drugih, zato što Evropa ne može drugačije da se osamostali. SAD imaju interes da Sjedinjene evropske države nikad ne zažive, zato što je to ogroman ekonomski potencijal. Zbog toga su i uskočili u ove naše ratove devedesetih i podsticali ih, kako bi uzdrmali Evropu. A mnogi zaboravljaju da raspadu Jugoslavije prethodi i simptomatičan događaj u jesen 1991. godine — osnivanje zajedničkih francusko-nemačkih vojnih snaga, kao jezgra buduće evropske vojske. Vašington to nije gledao sa simpatijama, nego kao podstanar kome uskoro sledi otkaz.

Zbog čega su Amerikanci preuzeli od Evrope „naš slučaj“?

■ Reč je o  njihovoj metodi — izazivati sukobe niskog intenziteta, kojima tresu Evropu, da bi imali alibi: eto, niste sposobni da rešavate probleme u sopstvenoj kući, bez nas ne možete. Došli smo da vas oslobodimo 1945. I ostali, kao što vidite, opravdano. Zato je iskomponovana Bosna ovakva kakva jeste. Među našim istoričarima i društvenim teoretičarima ima naivaca koji kažu da je to greška. Nije greška, Bosna je iskomponovana kao trustno područje da u svakom momentu može da se protrese…  Svojevremeno, čitajući Orvelovu „1984“, znali smo da se priča odnosi na Ameriku ili Sovjetski Savez. Ali, pitali smo se šta je ono treće, koje se pominje kao uzletno-sletna pista. Pokazalo se da je to Velika Britanija, kao nosač američkih aviona, s koje su i nas 1999. godine bombardovali. Tada su se pokazale konture novog sveta koji od svojih žrtava ne pravi svece, kao što su u svoje vreme radili Vatikan i crvena Moskva, nego medijski prezrene kreature. To dobro znamo sa sopstvene kože.

Čemu orvelovski Zapad ima da zahvali za uspeh suludih i egoističnih projekata, namenjenih Istočnoj Evropi?

■ Znali su oni odavno da nema uspešnog inženjeringa bez domaće pomoći, pa su na vreme pripremili logističku podršku u svim bivšim socijalističkim istočnoevropskim zemljama. A u tu svrhu je najviše iskorišćena, i pokazala se kao najnaivnija, a bogami često i najgluplja, humanistička inteligencija. Srećom — sve ove šarene revolucije su propale — to i nije moglo biti drukčije, niti je bio cilj da bude drukčije. Poenta tih „revolucija“ bilo je rušenje, a ne izgradnja. Ne možemo reći da su boljševici rušili režim u Rusiji 1917. samo da bi rušili. Ne, to nije bio slučaj — to su bili idealisti koji su želeli nešto da izgrade. A ovde se radi o rušenju poslednjih ostataka socijalizma (naročito u segmentima gde je bio uspešan). Lokalna inteligencija bila je investirana u to, privučena pričama o demokratiji i slobodi, i u tome je bila njena naivnost do gluposti, što nijedna od njih nikad neće priznati.

Moćni su svojevremeno dodelili Srbiji ulogu negativca: nedemokratska, netolerantna, genocidna… Da li u „demokratskoj“ Srbiji ima demokratije i slobodnih medija?

■ Pogledajte kakvu mi to demokratiju imamo, nakon deset godina vlasti demokratski opredeljenih snaga? Govorili su da u vreme Slobodana Miloševića nije bilo demokratije, a to nije istina, to je bila propagandna laž. Ono što se u to vreme dešavalo u medijima bila je anarhija… Hajde da vidimo sada: koliko imamo radio i televizijskih stanica gde mogu da se vode ovakvi razgovori? I gde se vode ovakvi razgovori? Dakle, danas je propagandna laž da demokratije ima. Dok nas pritiskaju krupna pitanja oko kojih se vrti naša sudbina, na RTS-u gledamo samo neke poludebilne emisije, koje nemaju nikakve veze sa našim životima. (Ističem RTS jer za nju plaćamo pretplatu.) Inače, svuda se krevelje neki momci i devojke — između trideset i četrdeset godina života — koji bi odavno trebalo da preuzmu od nas odgovornost za ovu zemlju. I ta instrumentalizacija omatorelih infantilaca zapravo je nuđenje modela. Poruka glasi: ne prekidaj zabavu… Zabavljaj se! To što se oko tebe sve raspada, samo je razlog više. Poslednji tango na Titaniku koji tone. A što se tiče stranih emisara — oni sugerišu apriornu podelu uloga: „demokrate“ su oni koji slušaju zapadne saveznike, koji, kako se to kaže, „sarađuju“. A svi smo zaboravili da oni u nama vide poludivljake. Zbog toga i dolaze s idejom da od njih treba da se učimo o demokratiji. Šta tu ima da se uči: zna se da ćete biti „demokrata“ ako priznate da Kosovo više nije vaše, ako prihvatite rezoluciju o Srebrenici, itd. U toj šemi, činjenice su najmanje važne. Nije važno ni stanje vaše privrede, ni ko finansira novine koje čitate, kao što nije važno ni to da li ova zemlja uopšte može da održi (samoodržive) sisteme obrazovanja, zdravstva, socijalnog osiguranja… Važno je samo da strani faktor ovde realizuje svoje interese, važno je da mi obavimo ulogu kolonije. I sve vreme da horski pevamo liberalizmu, demokratskim procedurama i vladavini prava, kojih nigde nema.

Do koje mere je rušenje berlinskog zida uticalo na hegemonističke apetite Zapada?

■ Znate li do čega je došlo posle 1989. godine, nakon rušenja Berlinskog zida? Iznenađujuće je i frapantno, ali danas se može reći da je  došlo do refeudalizacije modernog sveta. Glavni feudalac je imperija, carstvo — SAD. Pre nekoliko godina dobijao sam tekstove iz Amerike, iz kojih se vidi da je u njihovom Kongresu vođena rasprava o tome da li da se proglasi carstvo ili ne. Znači — imate imperiju i feudalne odnose sa svim zemljama koje su, naravno, u vazalnom položaju. U feudalizmu kralj ide u rat, a svaki vitez koji je dobio zemlju od njega, ima obavezu da pošalje određen broj vojnika. Šta to ovde znači: de facto — nije američki predsednik Srbiji dao zemlju na korišćenje, ali vam je dao garancije da vas neće uznemiravati (da vam je neće oteti, bar za sada). On vam dopušta da živite u sopstvenoj kući — ako ste poslušni. Jedna od manifestacija te poslušnosti je molitveni doručak. Ko je dobio poziv za molitveni doručak? Šta se na molitvenom doručku radi? Moli se za SAD! Iskreno rečeno, odnosno zapadnjački egoistički — šta se mene tiče sudbina SAD-a? E, pa mora da me interesuje zato što sam ja dužan, kao vazal, da brinem o gospodaru… I šta oni tamo rade? Drže se za ruke i mole se za Ameriku, ne za svet! Drugi znak vazalnog odnosa je obaveza prema NATO-u. To je kao u srednjem veku: mi njima obezbeđujemo vojnike i od njih kupujemo oružje… Dok smo vodili svoje ratove, bili su „besmisleni“. Sada ćemo da ratujemo za njihov račun, vrlo „smisleno“ i „opravdano“.

Šta nas čeka od momenta kad nas prime u „svetsku zajednicu“?

■ Moraćemo, kako slutim, da vodimo ratove za NATO. Pošto smo, uz njihovu pomoć, pristali na priču da su nam naši ratovi bili „besmisleni“, sada ćemo voditi smisaone ratove, jer kako da šaljemo decu u ratove ako oni nisu „opravdani“. Ubeđuju nas da treba da budemo deo te „svetske zajednice“, a postavlja se pitanje: koje svetske zajednice? S jedne strane političari nam pričaju da treba da uđemo u Evropsku uniju. A ona druga zajednica o kojoj pričam očigledno nije EU. To je SAD, čija je EU (još uvek) samo jedan deo. Zato je ona imperija. I kao što će Srbija biti dužna da šalje svoje mladiće da ratuju, tako i EU mora da ratuje. Za koga ona ratuje? Pa za SAD. Lepo je rekao Džordž Buš stariji, da je Srbija „smetnja američkom nacionalnom interesu“. Kako to, pitaju se naivni. E, pa američki nacionalni interes je da vlada na svakoj tački na globusu. Sporedno je i privremeno što ne vlada područjem Rusije, Kine i Indije…  Mi sve vreme pričamo o EU, a imamo na delu dve zajednice. I ne znači da je vernost jednoj automatski vernost drugoj. Na osnovu toga tvrdim da mora da dođe do sukoba te dve zajednice. Ne može biti jedna zemlja a dva gospodara. Ta šizofrenija će regionalno, u Evropi, sve više dolaziti do izraza.

Šta se želi postići pritiskom da potpišemo rezoluciju o Srebrenici?

■ Cilj je, kratko rečeno, konačno pokopavanje srpskog naroda i opravdanje svih zlodela prema nama. Ali, pre svega, kakva pobogu rezolucija, kada prvo treba da utvrdimo činjenice. Ovako mali narodi kao što smo mi jedino istinom može da se zaštiti. Ako je neka istina na našu štetu to mora da se prizna, ali je nevolja što moćni ne dozvoljavaju istini da izađe na videlo. I to se ponovo uklapa u onu podelu uloga: zna se ko može da bude žrtva, a ko mora da bude dželat. To se ne tiče situacije na terenu, tiče se geopolitičkih interesa. A ti interesi se prelamaju na Balkanu već 200 godina i to pretežno na Srbima kao najvećem narodu. I ako geopolitički interesi kažu da preko srpskih leđa treba otplatiti dug muslimanskom svetu, za ono što mu simptomatično dugo rade, mi na to ne treba da pristanemo, jer to je ulaznica za put nestanka.

I Kosovo je deo istog feudalnog naloga?

■ Isto je i sa Kosovom. Njihovi oficiri su bili zapanjeni kada su došli na Kosovo, govorili su da su obmanuti i da Srbi nisu onakvi kakvim su nas predstavljali. I zato mi treba da insistiramo na činjenicama, hoćemo rehabilitaciju zdravorazumskog pogleda na svet. Kada je Alija Izetbegović rekao 1991. godine da će između mira i suverene Bosne birati suverenu Bosnu, on je rekao da je spreman da žrtvuje i sopstveni narod za državu. Pa kad je to tako i kad se to uklapa u geopolitički američki interes, onda nas ne čudi Klintonova ponuda Izetbegoviću: daj 5.000 izginulih muslimana i dobićeš avijaciju da bombarduje Srbe! To ne znači da je toliko muslimana pobijeno, ali to nije pravo pitanje, ni rezolucija nije pravo pitanje, pravo pitanje je šta može Srbija da učini. Ako je već uključena u slučaj, jedino zdravo što može da učini jeste da naš Parlament formira državnu komisiju koja će utvrditi činjeničnu istinu. U to, naravno, mogu da se uključe istorijski instituti i naš naučni potencijal. Uz to, besmisleno je da Srbija bilo šta preduzima u interesu sporazumevanja i boljeg razumevanja između „bivše braće“ ukoliko i oni ne preduzmu nešto. Dosta je Srbija trčala pred rudu, dok smo mi davali manjinama sva prava naše manjine u okruženju su nestajale, zato što nije bilo zahteva recipročnosti… Nije mi jasno kako naš predsednik, koji je psiholog, može da kaže da će takva rezolucija „doprineti boljim odnosima“, kada bi takav jednostrani čin bio protiv svih mogućih zakona psihologije. Naprotiv, takvo „priznanje“ može samo još više da nas ukopa, da raspaljuje resantimane, želju za osvetom i dalje da komplikuje regionalne odnose.

Postoji li zvaničan zahtev neke međunarodne institucije da potpišemo taj dokument?

■ Ne postoji nijedan pravni akt u Evropi koji to od nas zahteva. To traži Amerika, traži EU i traže antisrpske nevladine organizacije u Beogradu. I proustaški lobi. A ništa nije zvanično, niko ne izlazi javno da kaže: eto, mi to tražimo. Međunarodni sud u Hagu je rekao: 1) da Srbija nije odgovorna za genocid, u smislu odredaba relevantne konvencije o definiciji genocida; 2) da Srbija nije bila uključena u projekat da se izvrši genocid; i 3) da Srbija nije pomagala u izvršenju genocida… Ovaj stav Haškog suda je u stvari zastrašujuće kontroverzan. S jedne strane Srbija se oslobađa od izvršenja genocida, što je trenutno najvažnije, a s druge strane sve vreme se implicira da je genocida bilo. A onda se postavlja pitanje: ko ga je počinio, kad već Srbija nije? A genocida nema ako ne odgovara po definiciji, ako nema projekta i plana uništenja celog naroda. Ako je neko izvršio genocid onda su to Hrvati nad Srbima, zato što je to bila planska politika u vreme Pavelića, a i za vreme Tuđmana, jer je on izjavio da je njegova politika nastavak Pavelićeve. I dovršili su je.

Da li će kompromisni predlog da se donesu dve rezolucije o Srebrenici pomoći u rešavanju problema?

■ Jedini način da se to rasplete, a očigledno slovi za  „neprihvatljiv“ (zato što su svi protiv toga koji su za priznavanje krivice) je da se raščisti pitanje istine. To je jedino čime naš Parlament treba da se bavi. Možemo li mi da formiramo komisiju koja će obaviti taj posao? Naravno da možemo, i kada to uradimo više nećemo imati potrebe time da se bavimo. Mene kao građanina vređa kad vidim bilborde po gradu „za Srebrenicu“, a nigde ne vidim bilborde „za svoj narod“ koga su ubijali i bacali u jame, bacali u Drinu… vređa me što živim u državi koja ne brine o nesreći sopstvenog naroda, a po tradiciji vodi belosvetske brige. A s pričom o dve rezolucije pravimo još veću grešku — i to je najgore.  Kao da smo izgubili sposobnost prevencije i brige o sebi. To je nepromišljen kompromisni stav: nemojte jednu, hajdemo dve. Zdravo je samo ono što se učini u koordiniranoj akciji — ako muslimanski rukovodioci u Bosni shvate da i oni imaju neki greh pred svojim Alahom, ako hrvatski rukovodioci prihvate da i oni imaju neki greh na duši. Pogotovo što se naš predsednik naizvinjavao na sve strane… Naša izjava osude svih zločina bi jedino imala smisla ako bi bila komplementarno podržana  i od ostalih koji su stradali u tom ratu. Ali, to velikim silama nije u interesu. Njima je u interesu da održavaju tinjajući sukob niskog intenziteta. Rezolucija kakva se zahteva od nas samo bi, uz naše maksimalno poniženje, doprinela tom tinjajućem sukobu, s tim što bi muslimane i Hrvate osokolila i dala im alibi da nas uz pomoć svojih zapadnih mentora dalje kinje u želji za osvetom i ravnanjem računa.

Da li je ijedna od bivših jugoslovenskih republika imala koristi od građanskog rata?

■ Jedini je zaključak, posle svega što se dogodilo, da su svi ti narodi debelo prevareni. Čak i onaj ko, poput mene, misli da je Jugoslavija, i prva i druga, bila neuspešan i nepotreban projekat, mora da prizna da smo svi takvi kakvi smo debelo namagarčeni. Namagarčeni šarenim lažama demokratije i željama iskompleksiranih elita da naprave nacionalnu državu, što je kod nas bilo najmanje izraženo zato što mi od 19. veka imamo nacionalnu državu… Neki su očekivali da će Amerika da ih hrani a drugi su očekivali da će za njih da ratuje. A svi su očekivali da će doći krediti, da će doći demokratija, da će da im procveta cveće. I sad posvuda imamo samo kolone sirotinje. Evo vam najjači argument: koliko je SFRJ bila dužna 1989. godine? Ne više od 22 milijarde dolara. A koliko su danas dužne ove državice — 180 milijardi dolara! Ko je zaradio? Ko ima koristi od toga? Dok narod grca, politička „elita“ je ogrizla u korupciji, a nesposobna inteligencija, korumpirana idejno i materijalno, iz zavisti vrišti na tajkune, a ćutke sarađuje s novim pljačkaškim vlastima koje demokratskim zove. Bivša levičarska inteligencija postala je zastrašujuće prokapitalistička i proamerička… Oni koji su kao studenti 1968. jurišali na američku čitaonicu u Beogradu, sa željom da je spale, sada su spremni da spale one koji bi da se suprotstave Americi. A oni iz MMF-a nas gledaju i kažu: igrajte se vi sa vašim državama, mašite vašim zastavama, neka marširaju vaše smešne vojske… valjda ćete shvatiti da smo vas sve preveli žedne preko vode.

Jugoslavija je ipak bila neko rešenje?

■ Ma šta ja mislio o jugoslovenskom projektu, takva kakva je bila krajem osamdesetih sigurno je bila bolji kišobran nego ove države koje su nastale njenim raspadom. Hoću da kažem, iako je bila neostvarljiv i uzaludan projekt, to ne znači da nije bila najbolje tranziciono rešenje za sve nas na pragu devedesetih. Da je bilo pameti, strpljenja, manje kompleksa neostvarenih nacionalnih elita, moglo je da se izbegne sveopšte urušavanje ekonomije, divlje privatizacije… i na kraju sitne maltene bankrotirane državice. Lako je profesorima univerziteta da lepo pričaju o tranziciji i demokratiji, kad imaju obezbeđen posao. Hajde vi o tome pričajte radnicima koji sede na pruzi. A šta ćete im odgovoriti kad vas pitaju: da li se demokratija jede? „Imamo je“ (što je, naravno, pitanje), ali nemamo ništa osim nje.

Kakve je geostrateške posledice ostavio raspad SSSR-a?

■ Istočna Evropa je prošla kroz dve nesreće: prva nesreća je pad Sovjetskog Saveza, a druga nesreća je raspad istočnoevropskih državica nakon sloma SSSR-a, koji im je bio oslonac. Raspad SSSR-a je najozbiljniji događaj 20. veka, on je ozbiljniji i od revolucije 1917. godine — zato što je bio opasniji! Tek to je moglo da izazove Treći svetski rat. I tu je odgovornost Gorbačova, koji je zaslužio da mu se sudi za rušenje druge najveće države na svetu — po moći, jer svakom pametnom je bilo jasno da je to ravno geopolitičkoj kataklizmi. Gorbačov – čiji su potezi naneli neprocenjivu štetu — nije ni znao šta radi. Jednom prilikom je to i priznao: samo sam hteo da izvadim ciglu, a srušio se ceo zid. Oslobađanje od propalog socijalizma je jedno, rušenje države je nešto sasvim drugo. Drugovi nisu sanjali da imaju odgovornost prema čovečanstvu naročito posle socijalizma.

Posle svih eksperimenata, vraćamo se nacionalnoj državi. Može li ona sama da opstane?

■ Nacionalna država je osnov opstanka. Ako imate silu koja kaže: naš je interes ono što se događa čak i pod severnim ledenim morem, ili bilo šta što se dešava na zemljinoj kugli, onda su svi koji nemaju zaštitu apriori pokoreni… Srećom da upravo prisustvujemo propasti unipolarnog sveta, što ipso facto znači rehabilitovanje nacionalne države kao osnovnog okvira života i subjekta geopolitike. Iskustvo supernacionalne države pokazalo je da to može da bude samo nacionalna država s imperijalnim namerama ukoliko je dovoljno moćna da se kao takva nametne. To znači da su sve priče o „svetskoj državi“ propale ideološke bajke. Jedinu perspektivu imaju međunarodni savezi, to jest, savezi nacionalnih država, koji se temelje na uzajamnom poštovanju i saradnji. SAD su to iskustveno pokazale gaženjem slabijih, naročito nas Srba, u čemu su se ozbiljno kompromitovale kao zemlja „demokratije i slobode“. Ne može biti slobode za neke, koja se izdržava podređenošću tamo nekog drugog.

Političari nam nude gubitničke opcije: NATO i EU. Zar to ne znači definitivno odustajanje od Kosova?

■ Onaj ko nam je Kosovo oteo, očekuje da ga kad tad priznamo. Polako, ne treba da žurimo, kažu oni. Srbija je u ulozi žabe koju sporo kuvaju. Ako nas uvuku u NATO pakt, imaju pravo da očekuju da priznamo Kosovo, a takođe i ako hoćemo u EU. Ko ozbiljan u ovoj zemlji očekuje da će 26 zemalja povući priznanje Kosova da bi Srbija postala članica EU? Kako može ozbiljan čovek da poveruje da će EU da nas primi, a da ne kaže: prihvatite priznanje, pa kad uđete bićemo svi svoji… I sva ta prolongiranja su samo u svrhu što dužeg „kuvanja“. I onda se vraćamo na onu tezu „nisu važne granice“… Biće to jedini alibi neodgovornoj političkoj i nemuštoj intelektualnoj eliti koja zna šta se zbiva a sve prati „zaverom ćutanja“ protiv sopstvene zemlje.

Kako vidite ulogu turskog faktora?

■ Faktor Turske je izuzetno ozbiljan zbog pritiska SAD nad EU da je primi. Za sada EU nema snage da se tome suprotstavi, tako da će je po svoj prilici primiti, ali će uzvratiti tako što će Turcima postaviti granicu — ne na Drini, nego na Uni. To će reći da bi ulazak Turske u EU za nas i sve okolne zemlje bio neposredno povoljan, jer će nas uzeti pod hitno da bi Turskoj otvorili „svoj“ prostor. Izvolte u Bugarsku, Srbiju, Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu, ali samo do Une — zar niste u Evropi? Istovremeno će time otvoriti mogućnost da isele svoje muslimane iz EU, naročito Nemačka. To će ići nečujno kao sadašnje iseljavanje Roma treće i četvrte generacije u Srbiju. To će reći da će za nas i okolne zemlje uključenje Turske biti na dugi rok katastrofalno. Nominalno ćemo svi biti u Evropi a činjenično ćemo, ovako slabi i nemoćni u svakom pogledu, završiti u regionalno obnovljenoj Otomanskoj imperiji. Kao što se preko Une regionalno obnavlja Habzburška imperija u koju ćemo imati samo turistički pristup. Naša elita ne vodi računa da, vodeći nas u EU, može da nas odvede u Aziju.

Čemu se možemo nadati ukoliko naši političari potpišu akt kojim priznaju genocid u Srebrenici?

■ Znate one scene iz vesterna, kada lopove ne obese nego ih uvaljaju u katran i perje i onda ih puste. I gde god odu biju ih i teraju, jer se zna da su počinili neko zlo… E, ovo što sad  traže od nas — to je da se sami, dobrovoljno, uvaljamo u katran i pospemo perjem, uz očekivanje da će nas svi tek takve pohvaliti i prigrliti. Takva ideja može samo da proistekne iz zapanjujuće psihologije. To je povlačenje rajsferšlusa do kraja, čiji je kraj predkumanovska Srbija; to je ono što je Amerika planirala za Srbiju još pre 15 godina. Rečena rezolucija bi bila alibi za ukidanje Republike Srpske, zarad stvaranja jedinstvene Bosne, koja nikada ne može biti jedinstvena. Bio bi to i alibi za otimanje Kosova, a potom i za otimanje Raške oblasti (tzv. Sandžaka). Bilo bi to „preventivno oduzimanje“ oblasti da se „genocid“ ne bi ponovio. Pa kad je to tako, „pošto su Srbi sami priznali da su genocidni“, zar nije logično, gospodo Evropljani, da i Vojvodinu odvojimo od Srbije, da ne govorimo što imamo opravdanje svih NATO bombardovanja, kako u Bosni tako i u Srbiji. Krajnji rezultat bila bi predkumanovska Srbija i ne samo to — nego Srbija kao samonaružena država koja ne zaslužuje elementarno poštovanje.

Ali dogod mi to ne priznajemo i oni će znati da u pitanju propagandna konstrukcija koja ne može do kraja da uspe. Ona ne može da postane činjenica — bez našeg priznanja! Zato im je ono potrebno i zato glume naše „partnere“ i „prijatelje“. A najveći geopolitički rezultat te samobruke bio bi da nam Rusija kaže: šta tražite od nas, kad niste u stanju da se ni na ovaj način odbranite. Dokle god ne pristajemo na konstrukcije „prijateljskog Zapada“, nećemo biti potopljeni, ma koliko nas zasipali svojim simulacijama dželata i žrtve.

Razgovarala Mara Knežević Kern | 03.03.2010. | Pečat

Проф. Др. Милан БРДАР: ПЕТИ ОКТОБАР ЈЕ БИО …

DR MILAN BRDAR: IZBOR IZ BIBLIOGRAFIJE OBJAVLJENIH RADOVA

https://vimeo.com/23124714

www.youtube.com/watch?v=_sPRjOlDCLQ

www.youtube.com/watch?v=neqawLjyFaI

https://vimeo.com/143062323

Dr Mila Alečković Nikolić, klinički psiholog i antropolog

Naučite da živite SADA!

Na čaju sa ..

Dr Mila Alečković Nikolić

Mila Alečković Nikolić do sada je u biografiju upisala diplome kliničke psihologije (Beograd) i antropološke psihijatrije (Pariz), doktorat na Univerzitetu Sorbona, niz priznanja, titulu majstora hata joge…

Kćerka je književnice Mire Alečković i slikara i arhitekte Save Nikolića, od kojih je, kaže, nasledila ono najvažnije – dobrotu, altriuizam i večito živi duh.

Iako više od dve decenije živi u Parizu i kontinuirano gostuje na univerzitetima širom sveta, rado se vraća rodnom Beogradu. Istaknuti je član srpskog rasejanja, piše, slika i svira, a od nedavno vodi i emisiju na jednom srpskom TV kanalu.

…

Smatrate da nije bitno gde se čovek rodi, već kakav arhetip nosi u sebi. Postoji li karakteristični arhetip Srba?

– Najkraće bih to rekla u naslovu knjige Aleksandra Dime: „Pobeđeni pobednik“. Nesrećna istorija, ratovi, uvek smo u buni, uvek pobeđujemo, a u stvari- gubimo. Dostojanstvo i ponos na jednoj strani, nerealna procena sebe i inat na drugoj. Iz jednog ekstrema u drugi. U inatu i prkosu smo nekad i sveti, kako je govorila Desanka Maksimović, sa kojom sam rasla…

Kako onda da naučimo da uvažavamo jedni druge i kad ne mislimo isto?

– „Putuj igumane“. Samo put pod noge. Duboko verujem da čovek samog sebe i svoje istinske vrednosti upozna tek u nekoj stranoj sredini. Treba što više da putujemo i da se onda vraćamo sebi smireni, iskreni i očišćeni. I studentima govorim: idite, vidite, naučite u čemu su bolji i spoznajte u čemu smo mi bolji i vratite se! Nije džabe Sergej Bulgakov govorio: katolik je doneo organizaciju, protestant razmišljanje, a pravoslavni – duhovnost. Ko to uspe da pomeša, naći će spokoj, bilo pojedinac ili zajednica.

Na koji način da sačuvamo optimizam i veru u budućnost?

– Potrebna je mudrost da bi se živelo. Svet detinjstva nam je govorio da „Dobro“ uvek mora da pobedi „Zlo“ i da život ima smisao. Verujem da je stvaralaštvo najbolji antidepresiv. Treba takođe vratiti pojam zasluge. Smanjiti kalvinističko obožavanje materijalnog bogatstva i naučiti da se deli sa drugima.

Šta biste, kao porodični terapeut savetovali roditeljima: kako deci preneti suštinske životne vrednosti?

– Da im čitaju poučne bajke, da ih uče da nalaze drugove bez obzira na njihovo imovinsko stanje. Decu treba usmeravati da ljude vrednuju prema dobroti, a ne prema imovinskom stanju, kako ih uči sadašnji surovi kapitalizam. Učiti ih da vole svoj narod, jer samo onaj ko prihvata sebe može da voli druge.

Kako da dostignemo sreću i šta Vas čini srećnom?

– Veoma male stvari. Stvaralaštvo. Živa bića i stvari koja volim. Kažem „živa bića“ jer su to, pored porodice i mačak Gavrilo i platna moga oca, i majčine knjige. Sve to daje energiju. San koji je vidovit, svakodnevne vežbe, penjanje na planinu i duboko i sporo udisanje koje sam učila u jogi.

Vi ste 1979. godine u Nju Delhiju poneli titulu majstora hata joge. Koliko Vam ta tehnika danas pomaže da se opustite?

– Da, od tada sam majstor i vojnik koji vežba svaki dan do danas više nivoa vežbi, od fizičkih do mentalnih. Moja volja je sada oštra kao nož. Vežbe koje sam mogla da uradim u šesnaestoj godini, mogu i danas. Biološka i mentalna mladost su jedno, a hronološka drugo, treba živeti sa tom verom.

Osim joge, šta preporučujete kao utočište od stresa?

– Radite vežbe dubinskog disanja, pustite muziku koju volite, lezite u kadu punu tople vode u koju ste sipali morsku so. Zažmurite i pomislite na to da vas jednog dana neće biti i da treba da budete srećni SADA. Pokušajte da ispevate stihove. Vodite kratki dnevnik i redovno ga čitajte.

Šta je danas glavni adut žene?

– Žena mora da ima misiju, jer, kad nisu vulgarne, žene su najmudrija bića. One u sebi treba da probude Jefimiju i Majku Jevrosimu. Ženski princip Jin ili Anima je princip filozofije i misticizma, govorio je Pavel Evdokimov.

Hranite li se zdravo i koje Vam je jelo omiljeno?

– Volim kompletnu francusku kuhinju, posebno sireve. Ipak, najviše volim crvene ribe i ikre koje su u Francuskoj (i u Rusiji) jevtine, a u Srbiji, zbog monopola koji neki drže, skupe. Zeleniš i povrće vole mene, a dan bez belog i crnog luka nije dan! Mene je lako hraniti, samo jedna letnja salata sa ribom i ja sam prezadovoljna!

Koje je najegzotičnije jelo koje ste probali?

– U jednom tibetanskom manastiru u Kini, gde smo jeli „skromni monaški ručak bez mesa“ napravljen od svih mogućih travki i lišća raznih boja pohovanih i neverovatno ukusnih! Ceo sto se šareneo od bogatstva ovog bilja!

Kakav je Vaš stav prema prirodnoj medicini?

– Homeopatija je u Francuskoj već obavezna na studijama medicine. Dvadeset godina nisam uzela nijedan lek koji nije biljnog porekla. Osim ako niste veoma bolesni, organizmu je potrebna mala pomoć da se vrati u prirodnu ravnotežu sa kosmosom. Priroda ima savršenu moć regulacije imuniteta. Prirodno svetlo, beli luk, masline, jogurt, crno vino, polen, jabukovo sirće. Svaki od ovih elemenata je čudesan. Stari Kinezi i stari Indusi su to znali.

…

Šta biste Srbima „dodelili“ od drugih naroda?

– Treba nam katoličke organizacije i malo protestantske štednje. Moramo da suzbijemo infantilnu zavist i pakost! A imamo za izvoz: naivnost, dečju dobrotu, duhovnost i onaj Desankin „sveti i časni inat“!

I pored toga, Vaš suprug, istoričar Iv Bataj, veliki je zaljubljenik u srpski narod…

– Moj Iv (sada Ivan) voli da kaže: „Tek u pravoslavlju našao sam mir i srce, bez lažnih propovedi…“

Moj izbor

Omiljena poslovica: Stid je osećaj koji će spasti čovečanstvo (Rusija)

Кnjiga, pisac: „Psihoanaliza bajki“ (Bruno Betelhajm); „Smisao i značenje ruskog komunizma“ (N. Berđajev)

Muzika: Rahmanjinovi preludijumi i Kasta diva iz opere „Norma“

Film : „Plavi vojnik“

Mesto/grad: Jalta i Beograd

Mesto za odmor: istočni Pirineji

Cvet: kosovski božur

Životinja: konj

Detinjstvo

Jeste li osećali „teret slave“ roditelja za uspehom ili je to bio kodeks odrastanja u porodici intelektualaca?

– Navikla sam da umetnost i nauku vezujem u jedno-stvaralaštvo. Majčin rođeni ujak bio je biohemičar i dekan Medicinskog fakulteta, a brat moje bake po majci – otac Mileve Marić Ajnštajn. Budući da je majka nekad bila veoma poznata, dogovor je bio da školu učim pod očevim imenom, da ne bi bilo neke „protekcije“. Kad sam završila studije, vratila sam i njeno ime. Provela sam detinjstvo skromno u vremenu u kojem je majka „pokrivala“ deo očeve porodice da ne odu na Goli otok, zbog vezanosti za Rusiju. Duboko u sebi sam nosila i stradanja očeve porodice u Jasenovcu, često ih sanjala, kao da je to bio moj život. Inače, detinjstvo mi je vezano za Desanku Maksimović, koja mi je dala ime, za Branka Ćopića, koji je bio kum mojim roditeljima i za Rusiju, zemlju jednog očevog pretka. Deo toga opisan je u knjizi uspomena „U Domu moje majke“, koju sam priredila posle njenog odlaska.

Danijela Kljajić

Izvor:  www.biljeizdravlje.rs

Pogledati: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B0_%D0%90%D0%BB%D0%B5%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%9B

METAFIZIKA I KOSMOLOGIJA NAUČNIKA NIKOLE TESLE

„Ne radim više za sadašnjost već za budućnost!“ rekao je Tesla okupljenim novinarima u

Njujorku pre više od sedam decenija, „Budućnost je moja!“

Izumitelj neizmenične struje, polifaznih motora i generatora, rotacionog magnetnog polja,

radija, teleautomatike, izumitelj na čijim se patentima zapravo zasniva energetika dvadesetog

veka, radio je decenijama potpuno usamljeno na naučnom objašnjenju kosmičkih procesa, u

nameri da teorijski objedini materijalno i duhovno, isto onako kako je to učinio u svojim

praktičnim pronalascima.

Pominjanje Teslinog imena danas uglavnom asocira na takozvanu Teslinu zavojnicu,

indukcioni motor i međunarodnu jedinicu za merenje jačine magnetnog polja. Mnoge

činjenice o njegovom životu i neobičnom stvaralačkom daru pale su u zaborav.

Najplodnije razdoblje svog stvaralaštva Tesla je proveo u Sjedinjenim Američkim

Državama.Patentirao je preko 300 pronalazaka u SAD i mnogim drugim zemljama. Mnogi od

njih su i danas neponovljivi, kao na primer prijemnik radijante energije,( US patent, 21 mart

1901, No.: 685957 i 685958) o čijim principima rada i konstrukciji se ništa pouzdano ne zna,

osim da nije u pitanju konvertor energije kosmičkih zraka, kakav je danas moguć.

Vršio je istraživanja sa vrlo niskim frekvencijama u periodu 1899 – 1900 u posebno za to

izgrađenoj laboratoriji u Kolorado Springsu, a dve godine kasnije otpočeo je da gradi blizu

Njujorka, na Long Ajlendu, svetsku emisionu stanicu koju nikada nije sasvim dovršio. Ovaj

eksperiment finansirao je američki magnat čelika J.P.Morgan,Teslin lični prijatelj.

Nakon obustavljanja projekta Vordenklif, 1905. godine, Tesla se povlači u naučnu

anonimnost sve do smrti u januaru 1943. godine. Umro je sam, u hotelu NJujorker, ne tražeći

lekarsku pomoć.

Poslednjih godina života Tesla nije objavljivao ništa drugo izuzev novinskih članaka i

intervjua. Ali svi su izgledi da taj period njegovog života nikako nije protekao uzaludno i

lišen novih saznanja. Upravo tada, već kao zreo naučnik, on dolazi do presudnih generalnih

zaključaka koji će sigurno uskoro otvoriti potpuno novu stranicu u savremenoj nauci. Jer iz

istorije je poznato da kad god se naučna misao nađe u krizi, na bespuću, naučnici se okreću

idejama iz prošlosti, tražeći inspiraciju i putokaz.

U ovoj kratkoj studiji pokušaćemo da odgovorimo na više važnih pitanja:

(1) Na koji način je Tesla dolazio do svojih otkrića, kao što su takodje, upliv veoma-nisko

fekventnih elektromagnmetskih talasa na biološke sisteme, posebno rad ljudskog mozga,

fuzija energetskih struktura, takozvanih “vatrenih lopti” iz indukcionih polja primarnih i

sekundarnih elektromagnetskih kalemova, superprovodljivost prirodnih i veštačkih

medijuma, takozvani bežični prenos energije, i drugih.

(2) Koje su osnovne aksiome Tesline kosmologije, na koji način one proističu iz njegove

metafizike, i kako ih je on primenjivao u svojim fizičkim eksperimentima?

(3) Zašto su teoretičari i eksperimentatori savremene fizike vremena tako mnogo

zainteresovani da rekonstruišu Teslinu teoriju fizičke realnosti i njegovo shvatanje

elektro-magnetskih fenomena; naročito ćemo se truditi da odgovorimo na to zašto Tesla

nije formulisao svoju naučnu teoriju i objavio je.

(4) Da li Teslina shvatanja etičke komponente naučnih otkrića može da posluži za

oduhovljenje savremenih prirodnih nauka – posebno fizike, koja je u velikoj krizi.

(5) Da li Teslino shvatanje vrednosti naučnog razvoja u suštini proističe iz univerzalnosti

karaktera slovenskog mišljenja, t.j. je li to doprinos izrazito globalne slovenske misli

neophodnoj izgradnji duhovnog nivoa scijentističko-tehnološke ere (naročito izraženo u

Teslinim člancima “Problem povećanja ljudske eneregije” i “Kako kosmičke sile oblikuju

ljudske sudbine”.

(6) Šta se u bliskoj i daljoj budućnosti može očekivati od proučavanja Teslinih ideja?

(7) Da li je preterano zaključiti da je Tesla zasnovao globalno informatičko društvo svojim

čuvenim tekstom iz 1900. Godine “Svetski sistem”, da li je to tehnička i tehnološka osnova

onoga što se danas zove “novi svetski poredak”, i najzad

(8) da li je Tesla duhovni osnivač nove scijentističko-tehnološke civilizacije, nazovimo je –

Tesliana, čija će vladajuća tehnologija biti “inženjering vremena”, a jedini i neiscrpni

izvor energije – vreme, odnosno, asinhronicitet različitih nivoa fizičkih procesa.

TESLINA HEURISTIČKA METODA

Vratimo se u sredinu devetnaestog veka, u malo selo Smiljan u Lici, tadašnjoj provinciji

moćne Austrougarske. Tu su godine 1856. 10. jula otac Milutin Tesla, srpski pravoslavni

sveštenik i majka Georgina, zvana Đuka,iz poznate porodice Mandić, dobili četvrto po redu

dete – Nikolu.

Sve dok nije napunio osam godina, Tesla je bio slab i kolebljiv. Jednostavno nije imao snage i

odvažnosti da donese bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mu nadolazila naizmenično i

nekontrolisano, u talasima, i mali Nikola neprestano je oscilirao između dve krajnosti –

oduševljenja i tuge. „Želje su mi imale razornu moć“, seća se on, „a umnožavale su se poput

Hidrinih glava“.

Bio je opsednut razmišljanjem o bolu u životu, o smrti, o verskom strahu. „Sujeverna

ubeđenja su me razdirala, živeo sam u stalnom užasavanju od zlog duha, od utvara, od

džinovskih ljudoždera i ostalih satanskih čudovišta mraka. A onda je, odjednom, nastala

korenita promena i celokupno moje bivstvovanje krenulo je novim tokom“.

U to doba u njemu su se razvile mnoge čudne naklonosti, netrpeljivosti i navike, od kojih

neke mogu da se protumače spoljnim utiscima i alergijom, a neke ostaju gotovo neobjašnjive.

Bilo je dovoljno da ugleda biser pa da ga spopadne nešto nalik na napad. Nasuprot tome,

opčinjavalo ga je svetlucanje kristala, ili nekih predmeta oštrih ivica i ravnih površina.Dobijao

je groznicu kad god bi ugledao breskvu, a ako bi se delić kamfora nalazio bilo gde u kući, to

je u njemu izazivalo najmučniju nelagodnost. „Još i danas“, piše on šezdeset godina kasnije,

„osetljiv sam na neke od tih neprijatnih nadražaja. Čim spustim četvrtaste komadiće hartije u

posudu s tečnošću, redovno u ustima osetim neki neobičan i neprijatan ukus“. (N.Tesla, My

inventions, Electrical experimenter, N.Y.,1919.)

Knjige je voleo više od svega i kako je njegov otac imao veliku biblioteku, mali Tesla je

nastojao da u njoj zadovolji svoju rano probuđenu čitalačku strast. Otac se, međutim, protivio

tome i spopadao bi ga bes kad god bi ga zatekao da čita noću. Sakrivao je od sina sveće jer

nije želeo da kvari oči. Ali on je dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i

iz noći u noć, pošto bi zapušio ključaonicu i sve pukotine, čitao je često do zore.

Teslina porodica je zabranjivala Nikoli i da studira politehniku, naročito otac koji je od njega

zahtevao da uči za sveštenika. Osećajući duboko u sebi svoj neugasivi životni poziv

elektroinženjera, Nikola se teško razboleo. Kada je bio gotovo na umoru i bilo je očito da

neće preživeti, otac je konačno odobrio sinovljevu želju. Kao nekim čudom, on je ubrzo

ozdravio i sav se predao pronalazačkim maštanjima. Prenapregnutog uma, počeo je da pati od

čudnog poremećaja „pojavljivanja živih slika koje je često bilo praćeno jakim bljeskovima

svetlosti”, što je, može se reći, karakteristično za ljude obdarene parapsihičkim moćima. Ovi

jaki svetlosni bljeskovi prekrivali su prizore realnih objekata i prosto zamenjivali moje misli.

Te slike stvari i scena imale su karakter stvarnosti“. Tesla napominje da ih je vrlo dobro

razlikovao od imaginacija. Objašnjavajući šta mu se događalo, on navodi kako bi mu se slika

nekog prizora koji uzbuđuje nerve, a koji je video preko dana, iznenada pojavila noću kao

potpuno realna i ostajala bi takva u prostoru pred njim čak i kad bi pokušao da je skloni

rukama.

Da bi se oslobodio patnje koju je pojavljivanje „čudnih realnih slika“ unosilo u njegovu dušu,

on je pokušavao da se u tim trenucima koncentriše na prizore iz svakodnevnog, „običnog“

života.

„U nameri da se tako oslobodim ja sam neprestano tražio nove slike i tako ubrzo iscrpeo sve

prizore koje sam znao – prizore iz kuće i najbliže okoline. Nakon što sam više puta primenio

ove mentalne operacije, pokušavajući da oteram svoje vizije, primetio sam da „obični život“

gubi bitku, a realnost vizija postaje sve čvršća. Zatim sam instiktivno počeo da vršim

ekskurzije izvan granica malog sveta u kome sam bio, i ubrzo video nove scene. One su bile u

početku vrlo maglovite, nejasne, i bežale kad bih ja pokušao da usredsredim pažnju na njih,

ali uskoro sam uspeo da ih zadržim. One su dobile na snazi i jasnoći i najzad postale

konkretne kao realne stvari. Uskoro sam otkrio da se najbolje osećam kad se opustim i

dozvolim da me sama vizija nosi dalje i dalje. Sve vreme dobijao sam sve nove i nove

impresije i tako sam počeo mentalno da putujem. Svake noći i ponekad i preko dana, kada bih

ostao sam, polazio sam na ta moja putovanja, vrlo često, u nova mesta, gradove i zemlje,

živeo tamo, sretao ljude, pravio prijateljstva i poznanstva, i ma kako to izgledalo neverovatno,

činjenica je da su mi oni bili isto toliko dragi kao i moja porodica, i svi ti novi svetovi nisu

bili manje intenzivni u svojim manifestacijama.“ (N.T., My inventions, EE., N.Y.,1919.)

Na svoje zadovoljstvo primetio je da može sa velikom jasnoćom i preciznošću da vizualizuje

svoje izume tako da mu nisu neophodni eksperimenti, modeli ili crteži. Tako je razvio svoj

novi metod materijalizacije inventivnih koncepcija i ideja. Tesla je vrlo jasno pravio razliku

između ideja koje se deduktivno inkarniraju u misao, odnosno viziju, i koncepata koji se stiču

generalizovanjem iskustva, induktivno.

„Momenat kada neko konstruiše zamišljeni aparat nosi problem transformacije sirove ideje u

praksu. Zato svakom tako proizvedenom izumu nedostaju mnogi detalji, i obično je defektan

(… ) Moj metod je drugačiji. Ja ne žurim da se upustim u materijalni rad. Kada primim ideju,

odmah počinjem da je dograđujem u svojoj imaginaciji. Menjam konstrukciju, pravim

poboljšanja i uključujem aparat u svom umu da radi. Sasvim mi je svejedno da li testiram

svoju napravu u umu ili u laboratoriji. ^ak primetim ako nešto smeta u pravilnom radu. (…)

Na ovaj način ja sam u stanju da brzo razvijem koncepciju do perfekcije, ne dotičući ništa

rukama. Kad dospem tako daleko da na svoj izum primenim svako moguće poboljšanje i više

nigde ne vidim nikakvu grešku, tek onda stavim u konkretnu formu ovaj konačni produkt mog

mozga. Bez izuzetka moji su aparati radili uvek tačno kako sam zamislio da treba, i

eksperimenti su se događali onako kako sam planirao. Za dvadeset godina nije bilo nikakvog

izuzetka. (…) Teško da ima naučnog izuma koji može biti unapred predviđen isključivo

matematički, bez vizualiziranja. (…) Sprovođenje u praksu nedovršenih, grubih ideja je

traćenje energije i gubljenje vremena.“

Izučavajući mehanizme svog psihičkog života,Tesla je otkrio da je niz slika iz „druge

realnosti“ uvek u vezi sa događajima u „pravoj realnosti“ i da tu postoji prilično pravilna

korelacija. Ubrzo je stekao sposobnost da shvati kauzalni odnos. Postao je svestan, na svoje

iznenađenje, da je svaka njegova misao sugerisana spoljnom impresijom. „Ne samo misli, već

i akcije izazivaju se na isti način. Posle izvesnog vremena, bilo mi je savršeno očigledno da

sam ja samo jedan automat obdaren mogućnošću kretanja, koji odgovara na stimulanse

senzitivnih organa i misli i radi prema tome. Praktični rezultat ovoga saznanja bilo je, mnogo

godina kasnije, otkriće teleautomatske kontrole čijih zakona sam postao najzad svestan, iako

sam ih od ranije nosio u sebi u obliku nejasnih i nedovršenih ideja. „(N.T., My invention, EE.,

N.Y.,1919.)

Za razliku od Ajnštajna koji je isticao presudni značaj „kinestezije“ i „saglasnosti sa

unutrašnjim osećajem tačnosti i potpunosti“ neke ideje ili teorije, Nikola Tesla podvlači

imaginaciju izuma kao psihološki razlog formulisanja iskaza predviđanja u matematičkom

obliku. Na primer, za njegovog savremenika Tomasa Edisona se ovako nešto ne može reći jer

se on, budući bez znanja matematike, prevashodno oslanjao na dugotrajno i mukotrpno

eksperimentisanje.

U spisima, Tesla često govori o svojoj predisponiranosti za mentalne procese rezonantne sa

principima kojima se povinuje priroda. Ova urođena sposobnost, smatra on, javlja se u

pronalazaču kao difuzan psihološki pritisak, kompulzivna nužda, uzrokujući osećanje

nedostajanja budućeg pronalaska, tj. onoga čega u pronalazačevom prethodnom iskustvu

nikada ranije nije bilo. U tome on vidi ne samo poreklo pronalazačkog htenja uopšte, već i

jedan dokaz više delovanja zakona vanljudske stvarnosti kroz čoveka. Ukratko, Tesla

kreativnu imaginaciju smatra početkom saznajnog akta predviđanja.

Iz shvatanja da naučni principi egzistiraju i van oblasti ljudskog saznanja sledi i posebnost

Teslinog odnosa nepristajanja na usvojena i ogledima verifikovana naučna znanja, kao i na

tzv. univerzitetsku nauku. Kosmos je za Teslu, kao i za astronoma Džemsa Džinsa – um, a kao

i za filosofa Lajbnica – živ u svim svojim delovima.

Po Teslinim rečima, u njemu se određeni zakon pojavljivao uvek spontano i u obliku

geometrijske slike. Slede zatim razumevanje principa i fizičko interpretiranje kao kasnije faze

procesa otkrivanja. Tek tada dolazi do aritmetizacije zakonitosti i do izražavanja tehničkih

osobina materijala najpogodnijih za neometani rad zakona u konstruisanom fizičkom modelu.

Shodno ličnom iskustvu svoje inventivnosti Tesla je držao da rad vrše prirodni zakoni, a ne

materijalne strukture. Pod radom na otkriću on pre svega podrazumeva borbu za mentalno

pročišćenje, tj. apstrahovanje od sekundarnih misli i čulnih sadržaja opterećenih detaljima koji

zamračuju jasnost slike principa i otežavaju uvid u pravu prirodu relacija geometrijskih

elemenata.

Teslin postupak shvatanja principa završen je, a princip spreman za primenu onda kada je

postignuta univokna korespodencija matematičkih i fizičkih elemenata. Otkriće je, dakle,

dosegnuto u momentu postizanja identičnosti nezavisnih članova matematičkog algoritma i

njihovih fizičkih interpreta, tako da se u samom algoritmu prepoznaje fizički zakon koji vlada

stvarnim svetom. Ideja se, prema tome, kod Tesle ekskluzivno pojavljuje kao akt kreativne

imaginacije čije matematiziranje vodi konačno do fizičkog modela.

Induktivno predviđanje u Teslinom radu je veoma retko, ako ga uopšte i ima, i karakter

takvog predviđanja strogo je podsticajan, tj. utiče samo na promenu mišljenja u deduktivno.

Njemu je svojstven specijalan tip deduktivnog predviđanja koji počinje slikom, nastavlja se

uvidom u geometrijski princip, iz koga se, dakle, tek u trećem koraku obrazuje tzv. opšti stav

izražen matematički, tj. nekom relacijom brojeva. Dalji tok je uobičajen hipotetički stav koji

se odnosi na nepoznatu činjenicu, na primer, parametre rada konkretnog aparata i sledi iz

opšteg stava kao njegova posledica. Ta posledica jeste konstrukcija indukcionog motora,

modela obrtnog magnetnog polja, itd.

Teško je dobro razumeti činjenice na kome Tesla odlučno insistira u opisima načina kojim je

vršio izume, a to je da jasna slika izuma prethodi čak i samom shvatanju principa kao i svim

docnijim pretpostavkama koje ga vode do njegove realizacije u konkretnom materijalu. I kako

sam kaže, on je metodu misaonog eksperimentisanja vremenom do te mere usavršio da je bio

u mogućnosti da obavi sve korekcije svoje zamisli u umu, bez i jedne jedine fizičke probe, što

svakako osvetljava donekle i enigmu kvaliteta njegovog rada čiji obim, obzirom na naučne ili

bar tehničke novine mnogih segmenata, upravo zapanjuje.

U nastojanju da sebi objasni tajnu precizne imaginacije primenljivog izuma pre uviđanja

samih principa rada, Tesla je postavio i teoriju o isključivo spoljašnjem stimulansu čovekovog

mišljenja i pamćenja, a oslanjajući se delom na Rene Dekarta zaključuje o kosmičkom

automatizmu svih ljudskih subjektivnih delatnosti kao i ljudske egzistencije uopšte. Ali kako

ishod automatskog rada mozga upravo po Teslinom sopstvenom iskustvu može biti

stvaralački (tj. proizvodnja do tada nepoznatih vizuelnih sadržaja) to on radi koherencije

razvija i dodatnu pretpostavku o povratnom dejstvu vidnih centara mozga na retinu i u tome

vidi uzrok pojave eidetskih slika svojih pronalazaka. Tako ljudski mozak, i ako izazvan na rad

spolja, ipak može neprestano da produkuje nove sadržaje, misli i slike, jer je broj nadražaja iz

okoline neograničen.

Najzad, za Teslu su, mišljenje, pamćenje, kretanje itd. samo povratni (feed – back) procesi, pa

se može primetiti da je u naporu da domisli sopstveni dar pronalazaštva ujedno utemeljio

pankosmički, tj. idealan stav kibernetike.

Verujući da je sva vasiona živa i da su ljudi automati koji se vladaju po kosmičkim zakonima,

Tesla je izgradio i originalnu teoriju memorije. Smatrao je da ljudski mozak nema osobinu da

pamti onako kako se to obično smatra (tj. biohemijski, odnosno biofizički) već da je memorija

samo reakcija ljudskog mozga na ponovljeni spoljašnji stimulans. Zaista je neobično da čovek

poznat po retko dobrom pamćenju (govorio je sedam-osam jezka), koji je uz to imao i

sposobnost eidetskog predstavljanja misaonih slika, smatra da ne postoji ljudska memorija.

Još značajnije je, naravno, da neko sa više stotina naučnih pronalazaka ne pripisuje

inventivnost u zaslugu sebi, nego eksplicitno izjavljuje da vrši ulogu sprovodnika ideja iz

sveta nauke u svet ljudske prakse. Sve ovo ne deluje više tako kontradiktorno, ako se ima u

vidu da je Tesla, sin pravoslavnog sveštenika, na pitanje koje je veroispovesti, odgovorio da

on veruje u jednog Boga koji nije opisan u religijama, ali da je najbliži Budizmu. Kasnije,

Tesla se Budizmu sve više približavao, čak i praktično: vežbao je jogu, pazio na ishranu u

filozofskom smislu te reči, upražnjavao meditaciju, a u poslednjim godinama pred smrt u sred

Njujorka živeo je izuzetno asketski, gotovo kao indijski guru ili pravoslavni svetac.

Tesla je bio star dvanaest godina kada je uspeo da voljno kontroliše konkretne vizije ispred

svojih očiju i zamenjuje ih drugačijim slikama, ali kako sam napominje, nikada nije uspeo da

pod kontrolu stavi iznenadne bljeskove svetlosti. Oni su se obično pojavljivali prilikom nekih

opasnih situacija ili kad je je bio jako uzbuđen.

„U nekim momentima viđao sam sav vazduh oko sebe ispunjen jezicima živog plamena.

Njihov intenzitet, umesto da se smanjuje, povećavao se sa vremenom i dostigao je maksimum

kada sam imao dvadeset pet godina. U jednoj prilici, doslovno svedoči naučnik, „imao sam

osećaj da mi se mozak zapalio i da mi malo Sunce sija u glavi“. (N.T., MY INVENTIONS,

1919. N.Y., 1919.)

„Ovi svetlosni fenomeni“, piše Tesla u svojoj 65-oj godini, „još uvek se manifestuju s

vremena na vreme, naročito kad mi neka nova ideja otvori do tada neslućene mogućnosti, ali

su relativno malog intenziteta“.

U stanjima relaksacije, pre nego što bi zapadao u san, Tesla je takođe imao zanimljive vizije.

„Kada zatvorim oči, uvek prvo primetim tamnu i jednoličnu plavu pozadinu, sličnu nebu u

vedroj noći bez zvezda. Za nekoliko sekundi ovo se polje ispunjava bezbrojnim zelenim

pegama koje osciluju, uređenim u nekoliko slojeva koji mi se približavaju. Zatim se sa desna

pojavljuje divna šara od dva sistema paralelnih linija, međusobno vrlo bliskih i pod pravim

uglom. Ova slika preliva se u svim bojama, ali dominiraju žuto-zelena i zlatna. Odmah zatim

linije postaju svetlije i ceo prizor biva gusto prekriven tačkama žmirkajućeg svetla. ^itava ova

slika lagano prolazi poljem vizije i nestaje u levo, ostavljajući za sobom pozadinu neprijatnog

i nepokretnog sivila, koje ubrzo biva zamenjeno morem oblaka za koje je očigledno da

pokušavaju da se uobliče u žive likove. ^udno je da ja ne mogu da projektujem bilo kakvu

formu u sivu pozadinu pre nego što scena uđe u drugu fazu.“

“ Svaki put pre spavanja“, priča Tesla, slike ljudi i objekata prolaze ispred mojih očiju. Kad ih

vidim, znam da ću ubrzo izgubiti svest. Ako su odsutni i odbijaju da dođu, to uvek za mene

znači noć bez sna“.

Dugo vreme Tesla je posvetio rešavanju enigme smrti i pazio na bilo koju njenu indikaciju u

realnom životu.

„Samo jedanput u svojoj dosadašnjoj egzistenciji“, kaže on, „imao sam iskustvo koje je

ostavilo na mene utisak natprirodnog. Bilo je u to vreme smrti moje majke. Bio sam bolestan i

iscrpljen groznicom: ležao sam u krevetu. Odjednom, pomislio sam da, ako moja majka umre

dok sam daleko od nje, sigurno je da će mi dati neki znak. Dva ili tri meseca posle toga bio

sam u Londonu sa mojim pokojnim prijateljem, engleskim naučnikom ser Vilijemom

Kruksom, gde se diskutovalo o spiritualizmu, i bio sam pod punim utiskom ovih misli. Možda

ne bih obratio pažnju na drugog čoveka koji bi isto to govorio, ali sam bio podložan njegovim

argumentima, sećajući se njegovog epohalnog rada o „radiant matter“ (zračećoj materiji) koji

sam čitao kao student i koji je učinio da zavolim karijeru elektroinženjera. Pomislio sam da su

uslovi da se pogleda „iza“ vrlo dobri, jer je moja majka bila žena posebno obdarena moći

intuicije. ^itave noći svako vlakno mog mozga bilo je napeto u iščekivanju, ali ništa se nije

desilo do ranog jutra, kada sam zaspao, ili možda zadremao, i video oblak kako nosi anđeoske

figure božanske lepote. Jedna od njih pogledala je prema meni sa ljubavlju i ja postepeno

prepoznah svoju majku. Prikazanje je polako plovilo kroz sobu i iščezlo, i ja sam naglo bio

probuđen neopisivo slatkim pesmama mnogih glasova. U tom momentu, sigurnost koju

nikakve reči ne mogu opisati, ispunila me je i bio sam uveren da mi je majka upravo umrla. I

to je bila istina.“ (M. Cheney, TESLA, MAN OUT OF TIME, N.Y., 1984.)

Istoga dana Tesla je poslao pismo Kruksu, pod utiskom vizije i još uvek bolestan. Ova dva

naučnika godinama su se dopisivali, ali Teslina pisma Kruksu nisu dostupna javnosti jer su

sklonjena zajedno sa čitavom Kruksovom zaostavštinom 1918. godine. Ogroman Kruksov

naučni materijal sadržavao je brojne beleške sa strogo naučno-eksperimentalno vodjenih

spiritualističkih seansi i na stotine uspelih fotografija materijalizovanih duhova iz različitih

istorijskih epoha. U Muzeju Nikole Tesle u Beogradu sačuvano je Kruksovo pismo Tesli iz

1893 godine u kome mu se Kruks zahvaljuje za poslatu specijalnu elektromagnetsku

zavojnicu koja emanira polje

u kome se bolje ocrtavaju materijalizovana tela duhova, a istovremeno blagotvorno

utiče na nerve medijuma, što sve zajedno olakšava eksperimentisanje.

U isto vreme kada je Kruks u Londonu otpočeo sa naučnim proučavanjem spiritualnih

fenomena, isto to je u Petrogradu otpočeo i Mendeljejev, sedamdesetih godina prošloga veka.

Osnovana je u Petrogradu komisija stručnjaka, koja je nakon kraćeg istraživanja, održavši

desetak seansi, odustala od daljeg rada, uz zaključak da je reč praznoverju. Od tada u

Engleskoj i Rusiji nauka se praktično deli na tajnu, to jest pravu, u koju na primer, spada

Teslina etarska fizika, i na javnu, univerzitetsku, tj. korisnu nauku komercijalnog značaja, u

koju, na primer, spadaju nuklearna fizika i teorija relativnosti.

Koliko god da se slabo interesovao za ljude, koji su mu u toku života naneli mnogo

„kosmičkog bola“, kako je Tesla nazivao svoje osećanje tuđih nepriličnih radnji i namera,

toliko se sa neobičnom pažnjom bavio golubovima, brinući se o njihovoj ishrani i bolestima.

O jednom belom golubu i Teslinom prisnom odnosu s njim pričaju Teslini prijatelji O’Nil i

Vilijam Lorens, naučni novinar Njujork Tajmsa. Oni su zabeležili nesvakidašnju Teslinu

ispovest dok su sva trojica sedeli u predvorju hotela Njujorker.

Džon ONil, član mnogih okultnih društava, primetio je neke mistične simbole u pegama

Teslinog belog goluba. Tesla im je tada ispovedio nešto što će Lorens i drugi kasnije nazvati “

jedinom ljubavnom pričom iz Teslinog života“.

„Hranio sam golubove, na hiljade njih, već godinama“, rekao je, „Hiljade njih, jer ko bi ih sve

zapamtio. Međutim, bio je jedan golub, divna ptica, čisto beo sa svetlosivim pegama na

krilima; on je bio nešto drugo. Bila je to ženka. Mogao sam je prepoznati bilo gde. I ona je

mene mogla da pronadje na svakom mestu.Trebalo je samo da pomislim na nju, da je

pozovem i ona bi doletela. Ja sam nju razumeo i ona je razumela mene. Zavoleo sam tu pticu.

Da, voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu, i ona je volela mene. Kada je bila

bolesna, osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je

dok ne ozdravi. Taj golub je bio radost mog života. Ako sam joj bio potreban, ništa drugo nije

bilo važno. Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći dok sam u

mraku ležao na krevetu i kao i obično rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i

sletela na moj sto. Znao sam da sam joj potreban, htela je da mi saopšti nešto važno pa sam

ustao i prišao joj. Gledao sam je i znao da želi da mi kaže – da će umreti. A onda, kada sam to

shvatio, video sam svetlost kako izbija iz njenih očiju – snažan snop svetlosti.“

Tesla je zastao, i zatim, kao da je očekivao pitanje, nastavio. „Da, bila je to stvarna svetlost,

snažna, blještava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj

laboratoriji. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim

siguran da ću završiti sve svoje zamisli, i ako sam imao ambiciozan program, ali kada je

golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano. Da, godinama sam hranio

golubove, i dalje ih hranim, na hiljade njih, jer konačno, ko zna…“(J. O’Neill, Prodigal

Genious, p. 309-10)

TREĆI PUT U FIZICI

U teorijskoj i eksperimentalnoj fizici 20. veka mogu se jasno uočiti tri različita puta mišljenja.

I kvantni mehaničari, i relativisti, i “tradicionalista” kao Tesla, (u stvari još uvek neprepoznat

naučnik budućnosti) pokušavali su da dokuče istinu o pravoj prirodi vremena i prostora,

energije i materije, a naročito, da objasne suštinu kretanja.

Pre nego što se upustimo u Teslinu metafiziku, to jest u svet fundamentalnih principa Tesline

fizike, pokušajmo da što tačnije odredimo Teslino mesto u korpusu savremenih naučnih

koncepcija.

Plankova konstanta, Hajzenbergova relacija neodredjenosti, Paulijev princip i Šredingerova

talasna funkcija bili su glavni teorijski instrumenti kvantno-mehaničkog pristupa kosmičkim

dogadjajima. Glavni cilj kvantne mehanike, da se otkrije i imenuje osnovna opeka gradje

materije, i danas je neostvaren. I pored velikih uspeha u izazivanju nuklearne lančane reakcije

i razvoja fizike atomskog jezgra, fuzija lakih elemenata periodnog sistema u teške, ostala je

tajna i van tehničke kontrole.

Razvojno gledano, može se zaključiti da je pokretačka snaga osnovnih pojmova kvantno

mehaničke fizike iscrpljena. Pokazuje se da pojave kao što su vreme i prostor moramo ponovo

istražiti i definisati na dubljem nivou saznanja, na nivou ontologije, da bi smo pomoću njih

adekvatno odredili prirodu fizičkih procesa.

Specijalna teorija relativiteta Alberta Ajnštajna nastala je u Bernu, u [vajcarskoj i objavljena

je 1905. Godine u nemačkom časopisu Annalen der Physic. Ovo je označilo prekretnicu u

teorijskoj fizici. Koristeći četvorodimenzionalni prostorno vremenski kontinuum Minkovskog

kao model fizičke realnosti, Ajnštajn je uspostavio funkcionalnu relaciju brzine kretanja i

vremenske koordinacije. Logička posledica uslovljavanja lokalnog vremena brzinom kretanja

samog posmatrača, bila je akauzalitet. Dogadjaje koji su se dogodili kasnije, po ovoj novoj

teoriji bilo je moguće videti pre, to jest, spoznati posledicu pre njenog uzroka. Kao glavnog

informatora kosmičkih zbivanja Ajnštajn je označio svetlost i postulirao konstantnost i

konačnost njene brzine u vakuumu.

Teorija relativnosti filosofski je zasnovana na tvrdnji Imanuela Kanta da su vreme i prostor

apriorne forme ljudskog iskustva. I budući da nema ni jednog fizičkog sistema u kosmosu koji

apsolutno miruje, a svetlost se kreće odredjenom konstantnom brzinom, posmatrači na svim

fizičkim sistemima koji se kreću brzinama različitim od svetlosti imaće svoje karakteristično

lokalno vreme. Tako ni jedan od njih neće objektivno percepirati dogadjaje, već samo

relativno. Koristeći radove čuvenog irskog matematičara Hamiltona, Ajnštajn je stvorio takav

sistem izračunavanja stvarnih parametara fizičkih dogadjaja, koji su prevazilazili varijante

subjektivnih utisaka i matematički tačno opisivali realnost.

U Opštoj teoriji relativnosti objavljenoj 1919. Godine Ajnštajn je pomoću tenzorskog računa i

pretpostavke o zakrivljenosti prostora uspeo da zameni Njutnov pojam sile i izračuna putanju

planete Merkur oko Sunca tačnije nego li da je koristio Keplerove zakone kretanja nebeskih

tela i Njutnov zakon gravitacije.

U svom čuvenom ”epistemološkom defektu”, na samom početku Opšte teorije relativnosti,

Ajnštajn pokazuje mogućnost da se kugla koja miruje spljošti bez primene ikakve sile, samo

na osnovu pretpostavke o brzom rotiranju druge kugle na kojoj je posmatrač koji prati proces.

Zakrivljenjem prostora i uvodjenjem tako zvanih svetskih linija kretanja on je uspeo da dobije

ubrzanje tela samom promenom pravca kretanja, bez dodatnog impulsa. Takodje,

izjednačavanjem inercione i gravitacione mase on je objasnio lebdenje nebeskih tela t.j.

njihovu dinamičku ravnotežu bez koncepcije sile, samo na osnovu zakona akcije i reakcije.

Samu materiju Ajnštajn je smatra prostorno vremenskim dogadjajem. ^uvena je njegova

kritika Njutnove koncepcije odeljenosti apsolutnog vremena, apsolutnog prostora i grube

materije: ”Ako bi smo iz kosmosa izbacili svu materiju, ne bi u njemu ostali ni vreme ni

prostor”.

Treći pristup razumevanju fizičke realnosti bio je Teslin. Oslanjajući se na radove Faradeja i

Aragoa, s jedne, i Galvanija i Volte sa druge strane, Tesla je na osnovu Helmholcove teorije

akustičkih rezonatora i modifikovanog modela etra Lorda Kelvina, uspeo da izgradi svoju

originalnu koncepciju sveta koja je u eksperimentima davala zapanjujuće rezultate. Njegov

glavni aksiom bio je ”da celokuna energija jednog fizičkog sistema potiče iz spoljne sredine”.

Po njemu, ekscitacija, odnosno medjusobna komunikacija fizičkih sistema zasniva se na

zakonima rezonantnog vibriranja, t.j. na simultanom oscilovanju delova sistema. Smatrao je

da se koncept etra nikako ne može izbeći u fizici, jer se materija i prostor ne mogu apsolutno

razdvojiti. Elektricitet je za Teslu bio fluidna supstancija obdarena moći percepcije i svešću.

U matematici bio je pobornik realističkih gledišta, po kojima postoji identitet matematičkih i

fizičkih objekata, odnosno postvarenost matematike. U načinu postavljanja problema uzor mu

je bio grčki mehaničar Arhimed, koji je tvrdio ”da vreme treba izbaciti iz fizike” kao suvišan

pojam. (Još u devetnaestom veku naučnici Hajnrih Hertz i D” Alamber pokušali su da stvore

teorijsku fiziku bez pojma sile, ali je taj pokušaj okončan neuspehom; ruski naučnik N.A.

Kozirev bio je u tome daleko bolji, ali ni njegova teorija nije dovedena do stepena mikroeksperimenta,

1. laboratorijske primene. Substitucija sile principom delovanja samog

vremena u fizici je i dalje nerešen problem.)

Teslina eksperimentalna tehnika sastojala se isključivo u otkrivanju dubinskih zajedničkih

karakteristika fizičkih sistema koje treba uvesti u rezonanciju. Primer za to je njegov

kompleksni elektromagnetski oscilator – Kula Vordenklif, (izgradjena na Long Ajlendu kod

Nju Jorka 1901-5), kojom je mogao da uspostavi zajedničko vibriranje jonosfere i planete

Zemlje. I u matematici i u fizici Tesla je bio pristalica strogog determinizma. Iz njegovog

realističkog shvatanja matematike proističe da se fizički proces može ne samo matematički

opisati, nego u potpunosti izraziti i kontrolisati. Kontrola procesa po Tesli vrši se

predvidjanjem, a tačno predvidjanje omogućava tempirano upravljanje, t.j. svesno izazivanje

budućih dogadjaja. Ova njegova teorijska pozicija sasvim je suprotna teoriji relativiteta, po

kojoj je objektivna spoznaja nemoguća, već se stvarno stanje mora pretpostaviti na osnovu

matematičkog opisa.

Razlike Tesle i Ajnštajna u stavovima o fizičkoj realnosti su fundamentalne:

1. za Ajnštajna je svet akauzalan i relativan, a za Teslu strogo kauzalan i determinisan;
2. za Ajnštajna, ljudsko iskustvo je sasvim nepouzdano i ne odgovara fizičkoj realnosti, a za

Teslu fizička realnost je univerzalna i prožima sve nivoe kosmičke egzistencije, t.j.

spoznaja istine ne može se izbeći ni na koji način;

3. za Ajnštajna svet je dualan, sastoji se iz ljudskog privida i objektivne kosmičke stvarnosti,

a matematika je čist gnoseološki intrument kojim se ljudska empirija privodi fizičkoj

realnosti; za Teslu, svet je jedinstven i materija koja proističe iz duhovnosti jeste

emanacija vremena i prostora;

4. za Ajnštajna etar ne postoji kao stvarni entitet, već je to plod pogrešnih mišljenja kroz

istoriju nauke; za Teslu etar je jedinstveno polje neizdiferenciranog vremena, prostora i

energije i rezonantnim procesima u etru nastaje materija;

5. za Ajnštajna sila je svojstvo prostora koje se ispoljava njegovom zakrivljenošću, za Teslu

sila je niz matematičkih operacija koje imaju realno dejstvo koje se manifestuje stanjima

fizičkog sveta; za Teslu matematika ima prirodu sile, dok za većinu drugih naučnika, kao i

za Ajnštajna, obrnuto, tj. sila ima matematički karakter;

6. za Ajnštajna vreme je samo poredak dogadjaja, ne postoji kao fizički entitet, već se

utvrdjuje merenjem od sistema do sistema; za Teslu vreme je realni algoritam

hipostazirane matematike koja zakonom rezonancije komponuje fizičke sisteme iz etra i

ponovo ih dekomponuje u etar.

7. Za Anštajna je najveća brzina u vakumu brzina svetlosti od 300.000 km/sec, za Teslu

brzina elektromagnetskih talasa nije ograničena; njegova merenja i eksperimenti pokazuju

da je u principu moguć trenutni prenos talasa i energije na bilo koju distancu, a da brzina

mehaničkih i električnih talasa kroz Zemlju uveliko prevazilazi Ajnštajnovu brzinu

svetlosti u vakuumu.

U razgovorima sa prijateljima Tesla je često pobijao mnoge Ajnštajnove tvrdnje, najčešće onu

o zakrivljenosti prostora. Smatrao je da je time povredjen zakon akcije i reakcije: “Ako se u

prisustvu velikih gravitacionih masa prostor zakrivljuje, usled sile akcije, onda bi reakcija

samog prostora morala biti takva da se on ispravlja”.

Ajnštajn je bio čovek čiste teorije a Tesla prevashodno eksperimentator. Nije poznato da su se

sreli i razgovarali. Ipak, Ajnštajn je Tesli čestitao njegov 75. rodjendan, ističući kao glavnu

njegovu zaslugu u nauci polifazni sistem generatora i motora naizmenične struje, što su po

svemu sudeći Teslina manje značajna otkrića.

TESLINA IDEJA NOVOG SVETSKOG PORETKA IZ 1900 GODINE

Nema sumnje da je Teslu prožimalo snažno osećanje jedinstva prirode i kosmičkog reda.

Osnove svog „Svetskog sistema“, objavljenog 1900 godine, on je sažeo u dvanaest tačaka

koje sve odreda pogađaju suštinski smisao tehničke i tehnološke mreže današnjih svetskih

telekomunikacija. Ovaj sistem ujedno je i tehnološka osnova za uspostavljanje globalnog

informatičkog društva čija tendencija svetskog ujedinjenja već uveliko iskazuje svoje

posledice u reorganizovanju života naroda izazvanog ukidanjem klasičnog državnog

suvereniteta.

„Svetski sistem“ Tesla zasniva na sopstvenim pronalascima kao što su: Teslin

transformator, t.j. aparat za stvaranje električnih vibracija specijalnih karakteristika;

Uveličavajući predajnik, odnosno transformator naročito podešen da ekscitira planetu

Zemlju (za transfer elektriciteta ovaj instrument ima isti značaj kao teleskop u astronomiji);

pomoću ovog izuma Tesla je ostvario električna kretanja jača od onih što ga imaju munje i

proizveo struju takve snage da do belog usijanja jakom svetlošću osvetli više od dve stotine

sijalica raspoređenih po zemljištu u okolini laboratorije; Teslin bežični sistem koji obuhvata

izvestan broj usavršenih aparata i danas je jedini poznat način za ekonomičnu transmisiju

električne energije na razdaljinu, a bez posredstva žica; aparat za individualizaciju signala

koji je u poređenju s primitivnim usaglašavanjem signala, (ovaj metod je na žalost još uvek u

upotrebi), isto što i veoma bogat jezik stavljen naporedo sa neartikulisanim izražavanjem;

zahvaljujući tom aparatu mogu se transmitovati potpuno tajni signali ili poruke, i to kako u

aktivnom, tako i u pasivnom vidu, to jest, oni ne ometaju druge signale ili poruke, niti ovi

mogu njih omesti; svaka poruka je jedinstvena i ima nezamenljiv identitet; praktično

neograničen broj stanica i instrumenata može da dejstvuje na samo jednoj ili dve frekvencije,

a da ne nastupi ni najmanje uzajamno ometanje; stacionarni Zemljini talasi (popularno

objašnjeno, ovo izvanredno otkriće znači da Zemlja reaguje na električne vibracije određene

frekvencije, isto kao što zvučna viljuška hvata specifične zvučne talase; ove posebne

električne vibracije koje su u stanju da snažno ekscitiraju Zemlju mogu se koristiti na bezbroj

načina, a pre svega za promenu svetskog energetskog sistema koji je veoma nesavršen i ni

izdaleka ne iscrpljuje naučne i prirodne mogućnosti).

Ciljeve „Svetskog sistema“ Tesla formuliše na takav način da je jasno da on smatra da

uspostavljanje guste komunikacione mreže svih oblika i nivoa treba da posluži humanizaciji

nauke i tehnologije. U tome je on na početku dvadesetog bio vizionar dvadeset prvog veka, jer

prava metafizička problematika u teorijsku fiziku prodire tek sada sa kosmogonijskim

pitanjima o poreklu sveta i ontološkoj prirodi vremena i prostora. Dakle, Tesla se još davne

1900. godine zalagao za:

1) Uspostavljanje veze među postojećim telegrafskim stanicama ili centrima širom sveta;

(ostvareno)

2) Organizovanje tajne državne telegrafske službe čiji rad nije mogućno ometati; (nije

ostvareno, koliko se zna, jer nisu primenjeni Teslini patenti za radio prenos, nego Markonijevi

koji za svako simultano emitovanje zahtevaju posebnu frekvenciju)

3) Uspostavljanje veze među postojećim telefonskim centrima, odnosno stanicama na Zemlji;

(ostvareno)

4) Univerzalna distribucija opštih novinskih vesti putem telegrafa ili telefona; (ostvareno)

5) Osnivanje službe na principima „Svetskog sistema“ za dostavljanje obaveštenja isključivo

u privatne svrhe; (ostvareno internacionalnom kompjuterskom mrežom, tj. Internetom )

6) Uspostavljanje međuveza svih telegrafskih aparata na svetu; (davno ostvareno)

7) Osnivanje službe za distribuciju muzike pomoću ovog sistema; (ostvareno)

8) Univerzalno registrovanje vremena jeftinim časovnicima koji sa astronomskom

preciznošću označavaju sekunde, a da pri tom ne iziskuju nikakvo staranje; (ostvareno)

9) Prenošenje širom sveta znakova, slova, zvučnih signala itd., bilo da su kucani na mašini ili

rukom ispisivani; (ostvareno – precizan opis telefaksa)

10) Osnivanje svetske službe za potrebe trgovačke mornarice koja navigatorima svih brodova

omogućuje da besprekorno pilotiraju bez kompasa, da tačno određuju lokaciju, čas i brzinu,

da izbegavaju sudare i katastrofe itd.; (ostvareno)

11) Uvođenje svetskog sistema štampanja na kopnu i moru; (ostvareno)

12) Reprodukovanje fotografija i svih vrsta crteža ili pisanih tekstova koji bi se otpremali

širom sveta; (ostvareno)

Mada je razvoj moderne nauke i tehnologije itekako dao za pravo Teslinim vizionarskim

ciljevima, nije se sa njima poklopio u fundamentalnoj koncepciji: naime, Tesla je ovo sve

hteo da ostvari prenošenjem signala kroz planetu Zemlju, a ne koristeći njenu orbitu. Iz istih

razloga iz kojih je bio protivnik korišćenja nuklearne energije, opasnog usled ljudskog

nepoznavanja prave strukture materije, Tesla je smatrao da je svako narušavanje kosmičkog

prostora, odnosno Zemljinog magnetnog polja, povreda harmonije prirodnih zakona. Ovo

proističe iz negativnog dejstva ljudske slobodne volje, koje biva destruktivno, ukoliko

izostane etička komponenta nauke oličena u dobroti koju donosi samo više saznjanje i svesnoj

selekciji ispravnih namera. ^ovečanstvo, koje živi na Zemlji, smatrao je on, mora da otkrije

sve oblike prirodne simbioze sa planetom, inače je u opasnosti da uništi svoje jedino

kosmičko vozilo.

Najzad, još u svojoj mladosti, Tesla je imao velike probleme s profesorima i kolegama,

inženjerima, koji nisu shvatali da svaka kreativnost, onome koji ne zna njenu tajnu, mora u

početku izgledati kao greška. Posebno stručnjaku, jer je njegovo uverenje da zna jače nego u

drugih, pa mu je i propusna moć za novitete smanjena.

Da bi dokazao kako njegova naizmenična struja na određenim frekvencijama nije opasna po

život, Tesla javno sam sebe uključuje kao otpornik u kolo visokofrekventne naizmenične

struje i postiže fantastičan efekat: vrši električno pražnjenje sopstvenog tela, u mraku, tako da

mu čitavo telo svetli, izgledajući kao da gori, obliveno jezicima sablasnog plavičastog

plamena.

Godine 1892 . u Londonu je održao čuvena predavanja pred Britanskim Kraljevskim

naučnim društvom. Pored gore pomenutog eksperimenta, izveo je i mnoge druge, kao što je

paljenje lampe bežičnim prenosom energije. Zapravo, jednostavno je stavio vakumsku

neonsku cev u polje svog transformatora i ona je zasvetlela..

Tim izvanrednim predavanjima na temu „Svetlost i drugi visokofrekventni fenomeni“ Tesla je

u Engleskoj stekao veliki ugled i mnoge prijatelje u naučnom svetu kao što su pomenuti ser

Vilijam Kruks, ser Oliver Lodž i lord Kelvin.

Po povratku u SAD, 1893., on se pomno posvećuje problemima radio-tehnike,

teledirigovanja i bežičnog prenosa energije na velike daljine bez gubitaka. U Koloradu

Springsu uspešno eksperimentiše sa Zemljinim stacionarnim elektromagnetskim talasima i

bežičnim prenosom. I ako je dnevnik rada iz tog perioda sačuvan i publikovan, prave naučne

rezultate zadržao je za sebe. Ali to što je tamo postigao, ohrabrilo ga je da obeća svetski

sistem za bežični prenos sile i inteligencije. Ova planetarna transmisija informacija i energije

trebalo je da se zasniva na primeni takvih značajnih pronalazaka i otkrića kao što je Teslin

rezonantni transformator bez gvozdenog jezgra, i Uveličavajući predajnik od koga je naučnik

posebno mnogo očekivao. Bio je to svojevrstan transformator naročito podešen da ekscitira

planetu Zemlju. Pomoću njega on je još u Koloradu ostvario električna pražnjenja jačeg

intenzitetaa od atmosferskih munja i proizveo struju takve snage da do belog usijanja jakom

svetlošću osvetli više od dve stotine sijalica raspoređenih po tlu miljama oko laboratorije. Za

Teslu je to bio neoboriv dokaz ispravnosti njegove koncepcije bežičnog prenosa energije, tj.

dejstva na daljinu.

Nakon eksperimenta u Koloradu, krajem 1900. godine, on se vraća u Njujork i započinje

pripreme za izgradnju prve stanice svog svetskog sistema za bežični prenos energije, Kule

Vordenklif (Wardencliffe Tower), koju s velikim uspehom testira tri godine kasnije..

Tehničke karakteristike Tesline emisione stanice danas su nepoznate i ne može se tačno reći

šta je bila njena prava namena.

Posle neobične noći 15. Jula 1903.g u kojoj je svojim izumima zapalio ne samo nebo nad

Njujorkom već i nad nepreglednim prostranstvom Atlanskog okeana, Tesla 1905.g. iznenada

napušta svoju laboratoriju, bez jasnog razloga, ostavljajući unutra sve netaknuto. Koliko se

zna, nikada više nije kročio u Vardenklif, nikada ga nije ni obišao, nikada čak nije ni prošao

kroz taj kraj. I što je najčudnije, nije odatle poneo baš ništa, nijedan proračun, nijednu skicu ili

dokument, ni najmanju hartiju. Ali u poslednje vreme pojavile su se sumnje da je Tesla bio taj

koji je 1908 godine izazvao snažnu i po osobinama veoma čudnu eksploziju u Tunguziji. Ova

je eksplozija pripisana meteoritu, ali nikada nije od njega nadjeno ni jedno parčence. Istina je

da je u to vreme kula Vordenklif još uvek bila tehnički ispravna i da je Tesla šaljući

energetske talase kroz Zemlju bio u stanju da akumulira i odjednom isprazni ogromnu

količinu energije na bilo kom mestu na planeti. Uostalom, to je bilo u potpunom skladu sa

njegovim dugogodišnjim radom i proučavanjem Zemljinih osobina kao sredine za propagaciju

energetskih talasa.

TEORIJA KOJA NEDOSTAJE

Iako nije ostavio svoju fizikalnu teoriju, Tesla je svojim brojnim eksperimentima postavio

osnovu nove, rezonatne elektromagnetike. Smatrao je da je svet jedinstveni kontinualni

svetlosni medijum, a da je materija kompleks elektromagnetnih oscilacija organizovanih po

matematičkom algoritmu. Verovao je da je zakon rezonancije najopštiji prirodni zakon koji

eliminiše vreme i distancije i da se sve veze među fenomenima uspostavljaju isključivo

raznim vrstama prostih i složenih rezonancija (vibracija fizičkih sistema) čija je osnova

isključivo elektromagnetska. Najzad, umesto Njutnovih integrala, Lajbnicovih diferencijala i

Maksvelove teorije polja, u svojim proračunima Tesla je koristio jednostavnu matematiku

starogrčkih mehaničara, pre svega Arhimeda, uspostavljajući tako mehaničke analogije u

elektromagnetici. Ne može se dovoljno podvući savremeni značaj ovakvog načina

razmišljanja koje nedvosmisleno ukazuje na neophodnost potpune fizičke interpretacije

elementarnih matematičkih pojmova, formula i sistema i povratak realističkim pogledima u

matematici, zapravo mističnom matematičkom pitagorejstvu.

Po svemu sudeći, proučavanje Tesle nije samo pitanje istorije fizike. U njegovom radu ne

treba tražiti prevashodno ideje tehnološke moći, već i korene smisla i vrednosti ljudskog

stvaralaštva i postojanja nauke uopšte.

NAUČNI PUT NIKOLE TESLE ČEKA DA BUDE SHVAĆEN I NASTAVLJEN.

Sadržaj podrobnog istraživanja Teslinog dela, obuhvatio bi složenu i duboku problematiku

više oblasti. Gledano sa stanovišta logike i epistemologije, neophodna je analiza Teslinih

svedočanstava o načinu kojim je otkrivao nove tehničke i naučne principe, jer bi to možda

otkrilo neki nov saznajni put. Tada bi se otvorio i problem definisanja elemenata i

formulisanja sintakse logičke strukture mišljenje Tesle kao izumitelja. Ako bi smo i sve ovo

uspešno okončali, tek onda bi smo se našli pred najvećim zadatkom, razumevanjem

metapretpostavki Teslinog originalnog naučno istraživačkog metoda i otvorenim teorijskim

pitanjima pronalazaštva koje nije ništa drugo do ljudska duševna i praktična egzekucija još

uvek nepoznatih kosmoloških načela, tj. veza ostvarena sa svetom ideja.

Mogao je da refleksnim dejstvom kognitivnih centara mozga na retinu (mrežnjaču oka),

preusmeri jednosmerne jonske struje, zapravo osnovne struje nervnih vlakana i neuralnih

mreža, i na taj način, voljnim obrtanjem smera nervnog impulsa od mozga ka mrežnjači

ukloni spoljni prizor i zameni ga svojom psihološkom slikom. (^ovek obično svetlosne

impulse dobija spolja, zatim oni odlaze do centra u mozgu gde se formira predstava.) Tesla je

svoje impulse slao iznutra. Zvao je to umnom laboratorijom. I to je bio njegov glavni i

osnovni metod eksperimentisanja.

Bio je u stanju, (što je bez pandana u istoriji fizike, pa i čitave nauke), da matematičke

principe “Platonovog sveta ideja”, transformiše u geometrizirane predstave i da ih opredmeti

u obliku radnih modela. To je bio njegov osnovni metod. U svom umu on bi „popravio“, ili

„podesio“ aparat, da „radi“. Kada bi ga kasnije napravio od pravih žica i drugog materijala, on

bi zaista radio i u laboratoriji. I nikada mu se, o tome sam svedoči, nije dogodilo da takva

jedna zamisao ne odgovara prirodi, odnosno ne proradi kao fizički prototip.

Njegova metoda je u poređenju sa drugim velikim vizionarima u nauci, sasvim izuzetna.

Majkl Faradej je, na primer, slično Ajnštajnu, u trenutku naviranja ideja dobijao kinestetički

predosećaj, (pritisak i kretanje u predelu stomaka) pri čemu je doživljavao neku vrstu

psihičkog stresa u trenutku naviranja ideja. Mendeljejev je sanjao Periodni sistem elemenata i

to ga je video u tri dimenzije i u vrlo živim, gotovo vatrenim bojama, što je redovna

karakteristika svih prekognitivnih snova. Ali je na hartiji nacrtao sliku iz sna u samo dve

dimenzije. Hemičar Kekule sanjao je zmiju kako grize sebi rep i došao na ideju da benzolov

prsten (ciklični ugljovodonik) predstavi u tri dimenzije. Tako je zvanično nastala stereo

hemija, u snu. Ali ovo se dešavalo vrlo retko, pojedinim ljudima i samo u određenim

trenucima. A Tesla je bio u tom psihičkom stanju čitavog svog života, decenijama i

decenijama, jer je uvežbao da neprestano održava određenu duhovnu i kreativnu

permeabilnost. Ovu moć stekao je posle one teške i čudne bolesti koju je jedva preživeo u

detinjstvu. Godinama posle uporno je praktikovao kontrolu svojih nervnih puteva i to ne samo

u psihološkom smislu već i fiziološkom.

„Verujem u jednog Boga koji nije opisan u religijama“ govorio je. To je u stvari filosofski

Bog, Logos, Bog pitagorejski, Bog nebića, Bog ujedno i tvorac beskonačnosti i tvorac

apstraktnog, nematerijalnog i neprostornog kosmičkog zakonodavstva.

Tesla je bio čovek čija osnovna filozofska logika i aksiomatika mišljenja uopšte ne pripada

savremenoj epohi. Kao misaono biće Tesla se može datirati pre pojave Sokrata, u muzej

Grčke kosmološke filozofije. Nije slučajno što je on rođen na Balkanu gde je čitava Antička

civiizacija i nastala nešto malo južnije, takođe na Balkanu. Reč je o istom geomagnetskom

informatičkom polju, odnosno algoritmu zajedničkom za evoluciju neuralnih struktura

Pitagore, Platona, Zenona i Tesle.

Razumevanje Tesline fizike zahteva potpuno drugačije shvatanje matematike, u suštini jedno

mističko shvatanje matematike pitagorejskog tipa. Pitagora je smatrao da su brojevi stvarni,

da brojevi i stvari imaju biunivoknu korespodenciju simetrijskog tipa, odnosno da se mogu

poistovetiti. Iz toga sledi ideja o postojanju generičke matematike, one iz koje neposredno

proističu i materija i njena promena. I manje pažljiv istraživač odmah će uočiti da u Teslinim

radovima nema infinitezimala. Za Maksvela, tvorca teorijske elektromagnetike, Tesla je sa

razumevanjem govorio da je pesnik i da su njegove elegantne diferencijalne jednačine –

poezija. Ali, u Teslinoj biblioteci naićićemo na Maksvelova dela, jer je on svoje radove prvi

put objavio kada je Tesla imao dvadeset godina i dok je još studirao u Gracu. Nema drugog

razloga što ih Tesla nije koristio sem onog najdubljeg i najozbiljnijeg: otkrio je jednostavniji i

efikasniji metod i imao bolju fizičku interpretaciju matematičkih pojmova kojima je

predviđao tok i ishod eksperimenata. A očigledno da je on bio čovek takve snage i dubine da

je bio u stanju da se odvoji od svih autoriteta i od savremene nauke. Nije slučajno da nije

diplomirao. To je takođe jedan znak duhovne nezavisnosti, a ne lenjosti ili bunta, kako bi se

moglo u prvi mah pomisliti.

Njegov način rada ga je mogao odvesti u sasvim drugom pravcu. U pravcu duševnog

poremećaja. Ali nije. Znači uspeo je da uspostavi kontrolu nad prirodom psihičkih slika, i

drugih svesnih i podsvesnih sadržaja svesti – što je osnova kreativnosti. Onog trenutka kada je

uspeo da savlada efekte impulsa koji su dolazili spolja, uspeo je da niz naoko slučajnih

psihičkih promena podvrgne voljom kontrolisanoj percepciji i analizira ih. On je uspeo

jednom strahovitom ličnom vežbom da se uzdigne do nivoa čoveka koji nije više zavisio od

impulsa spoljnog sveta, nego pre svega od svojih unutrašnjih psihičkih sadržaja. A suština

njegove genijalnosti bila je u tome što ti osvešćeni sadržaji koje su spoljna polja proizvodila u

njegovoj podsvesti nisu bili ništa drugo do slike kosmoloških principa, odnosno sami prirodni

zakoni. To ga je tako jasno razlikovalo od drugih ljudi.

O svom indukcionom motoru čiji rotor počinje da se okreće pod uticajem promene spoljnjeg

polja, rekao je: „Ja sad znam kako radi kosmos“. Odatle proističe i njegova teorija o ljudima

kao automatima kosmičkih sila. Dodamo li tome Teslin aksiom da ”sva energija jednog

sistema dolazi iz spoljnje sredine”, dobićemo razlog njegovog uverenja da čitav kosmos

isključivo radi na principima vibracije i rezonancije. Najzad, ako definitivno prihvatimo to da

sva energija jednog sistema nastaje spoljnom indukcijom, tj. dejstvom na daljinu, onda je lako

obrazovati Teslin kosmološki model kao niz koncentričnih obrtnih magnetnih polja.

Pogledajmo je li tako! Okreće se Galaksija, okreće se Sunčev sistem oko centra Galaksije,

okreće se Zemlja oko Sunca, molekuli, atomi i elektroni… Sve to nije ništa drugo nego niz

obrtnih magnetnih polja i može da se predstavi jednim jedinstvenim zakonom, istim onim koji

pokreće i sam Teslin indukcioni motor .

Setimo se da je Tesla, (poput Mocarta koji je u blještećem vazduhu pred sobom vidjao

partiture svojih dela i samo ih zapisivao), bio u stanju da zamisli svoj model u najboljem

obliku tako da je mnoge od njegovih patenata nemoguće dalje usavršavati. Imao je urođeni

dar uopštavanja, odnosno dar redukcije na generalni zakon, a taj gnosološki princip u nauci je

najvažniji. Uvek se komplikovani entiteti nižeg reda, svode na jednostavnije entitete višeg

reda.

Otvoreno je pitanje Teslinog pravog shvatanja prostora i vremena. Sa sigurnošću se može reći

da se Tesla u eksperimetima emitovanja niskofrekventnih elektromagnetskih talasa kroz

Zemlju nije susretao sa problemima koje u tumačenju odnosa sile i prostora ima, na primer,

Opšta teorija relativnosti. Ova teorija ima posebne teškoće sa fizičkim tumačenjem

diferencijalnih jednačina kojima opisuje karakteristike prostora zakrivljenog različitim

intenzitetima gravitacione sile. Intezitet gravitacije po ovoj teoriji može toliko da poraste da

počinje da deluje i na samo vreme, vraćajući događaje unazad i narušavajući kauzalitet. Nije

odgovoreno ni na pitanje da li je za eksperimentisanje fizičkim prostorom neophodno

zamisliti da on ima više od jedne dimenzije. Posebno je teško logički usaglasiti shvatanje da

su i prostor i vreme u isti mah beskonačni. Ako bi to bila istina, onda bi ili morali da se uvedu

pojmovi bar dve beskonačnosti različitoga kvaliteta, ili da se koegzistencija dveju ili više

beskonačnosti proglasi logički neodrživom, ili, naravno, da se usvoji da izmedju prostora i

vremena nema ama baš nikakve razlike, tj. da su oni podudarni, što je najmanje verovatno.

Služeći se matematikom onoliko jednostavnom koliko se uči u osnovnoj školi, Tesla je

izvodio svoje zapanjujuće eksperimente, smejući se komplikovanim teorijskim radovima

učenih kolega, koji su jedva uspevali da naštimuju matematički opis po nekogi fizičkog

događaja.

Poznato je da je još Njutn u delu Principia Matematica i prostor i vreme smatrao

jednakovrsno beskonačnim i na taj način učinio osnovnu logičku grešku preklapanja sadržaja

pojmova, ali mu to niko nije zamerio jer niko nije umeo bolje. Uz to ljudima je to izgledalo u

skladu sa iskustvom.

Dekart, kada je konstruisao svoj koordinatni sistem, on je jednom te istom geometrijskom

predstavom, tj. pravom linijom, prikazao i prostor i vreme, kao da među njima nema nikakve

razlike. Da li je na to imao pravo? I apscisa i ordinata su prave neograničene linije, i u

geometrijskom smislu radi se o jedinstvenoj predstavi. Sa druge strane, prostor i vreme su dve

veoma različite fizičke pojave čiju prirodu ne poznajemo dovoljno. Ni ovo nikome naročito

ne smeta. Najzad, apcisa i ordinata razdvojene su uglom koji nema direktnu fizičku

interpretaciju. Ali, ovako velikodušno geometrijski predstavljajući fizičke pojave, može se

desiti da potpuno isključimo kriterijum realnosti iz provere matematičkih hipoteza.

Nema sumnje da je Tesla svojim fizičkim eksperimentisanjem otkrio u nauci još uvek nejasnu

fundamentalnu vezu fizike i matematike i primenjivao je sa takvom lakoćom i jasnovidnošću,

da je i laiku i stručnjaku podjednako očigledno da je u pitanju precizno znanje. Ali šta su

obične matematičke cifre, deljenje ili množenje, poneki prirodni algoritam ili kvadratni koren,

zaista značili u Teslinim eksperimentalnim radovima, to je danas veoma teško otkriti.

Fizikalno tumačenje matematičkih pojmova, a naročito jednoznačno, na granici je onoga što

nazivamo transcendentalna matematika, ili matematička mistika. Ipak, samo se po sebi

razume da, ako se sva fizička realnost može svesti na odnose elektromagnetskih polja, onda je

teorija koja najpogodnije izražava suštinu tih odnosa, izvesno – matematika. S druge strane,

ako elektromagnetske oscilacije korespondiraju sa mentalnim planom, što je Tesla otkrio u

Kolorado Springsu i što se i danas neprestano eksperimentalno potvrđuje u neuronaukama,

onda sledstveno tome i sam mentalni plan, budući da se podvrgava zakonu rezonancije, mora

imati istu prirodu. Nameće se zaključak da su brojevi samo program organizacije

elektromagnetskih polja u posebne psihe, tj. individualne duševne matrice. Teslina

istraživanja kao da dokazuju istinitost Platonove teorije saznjanja u kojoj se tvrdi da je

matematika veza između sveta ideja i sveta materijalnih fenomena. Još preciznije:

matematički algoritmi (inherentna logika matematike) su metodi inkarniranja ideja u fizičke

objekte. Najzad, kako sva stara mistična predanja složno govore: materija je samo zgusnuta

svetlost, a to je upravo Teslina sveprožimajuća kosmička substancija – ”luminoferozni etar”.

VOJNI BROD KAO VREMEPLOV

Postoji priča, objavljena je o tome i knjiga, a snimljena su i dva filma, da je 1943. Godine, u

oktobru, američka mornarica izvela neobičan eksperiment sa ciljem da načini nevidljivim

jedan ratni brod. Navodno je trebalo da brod pomoću jakih magnetskih generatora emituje

oko sebe snažno polje koje bi skretalo svetlost, kao i emisije radarskog zračenja, i

onemogućilo neprijatelju da tačno locira i pogodi objekat. Bilo je to samo 6 meseci posle

Tesline smrti i nestanka značajnih naučnih dokumenata iz njegove sobe. Događaj se zbio u

mornaričkom doku luke Filadelfija. Kada su generatori uključeni na maksimum desilo se ono

što niko nije očekivcao. Niz snažnih magnetniih polja promenio je lokalne prostorne i

vremenske osobine i razarač „Eldridge DE-173″ je privremeno iščezao, a onda se na nekoliko

sekundi pojavio na drugom mestu, u jednoj od najvećih mornaričkih baza u USA, u Norfolku,

luci u jugoistočnoj Virginiji, na obali Atlantika, oko 350 km udaljenoj od Filadelfije. Posle

vrlo kratkog vremena, brod se ponovo materijalizovao u luci iz koje je krenuo, u Filadelfiji.

Najčudnije stvari zbile su se sa posadom. Polovina mornara zauvek je iščezla. Neki su

poludeli, a pojedinci su stekli osobinu da po volji iščezavaju i ponovo se pojavljuju. Izvesni

preživeli tvrdili su da su „promenili svet“ i da su se videli i razgovarali sa nezemaljskim

bićima. Samom iščezavanju broda prethodila je čudna zelenkasta magla, koja je obavila trup

kada su uključene jake elektromagnetne mašine za proizvodnju intenzivnih i fokusiranih

elektromagnetskih polja.

U eksperimentu su učestvovala tri broda. Pomenuti razarač je bio u sredini, a oplate druga dva

broda služile su kao laserska ogledala. Radi se, u stvari, o otvorenim laserima kojima ne treba

vakuum i čiji se zraci mogu transportovati na bilo koju daljinu, i to kroz bilo koji prirodni

medijum. Ovakve lasere Tesla je proizvodio u svojoj laboratoriji u Njujorku još u 19. veku

osvetljavajući prostoriju bez ikakvih lampi, isključivo pobuđivanjem vazduha da svetli.

Vratimo se značenju Teslinih eksperimenata u Kolorado Springsu 1899-1900. i pogledajmo

šta su pravi rezultati njegovog rada tamo. Eksperimentišući sa ekstra niskim i ekstra visokim

frekvencijama elektromagnetskih talasa, on je verovatno uspeo da odredi i frekvenciju i vrstu

modulacije mentalnog plana živih ljudi, takodje i umrlih (sa čime se danas vrše mnogobrojni

ogledi, bez pravog uspeha jer nedostaje teorija, pa je predvidjanje često neprecizno).

Najverovatnije, on je, primenjujući vrlo visoke frekvencije uspeo da proizvede polja koja su

odgovarala elektromagnetskoj kombinaciji diskarniranih duša i na taj način osvojio tehniku

vizualizacije takozvanog astralnog nivoa egzistencije

bioloških organizama. Ako u Teslinim beleškama i ima izračunavanja koja se na ovo odnose,

ona savremenom stručnjaku izgledaju beznačajna, jer su isuviše jednostavna i prema tome su

bez detaljnog objašnjenja neshvatljiva. Može ih razumeti samo um koji isti predmet musli na

isti način.

TAJNA VATRENIH LOPTI

Tesla je uspevao da u laboratorijskim uslovima proizvodi složene energetske strukture, koje je

nazvao ”vatrene lopte”. U prirodi je ovaj fenomen poznat kao “kuglaste munje”. Njih je,

pored Tesle, proučavao i ruski akademik Pjotr Leonidovič Kapica, ali nije mogao da ih

kontrolisano proizvodi bez Teslinog rezonantnog transformatora. Danas, fizičari braća

Korum, u Americi, sa izvesnim uspehom reprodukuju neke od Teslinih ekspperimenata i

uspevaju da dobiju, pri gašenju transformatora, “vatrene lopte” koje traju vrlo kratko i čiji je

prečnik svega oko tri milimetra. Prema podacima i činjenicama koje su istorijski verifikovane,

Tesla je pravio “kuglaste munje” veličine fudbalske lopte, držao ih u ruci, stavljao u kutije,

zatvarao poklopce i najzad vadio iz kutija. To su bile potpuno stabilne strukture, koje su

trajale minutima. Dakle, Tesla je o tome znao mnogo više nego današnja nauka, tj. poznavao

je tajnu fuzije hladne plazme u slobodnom prostoru. [ta mu je omogućilo da stvara ovakve

sferične strukture? Bila je to ideja etarskog dijametra, tj. pretpostavka da su materija i prostor

u suštini nerazdvojivi, odnosno imaju zajedničku strukturnu jedinicu, a ono što ih zapravo

razlikuje je vremenska koordinacija. Tesla je time ušao u jednu oblast u koju niko pre njega

nije ušao – u inženjering vremena. Isticao je takodje da njegovi elektromagnetski talasi nisu

“hercijanski”, tj. da je talasna dužina njegovog emitovanog talasa identična magnitudi

distancije na koju se prenosi, odnosno udaljenosti od emitera do prijemnika. Osim toga, u

Teslinim eksperimentima nisu u rezonanciji bila samo oscilatorna kola aparata koji učestvuju

u prenosu, već je ceo sistem takodje bio rezonantan sa prirodnim elektromagnetskim

osobinama koridora kroz koji talasi prolaze. To znači da oscilator koji počne da emituje

jednostavno odseče etar u prostoru od emitera do cilja i tu stvara karakteristično stojeće polje.

Tako se isprva formira noseći talas koji sam po sebi ne može da prenosi energiju zato što ne

osciluje. Na ovaj osnovni talas Tesla bi uključivao nižefrekventno polje, tj. propuštao bi talase

koji su predstavljali niže harmonike osnovnog nosećeg polja i to u odnosu 1:4. Na taj način

projektovao bi energiju na željenu razdaljinu i postizao bi snažno i neprestano električno

pražnjenje u odredjenim zonama, stvarajući zid jonske plazme. Kroz ovaj energetski zid nije

moglo da prodje ništa, a da se ne dezintegriše u molekule ili atome.

TESLA KAO JASNOVIDAC

Sasvim je jasno da je Tesla morao imati uvide, to jest moć u domenu onoga što bismo danas

u nedostatku boljih izraza mogli nazvati parapsihologija. To kako je on dolazio do

pronalazaka i kako je radio u svojoj umnoj laboratoriji, to je, svakako, bez pandana u istoriji

nauke. I pored više od 150.000 dokumenata koje danas čuva Muzej Nikole Tesle u Beogradu

on iza sebe nije ostavio sistem svog naučnog metoda, jer Tesla je bio jasnovidac. On je

dolazio u određena psihička stanja i to je bila njegova metoda, koja ustvari može da se poredi

samo sa sličnim stanjima u kojima se nalaze jogini ili sa onim o čemu pričaju sveci. Teslu

danas retko ko posmatra kao filosofa i duhovnog čoveka, a on je oduhovio fziku, oduhovio

tehnologiju, oduhovio nauku. Najzad, čitavim svojim životom i radom postavio je osnove

posthrišćnske civilizacije Trećeg milenijuma I pored svega toga njegov uticaj na savremena

kretanja u nauci je minimalan, ali će to morati da se ponovo vrednuje. Tek u budućnosti

dobićemo pravi odgovor na Teslinu paradigmu, jer je on isuviše ispred i iznad današnjih

naučnih metoda.

Poznati hinduistički učitelj Vivekananda, član Ramakrišnine misije, koji je bio poslan na

Zapad da ispita mogućnost ujedinjenja svih svetskih religija, posetio je Teslu u njegovoj

Njujorškoj laboratoriji 1996. godine i odmah poslao pismo svom indijskom kolegi Alasingu

opisujući susret sa Teslom sa strahopoštovanjem i bezrezervnim divljenjem: “Ovaj je čovek

sasvim drugačiji od svih zapadnjaka (…) Pokazao mi je svoje eksperimente sa elektricitetom,

koji je za njega živo biće i sa kojim on razgovara i naredjuje mu (…) Radi se o visoko

spiritualnoj ličnosti. On besumnje poseduje duhovnost najvišega nivoa i u stanju je da prizove

sve naše Bogove (…) U njegovim električnim vatrama raznih boja pojavili su se preda mnom

gotovo svi naši Bogovi: Višnu, [iva…a osetio sam prisustvo i samog Brame.” (Swami

Vivekananda works, Epistles, -pisma-, Vivekananda Centrum, Washington, USA).

Ljubaznošću glavnog urednika Delfisa, Natalije Toots, saznao sam da se u Ramakrišninoj

misiji u Kalkuti, Indija, nalazi i veliki Teslin portret i to medju onima koji su duhovno

doprineli ostvarivanju zadatka misije.

TESLINA VREMENSKA FIZIKA

Rezonancija je istovremenost i ako menjamo periode prekidanja strujnog kola menja se

geometrijski raspored magnetskih polja, odnosno uspostavlja se kretanje rotora motora i

generatora isključivo promenom vremenske komponente. Kretanje je asinhronicitet. Ovo

očigledno pokazuje da je moguće postići promenu brzine rotora, a samim tim i njegove mase,

promenom čistog vremena, bez dodatnog impulsa, tj. bez dodavanja sile. Nije li Teslino

obrtno magnetno polje još jedan dokaz više u prilog tvrdnji akademika N.A. Kozireva da je

Vreme ta jedinstvena i fundamentalna opštekosmička sila?

Iz Kolorado Springsa Tesla piše u Njujork svom prijatelju Johansonu kako je u

„škrabotinama“ visokofrekventnih elektromagnetnih pražnjenja otkrio um i kako će uskoro

on, Johanson, moći svoje pesme da čita Homeru, dok će sam Tesla diskutovati o svojim

pronalascima sa Arhimedom. Isto tako, u detaljnolm dnevniku istraživanja susreću se opisi

elektromagnetskih zelenih magli koji potpuno odgovaraju opisu magle, što se pojavila

prilikom nestajanja ratnog broda u Filadelfiji. Po povratku iz Kolorado Springsa Tesla

izjavljuje u novinama kako je uspostavio vezu sa vanzemaljskim civilizacijama. Retko ko ga

je tada uzeo ozbiljno. No, ima indicija da je Tesla nastavio svoja istraživanja “paralelnih

svetova” sam, u tišini, ne objavljujući rezultate. Po svemu sudeći, izradio je aparat za

podešavanje elektromagnetskih oscilacija sopstvenog mozga, tj. kontrolu svojih mentalnih

aktivnosti i na taj način uspeo da bez napora komunicira sa vremenski pomerenim

realnostima.

Ova njegova otkrića otvaraju jednu potpuno novu stanicu u savremenoj nauci, jer ukazuju na

put ujedinjenja materijalnog i duhovnog u ljudskom saznanju (u prirodi su materijala i duh,

naravno, već ujedinjeni). On je imao sposobnosti da razradi oba aspekta jedinstvene nauke:

proučavao je s podjednakim uspehom fizičku osnovu psihe kao i psihičku osnovu fizike. Tako

je došao do presudnih generalnih zaključaka: da je svet jedinstveni kontinualni svetlosni

medijum i da je materija sastavljena od organizovanih delova elektromagnetnog etra, to jest,

od elektromagnetnih oscilacija, zatim, da je najopštiji prirodni zakon – zakon rezonancije i da

se sve veze među fenomenima uspostavljaju isključivo raznim vrstama rezonanci čija je

osnova elektromagnetska. Samo se po sebi razume da, ako se sva fizička realnost može svesti

na odnose elektromagnetnih polja, onda je izraz teorijske suštine tih odnosa – matematika. S

druge strane, ako elektromagnetne oscilacije korespondiraju sa mentalnim planom koji je,

prema tome, iste prirode, onda su brojevi – program organizacije elektromagnetnih polja u

individualnu psihu. Teslina istraživanja su prvi neporeciv i jasan korak u razjašnjenju i

primeni istinite Platonove doktrine u kojoj se kaže da je matematika veza između sveta ideja i

sveta materijalnih fenomena. Još preciznije: matematički algoritmi (inherentna logika

matematike) su metodi inkarniranja ideja u fizičke objekte. Najzad, kako sva stara (a i nova)

mistična predanja složno govore: materija je samo zgusnuta svetlost.

Tesla je verovao da je sva vasiona živa i da su ljudi automati koji se vladaju po kosmičkim

zakonima. Takođe je smatrao da ljudski mozak nema osobinu da pamti u onom smislu kako

se to obično smatra, već da je memorija samo reakcija ljudskih nerava na ponovljeni

spoljašnji stimulans. Još važnije je naravno da neko sa preko hiljadu fundamentalnih naučnih

pronalazaka ne pripisuje invenciju u zaslugu sebi, nego eksplicitno izjavljuje da vrši ulogu

sprovodnika nauke iz sveta ideja u svet ljudske prakse. Verovao je čvrsto u reinkarnacije.

Sama Teslina smrt bila je neka vrsta njegove lične svečanosti i više je ličila na svesno

preseljenje duše u drugi plan postojanja, nego na smrt nekog običnog slavnog čoveka,

zbunjenog i uplašenog pred samooslobođenjem. Na dva dana pred čas diskarniranja, Tesla je

prestao da radi i zatvorio se u hotelsku sobu tražeći da ga niko ne ometa. Kada su direktor

hotela i sobarica najzad ušli, zatekli su ga elegatno odevenog kako leži mrtav ruku prekrštenih

na grudima, potpuno spreman za odlazak. Imao je dvostruku sahranu, hrišćansku i budističku,

tri dana nakon prve sahrane bio je i spaljen.

Lično duboko verujem da matematičke i fizičke istine, to jest, fenomeni geometrije i

aritmetike i fenomeni fizike moraju u suštini da koncidiraju, čineći osnovu jedinstevene

kosmologije na čijem smo pragu. Neki je zovu „Nova nauka“, ali je, mislim, adekvatniji naziv

„Jedinstvena nauka“, jer temelj našeg Kosmosa čini jedinstven fizički kontinuum, koji je čista

esencija, bez granica, i svi se paralelni svetovi, paralelni realnosti, povinuju njegovim

zakonima.

Teslina elektromagnetna teorija bila je početak ujedinjavanja duhovne supstance i

materijalnog, fizičkog sveta. On je toliko mnogo učinio praktično i lično, da nije stigao da

nam ostavi kompletnu teoriju. Mogao je, možda, da nam ostavi religiju, ali to nije hteo, jer je

znao da su Bogu u eri nauke neophodni svesni sledbenci.

Proučavanje Tesle nije samo naučno pitanje, u njegovom radu ne treba tražiti prevashodno

tehnološka rešenja. Tesla je praktično ono što je Euklid teorijski, spona zapadne i istočne

civilizacije. Na njegovom radu može da se zasnuje nova duhovnost ^oveka koji će shvatiti

Vreme (koje je potpuno nematerijalno i predstavlja samo dejstvo matematičkih zakona) i

prodreti u savršenije nivoe kosmičkog postojanja. To je, prema mojim istraživanjima, prava

poruka Teslinog rada i u tome je ujedno razlog zašto je tek danas došlo vreme za pravo

razumevanje i upotrebu Tesline misije.

TAJANSTVENI STRANAC MARKA TVENA

Čest posetilac Tesline laboratorije u noćnim časovima bio je i čuveni pisac Samjuel Klemens,

čiji je pseudonim po kome je u književnosti ostao poznat, bio – Mark Tven. Tesla je sa njim

bio toliko blizak da je i godinama posle Tvenove smrti redovno o njemu govorio kao o još

živom prisnom prijatelju.

Pisac Tven umro je 1910. godine, a šest godina posle toga objavljena je njegova čudna novela

„Tajanstveni stranac“. U njoj se govori o Anđelu koji silazi sa Neba u malo austrijsko selo,

gde se susreće sa grupom dečaka sa kojima se igra i poučava ih tajnama Sveta. Ako se malo

austrijsko selo shvati kao Smiljan, a lik Anđela zameni Teslom, dobiće se sjajno objašnjenje

veoma čudne teorije ljudskih sudbina i kosmologije izražene u tom kratkom delu koje

primetno odudara od drugih Tvenovih pripovetki. Anđeo govori o osećanju moralnosti koje je

izvor svih ljudskih nedaća, i nesreći prouzrokovanoj neshvatanjem kompjuterski precizne

kombinatorike najsitnijih događaja, od kojih svaki odredjuje dalji niz karika u svojstvenom

lancu narednih zbivanja.

Ljudska slobodna volja, prema njemu, je čista zabluda čula, sve je predodređeno i vodi

predvidljivom ishodu. Prema tome, data ljudska individualna psihosomatska struktura ima

ograničen broj mogućih sudbina. Kombinacije sudbine su nizovi događaja, i čovek se može

prebacivati iz niza u niz voljom viših bića. Anđeo, na primer, učini da osoba zatvori umesto

da otvori prozor, kako je bilo predodređeno, i sudbina te osobe krene sasvim drugim smerom,

aktivira se novi lanac zbivanja. Ovo se potpuno slaže sa Teslinom idejom o čoveku kao

automatu kosmičkih sila, i vrlo je ubedljivo pokazano jednostavnim dramaturškim sredstvima

velikog pisca. Najzad, pre nego što Anđeo napušta svoje prijatelje, seoske dečake, uvodi ih u

poslednju kosmičku tajnu koja ih je užasnula, tajnu Nebića: „Sve je samo misao“ kaže on,

„ništa ne postoji“, „i ja sam samo misao, usamljena misao koja luta praznim prostranstvima

Svemira“…

TAJNA KULE WARDENCLIFF

Posetimo ponovo Teslinu laboratoriju u Kolorado Springsu. Naići ćemo na elektromagnetska

polja vrlo niske frekvencije i Teslu koji eksperimentiše sa radom ljudskog mozga, na samome

sebi. Prijatelju Johnsonu piše o inteligentnim svojstvima elektromagnetskih polja. Začinje se

biofizička osnova neurologije.

Neposredno posle toga, 1901. godine počinje dizanje Svetske emisione stanice na Long

Islandu. Radi se o složenom emiteru elektromagnetskih talasa u čijoj izgradnji Tesla

primenjuje celokupno dotadašnje znanje: teleautomatsku kontrolu, bežični prenos,

nehercijanske talase, originalnu teoriju etra i elektriciteta, dinamičku teoriju gravitacije (po

kojoj svaki prirodni elemenat Mendeljejevog sistema ima svoju karakterističnu gravitacionu

konstantu, specifično G), kao i sopstvenu tehniku upravljanja brzinom proticanja vremena. Te

1901. godine nastaje ‘nova fizika’.

Postavlja se pitanje kakva koncepcija sveta leži u osnovi izvođenja eksperimenata sa

fokusiranim rezonantnim magnetnim i elektromagnetnim poljima. Vratimo se na čas mistiku

Džordžu Leonardu i njegovoj slici Kosmosa. Govoreći o vibratu on ističe da ima raznih

naroda, rasa i plemena, ali nigde na planeti ne mogu se naći ljudi koji žive lišeni muzike i

plesa.

Pre više od 2500 godina Pitagora je rekao učenicima da je kamen zaleđena muzika. Poznato

svojstvo svake čestice u fizičkom svemiru je njena zavisnost od visine tona i gornjih tonova

njenih pojedinih frekvencija, što znači od njenog pevanja.

Ljudi stvaraju muziku, ali pre toga, ona stvara ljude. Dar slušanja otvara nam mogućnost

sećanja našeg najdubljeg porekla. Muzika je izraz zvuka raznih struktura sveta i jasno ukazuje

na ritmičke osobine svih stvari. Vibrato nam pomaže da ujedno istražimo sebe i svet čiji smo

deo. Ta pulsacija izviruća iz tona može da nas dovede do nečega što je najspontanije i

najkreativnije u ljudskom životu.

Vibrato koji pobuđuje unutarnje ljudske tonove može biti i duboko erotičan. Kod laganog

stava Bahovog ^etvrtog Brandenburškog koncerta, svi drveni duvački instrumenti jednog

orkestra i žice počnu da podrhtavaju i zajedno pulsiraju. Publika, kao da oseća neko čuđenje

da tako jedan intiman zvuk može da se izvodi javno. Opasno senzualno svojstvo vibrata

objašnjava se činjenicom da brzina vibracija od sedam pulsacija u sekundi precizno odgovra

stanju alfa-talasa mozga. A to je stanje između buđenja i spavanja kada je odsutna uobičajena

kontrola uma. Sanjač, budeći se, često ima osećaj pristupačnosti svih izvora memorije i

stvaranja. Poznata je vizija brojevnih funkcija, koju je matematičar Poenkare spazio pred

samo utonuće u dubok san: matematičke ideje igrale su se u oblaku pred njim, sudarajući se

kao materijalne i kombinujući u rezultat koji je dugo tražio. Takođe, snažan i dugotrajan

muzički vibrato, hvatajući ritam sa našim mozgom, stvara uslove za neku vrstu svesnog

sanjarenja u kome se otkrivaju misterije i sve se veoma lako pamti.

Način kako muzika dejstvuje isti je kao onaj na koji deluje svet stvari i događaja, jer je sve to

vibracija. Brzina vibracija subatomskih čestica su neverovatno visoke, a talasi u centru

subatomskog nukleusa izgledaju još brži. Vibracije svih energija zračenja – radio talasa,

toplote, svetla, rentgenskih zraka, itd. – mogu da se svrstaju u red. Blektromagnetski spektar,

tako posmatran, ima više od osamdeset oktava, a vidljivo svetlo je samo jedan opseg tog reda.

Kao i u muzici, elektromagnetski talasi imaju svoje vlastite harmonične gornje tonove, a

postoje i izvesne sličnosti koje se pojavljuju među intervalima oktava. Zakoni muzičke

harmonije primenjeni na elektromagnetiku daju izvanredne rezultate. Upravo zato je Nikola

Tesla koristio Helmholcove radove o zvuku za svoje električne rezonatore.

Johan Kepler, astronom iz sedamnaestog veka, verovao je da je svaka planeta sunčevog

sistema živa i da je na svakoj od njih nastanjen njen anđeo čuvar koji čuje njemu muziku.

Planete, na putanjama oko Sunca, sviraju: Merkur, koji ima najveću brzinu, peva pištavu

ulaznu i silaznu skalu pikolo flaute. Jupiter, najsporiji, proizvodi dubokum snažnu tutnjavu.

Venera menja ton od dura do mol šest, a Zemlja svira divni drugi mol.

Poseban aranžman zvukova, što ga mi nazivamo muzikom, izraz je odnosa stvari, tj. njihove

sličnosti i različitosti, to je i način kako stari rastu i trule, propadaju, kao i način kako iz

dekomponovanih sistema izrastaju novi, mladi sistemi. Duboka struktura muzike ista je kao i

struktura svega ostalog.

Holandski naučnik Kristijan Hajgens primetio je 1665. godine da klatna dva časovnika

postavljena na zidu jedan pored drugog zadobijaju istu periodu klaćenja, tj. klate se u

preciznom ritmu. To je zapravo univerzalan fenomen. Kada dva ili više oscilatora pulsiraju u

istom polju, uz malu vremensku razliku, oni se spontano uklope tako da počnu pulsirati tačno

u isto vreme. Oni se ponašaju prema zakonu ekonomičnosti i načelu minimuma energije jer je

svakom klatanu ponaosob kod zajedničkog pulsiranja potrebno manje energije nego kod

aritmičnog ili suprotnog. To usaglašavanje svuda je prisutno ali ga retko primećujemo. Moglo

bi se čak reći da su sve žive stvari oscilatori, tj. pulsiraju i menjaju se ritmički. I

najjednostavniji jednoćelijski organizam oscilira u velikom broju harmonično složenih

frekvencija, na subatomskom, atomskom, molekularnom, subćelijskom i ćelijskom nivou. U

komplikovanom organizmu kao što je ljudski, račun tih frekvencija je veoma složen. Naši

unutrašnji ritmovi čvrsto su međusobno povezani, ali ništa manje, povezani i sa spoljnim

svetom. Ljudska fizika i mentalna stanja menjaju se sa ritmom sezonskih kretanja Zemlje i

Sunca, sa plimom i osekom, sa dnevno-noćnim ciklusom kao i u kosmičkim ritmovima koji

današnja nauka nije još odredila i uglavnom ne uzima u obzir. Kada se faze tih ritmova

poremete, javlja se osećaj nelagodnosti što je predznak oboljenja.

Dve galaksije mogu da prođu jedna kroz drugu kao dva oblaka dima, jer su zvezde u galaksiji

međusobno udaljene distancama jednakim milionitim umnošcima njihovih dijametara, tj. vrlo

su retke. Kolizija je malo verovatna.

Našem solarnom sistemu potrebno je 10 biliona sekundi (240 miliona godina) da opiše krug

oko galaksije mlečnog puta. Talasi u centru toma vibriraju 10 na dvadeserdrugi stepen puta u

sekundi. Ceo atom na sobnoj temperaturi vibrira znatno sporije, oko 10 na četrnaesti stepen

puta u sekundi, dok molekuli pulsiraju na oko 10 na deveti stepen ciklusa u sekundi. Žive

ćelije na direktnu stimulaciju reaguju sa oko 1000 ciklusa u sekundi a svoje interne cikluse

podešavaju prema danu od 24 časa (rotaciji Zemlje), lunarnom kalendaru i Sunčevoj godini.

Komplikovana grupa ćelija zvana mozak ima razne oblike ciklusa i varira od oko 40 ciklusa u

sekundi (kod aktivne koncentracije) do manje od 1 ciklusa u sekundi kod dubokog sna.

Ritmički talasi mozga lako se prebacuju iz jednog ciklusa u drugi.

Talasi vidljivog svetla pulsiraju između 390 triliona i 780 triliona u sekundi, što čini tačno

jednu oktavu, jedno dupliranje frekvencije. Ljudsko oko može da reaguje i na samo jedan

kvant svetla i sa svega tri vrste retinalniih ćelija razlikuje oko 10 miliona boja.

Ljudsko telo generiše svoje vlastito elektromagnetsko polje i na nas, veoma mnogo, na

poznate i nepoznate načine, utiču elektromagnetska polja sredine u kojoj se nalazimo.

Nauka tek treba da načini prve veće korake u pravcu ovog izučavanja..

Naše fizičko telo manitestacija je našeg unutrašnjeg pulsa koji je ujedno i naš identitet, naša

pozicija u Kosmosu.

Takozvano mistično astralno telo ima u suštini elektromagnetsku materijalnu osnovu. Ceo

život neke jedinke ima određenu ritmičku šemu koja preživljava fizičku smrt i predstavlja

vantelesno iskustvo duše koja se ponovo reinkarnira.

Postoji pretpostavka da se za telepatske prenose slike i misli koriste [umanovi talasi (to su

talasi koji rezoniraju sa 7,8 treptaja u sekundi i čine polje stojećih talasa u kanalu između

zemljine jonosfere i njene površine; oni su takoreći naš prirodni elektromagnetski omotač,

najbolje ih osećamo na morskoj obali ili u šumi, budući da more i šuma apsorbuju druge,

često štetne frekvencije).

Dešava se da mozak koji pulsira na bliskoj frenkvenciji uđe u stanje rezonancije i tako biva

moguće viđenje na daljinu. To je kontakt rezonancijom, a ne radijacijom, i kako su talasi

veoma velike talasne dužine (oko 38000 km) prenos je gotovo trenutan. S obzirom na

ekstremno nisku frekvenciju ovi se talasti ne mogu blokirati običnim elektronskim zaklonom,

ledom itd. U stvari, vrlo često mi ulazimo u fazu sa njima, međutim, problem je što talasi koji

tako nisko vibriraju mogu da prenose vrlo malo informacija u nekom određenom vremenu,

tako da često ne možemo dobiti jasnu sliku i dati potpun opis predmeta koje vidimo. Ovo se

može ipak rešiti tako da prijemnik bude u rezonanciji na način nižeg harmonika tj. na

odgovarajućoj još nižoj frekvenciji, da bi se u referentnom ljudskom vremenu potrebnom za

formiranje moždanog engrama mogla očitati informacija. U stvari radi se o tehničkom

skraćivanju vremena telepatskog prijema.

Moderni holistički pristup objašnjavanju Univerzuma ima zapravo mističnu tradiciju u svakoj

velikoj religiji; Hinduizam, Islamizam, Budizam, Jevrejska vera, ili Hrišćanska sadrži

eksplicitno tvrđenje da svaki deo kosmosa u izvesnom smislu sadrži celinu. Znalcu je suvišno

i napominjati da to ima duboke veze sa holografijom gde svaki deo holograma može celog da

ga reprodukuje. [taviše, smatra se da je svaka čestica u svemiru toplija od apsolutne nule i

neprestano proizvodi i odašilje karakteristična polja svojih talasa, tako da je moguće načiniti

potpun hologram svemira u bilo kojoj njegovoj tački, uzimajući u obzir potenciju

beskonačnog niza zraka koji se presecaju. Formiranje ovog holograma, međutim, trajalo bi

večno i stoga mislim da ta koncepcija nije do kraja promišljena.

Hologram čoveka nije ništa drugo do fizička osnova savršenog ritma kosmosa. Duša čija je

odlika svesnost pomerena je u fazi u odnosu na genski materijal. A svesna volja samo je jedan

od univerzalnih instrumenata kosmičke namernosti, onaj primordijalni. Pravi čovek na

pravom mestu je taj čije su namere usaglašene sa kosmičkim ritmovima.

Svesna namera ima veliku moć i naš glavni izbor je u preuzimanju odgovornosti za ishod

njenog uticaja.

Uopšte uzev, treba stvoriti drugačiju sliku tela kao sklopa elegantnih eteričnih polja udruženih

u odnos ritma i praznine, talasa i prostora.

Pokušajmo da sumiramo do sada iznete teze: sačinjeni smo od talasa, a ne od materije zvane

„čvrsta“; sve ono što nazivamo stvarima i događajima prvenstveno su segmentalni talozi

relacija tih talasa; svako od nas ima svoj svemirski jedinstven identitet koji je izražen

određenom funkcijom talasa od kojih se sastoji; svako od nas ima hologram koji sadržava

univerzalnu informaciju o vremenu; namernost ili vektor identiteta jeste osnovni element u

svemiru, veoma moćna osobina subjekta, kojom on utiče na sve mnogim i naizgled neobičnim

načinima i budući da smo hologram in potentia, znamo sve u svemu.

U svetlu iznetih opštih postavki podsetimo se, pre ikakvog zaključka, činjenica o radu Nikole

Tesle, činjenica koje se odnose na Toranj Vardenklif i Teslinu navodnu komunikaciju sa

Marsom (ili možda vanzemaljskim inteligentnim bićima).

Tajna Vordenklifa duboka je i o pravoj nameni Tornja nemoguće je govoriti u Teslinom

odsustvu. Međutim, mnoge tehničke činjenice ukazuju da je Teslin objekat, podignut na Long

Island-u (u to vreme omiljenom njujorškom izletištu) praktično bio daleko ispred onoga o

čemu savremeni naučnici samo maštaju. Bio je to uspešno testirani emiter kompleksa

elektromagnetskih talasa, kojima je Tesla izazvao zemljotrese, mentalne promene na ljudima i

životinjama, palio atmosferu, uspostavljao neprobojne energetske barijere u jonosferi,

kontrolisao vreme (raspršujući ili kondenzujući oblake odgovarajućim frekvencama), i najzad,

primao tok neiscrpne energije iz etera po danas nepoznatim principima etarske tehnologije.

I pored svih navedenih dejstava Tornja Vardenklif koja je veliki majstor Tesla demonstrirao

pred mnogobrojnim svedocima (nikad ne objavljujući kompletne rezultate i ne otkrivajući

svoje naučne principe), njegov pravi razlog za izgradnju ovog gigantskog elektromagnetnog i

mehaničkog oscilatora bio je dublji ozbiljniji i značajniji nego što se može i pretpostaviti.

16. januara 1901. godine na prvoj strani New York Times-a pojavio se izveštaj profesora

Pikeringa (Pickering) sa Harvardske Observatorije pod naslovom: „Bljeskovi svetlosti sa

Marsa“.

„Rano u decembru prošle godine primili smo telegram sa Lowell observatorije u Arizoni da je

primećen jak snop svetla projektovan sa Marsa u trajanju od 70 minuta.

Lowell observatorija je specijalzovana za istraživanje Marsa, a posmatrač koji je bio na

dužnosti je pažljiv, poverljiv i iskusan čovek, tako da nema mesta nikakvoj sumnji u povodu

toga što on tvrdi. Ove fakte odmah smo telegrafisali u Evropu i po čitavoj Americi.

Svetlost je dolazila sa veoma dobro poznate geografske tačke na Marsu na kojoj, koliko se u

nauci zna, nema ništa posebno. [ta god da je bilo u pitanju, mi sada nemamo nikakvih

sredstava na raspoloženju da to bilo kako sipitujemo. Da li je to znak postojanja inteligencije

tamo, ili ne, niko ne može reći pouzdano. Za sada, ova je pojava potpuno neobjašnjiva.“

U vreme kada se ova vest pojavila, Tesla se nalazio u Nju jorku. Upravo se bio vratio iz

Colorado Springs-a gde je čitavu prethodnu godinu vršio epohalne i do danas nerazumljive

eksperimente sa elektromagnetnim poljima čudnim rezonantniih svojstava. (Teslina

laboratorija u Koloradu bila je tačno na vrhu Pike’s Peak. Koincidencija je da taj vrh Hopi

Indijanci obožavaju kao spiritualni Pol Sveta).

Ohrabren možda onim što je primećeno sa Lovel observatorije u Arizoni, Tesla izjavljuje u

novinama da je u toku istraživanja u Koloradu i sam izmenio signale sa Marsom. Tad on

nagoveštava da je već konstruisao prototip aparata pogodnog za međuplanetarnu

komunikaciju i da će ga i dalje usavršavati.

„(…) nikad neću zaboraviti prva osećanja koja sam iskusio kada sam shvatio da sam u

kontaktu sa nečim što će imati neprocenjive i nesagledive posledice za čovečanstvo (…) to što

sam primetio uplašilo me je, kao da je bilo na delu nešto misteriozno, da ne kažem

natprirodno. Postepeno sam postao svestan toga da sam prvi koji čuje pozdrave jedne planete

drugoj (…)“ (Nikola Tesla, „Talking with Planets“, Current Literature, March 1901, p. 359).

Reakcija naučne javnosti na Teslin kratki članak bila je neuobičajeno oštra i negativna. Prvi

ga je demantovao profesor Holden, direktor Lick observatorije u Kaliforniji. Gotovo ljutito,

profesor Holden rekao je reporteru sledeće:

„Gospodin Nikola Tesla objavio je da je uveren da su izvesni poremećaji njegovh aparata –

ništa manje nego električni signali primljeni iz inteligentnog vanzemaljskog izvora.

Naglašavajući da ne dolaze sa Sunca, Tesla misli da su signali planetarnog porekla,

najverovatnije sa Marsa. To je besmisleno.

Pravilo razmišljanja je da se istraže svi mogući uzroci jednog novog fenomenan pre nego što

se uvedu oni nemogući. Svaki normalan eksperimentator rekao bi da je gotovo izvesno da je

gospodin Tesla učinio grešku i da pomenuti poremećaji dolaze od struja u atmosferi ili

zemljinom tlu. Osim toga, kako neko može sa sigurnošću tvrditi da te električne promene ne

dolaze sa Sunca? Fizika Sunca je još uvek nepoznata. U stvari, nije jasno o čemu Tesla uopšte

govori. Zar nema kometa koje su mogle da posluže kao objašnjenje za izazvane pravilne

električne poremećaje? Zar instrumenti nisu mogli biti pobuđeni sazvežđem Velikog

Medveda, Mlečnim putem ili svetlom Zodijaka? Postoji, naravno, uvek šansa za nova otkrića,

ali je mogućnost da se novi fenomeni objasne starim zakonima još veća. I dok gospodin Tesla

ne pokaže svoje aparate drugim eksperimentatorima i ubedi ih kao samog sebe, do tada mirno

možemo tvrditi da njegovi signali ne dolaze sa Marsa“. (Colorado Springs Gazette, Mart 9,

1901, p. 4.col. 2.).

Smatrajući totalno neozbiljnom pretpostavku da je Tesla elektromagnetnim putem razgovarao

sa živim bićima vanzemaljskog porekla, uvaženi profesor Holden u svojoj kritici to i ne

razmatra.

Radeći sa ekstremno dugim elektromagnetskim talasima vrlo visoke frekvencije (što se sa

važećom teorijom nikako ne slaže jer se porast frekvencije vezuje isključivo za smanjivanje

talasne dužine, ali Teslini talasi nisu bili isti kao Hercovi i rasprostirali su se brzinom daleko

većom od svetlosti). Pojam energije shvaćen u današnjem smislu Tesla nije koristio. Imao je

sopstvenu elektromagnetsku teoriju, do danas neodgonetnutu i u njegovim su računima

elektromagnetski talasi imali ove osobine: oscilaciju (pod njom je Tesla podrazumevao

konfiguraciju prostora na kome sam talas kao takav egzistira), frekvenciju (kvocijent

oscilacija, odnos dva homogena ili dva heterogena elektromagnetska polja) i vibraciju (složen

sistem frekvencija u međusobnom harmonijskom odnosu). Tesla je otkrio ne samo zakonitost

njihovog bežičnog prenosa kroz Zemlju i atmosferu bez ikakvih gubitaka, nego je isprobao i

dokazao i njihovu izvanrednu prodornost kroz kosmička prostranstva. Postoji nepotvrđena

legenda da je on bio prvi koji je ka zvezdama poslao periodične signale kodirane po

aritmetičkom algoritmu određenih teorema geometrije kao što su Talesova i Pitagorina

teorema i Arhimedova formula sume harmonijskoga niza (radi se o sabiranju reda

1+1/2+1/4+1/8…, čija je suma broj dva, ali je broj članova niza beskrajan, tako da njegovo

realno sabiranje mora da traje večno. Problem je postavio još filozof Zenon tvrdeći da usled

beskrajne deljivosti prostora Ahil ne može sustići kornjaču jer je ova pošla pre njega).

Nakon tri dana, na svoje najveće zaprepaštenje, registrovao je odgovor. Shvativši princip po

kome je uzvraćena poruka bila kodirana, ucrtao je odgovarajuće tačke na koordinatni sistem i

dobio – pravilan ljudski lik. U prvi mah nije mogao da odgonetne da li su oni čiju je emisiju

primio nacrtali ljude, želeći da pokažu kako naša civilizacija za njih nije tajna, ili sebe, u

nameri da nas pouče kako u Kosmosu ima još sličnih bića.

Ako je sve ovo tačno, jasno je da je, svestan potpunog nerazumevanja na koje bi naišao, Tesla

odustao od bilo kakve javne rasprave o svom otkriću. Ali se ubrzo dogodilo nešto što je čitavu

stvar vratilo ponovo na prve stranice američke štampe.

1902. godine Ameriku je posetio čuveni engleski fizičar Lord Kelvin, koji se posle razgovora

sa Teslom u potpunosti složio sa njim i rekao kako je Tesla sasvim u pravu, ali da svi detalji

komunikacije, razumljivo, nisu za javnost. Posle banketa održanog u njegovu čast, Lord

Kelvin pohvalio je Nju Jork: „To je najbolje osvetljen grad na svetu i jedino mesto na Zemlji

vidljivo sa Marsa“. I kao da je naglo bio inspirisan, na kraju je uzviknuo: „Mars je signalizirao

Nju Jorku!“ (Philadelphia North American, „Lord Kelvin Beleives Mars is Signalling

America“, Maj 18, 1902.)

Ovog puta nije bilo ni jednog glasa protesta. ]utao je čak i uporni profesor Holden. Starom i

veoma uglednom Lordu Kelvinu bilo je više nego nezgodno protivrečiti. Umesto toga, kao

neposredni zaključak diskusije pojavi se članak Teslinog zagovornika, publiciste i pisca

Džulijana Hotorna koji je Kelvinovu senzacionalnu potvrdu Teslinih navoda razvio u pravcu

fantastike:

„Očigledno“, pisao je Hotorn, „ljudi sa Marsa i drugih starijih planeta godinama su posećivali

našu Zemlju i pažljivo pratili razvoj zemaljske civilizacije, neprestano izveštavajući kako mi

za njih još nismo spremni. Međutim, rođenjem Nikole Tesle stvari su se promenile. Moguće

je, zašto da ne, da ljudi sa zvezda upravljaju njegovim duhovnim i naučnim razvojem. Ko to

može pouzdano znatai?“ (Julian Hawthorne Papers, Bancroft Library, University of

California)

U vreme najžešće polemike oko Marsovaca, povučen, u tišini, Tesla je predano i u početku

gotovo neprimećen radio na svom najvećem životnom delu, grandioznom projektu Tornja

Vordenklif, koji je trebalo da preokrene svetsku istoriju i izvrši tako radikalne promene u

razvoju naše civlizacije, da je o tome zaista teško govoriti uverljvo.

PLANETA ZEMLJA KAO REZONANTNI SISTEM

Odlučivši da otpočne gradnju emisione stanice, Tesla je prvo kupio zemlju na Long Ajlendu,

a potom se obratio za pomoć čuvenom industrijalcu Morganu koji je bio član mnogih

mističnih društava i čovek posebnih svojstava, takoreći genije poslovne organizacije. Ali treba

znati da je Morgan već tada bolovao od raka i da je potajno gajio nadu da će Teslina nauka

uspeti da mu omogući da preživi. Od Tesle, on je očekivao da ga nekako priključi na

kosmičke izvore energije i tako da ga učini zdravim i mladim zauvek.

Daleko od toga da je Tesla računao sa Morganovim slabostima. Naprotiv, činjenice ukazuju

da je Teslino insistiranje da baš Morgan bude taj koji će podržati čitav poduhvat bilo u vezi sa

Teslinim opštim shvatanjem determinisanosti životnih postupaka i predodređenosti ljudi za

pojedina dela.

Pregovori oko Vardenklifa između starih prijatelja bili su tajni i teški. Ne zna se pouzdano ni

kada je Tesla konačno odlučio da pristupi izgradnji Tornja, ni šta je Morgan kao iskusan

poslovni čovek od toga očekivao.

Dva puta je Tesla u svojim javnim izjavama menjao iskaze o tome šta je svrha Tornja na Long

Ajlendu. Prvo je tvrdio da je u pitanju svetski telegrafski i telefonski sistem (ovaj drugi takođe

bežični), a potom je promenio priču i govorio o svetskom sistemu bežičnog prenosa energije

kroz Zemlju. Tehničke karakteristike Vardenklifai ne potvrđuju ni jedno ni dugo. Trag istine

nalazi se možda u jednom od pisama Morganu:

„To što sam zamislio, gospodine Morgan, nije samo prosti prenos poruka na velike distance

bez upotrebe žica, nego pre transformacija čitavog globusa u osećajno biće, kao što to globus i

jeste, koji može da oseća svim svojim delovima i kroz koji misao bljeska kao kroz mozak…“

(Microfilm letter, Tesla to J.P. Morgan, September 13, 1901., Library of Congress)

Mnogi autori, a Teslini biografi posebno, optuživali su Morgana da je uskratio finansijsku

pomoć Tesli baš onda kada je ovaj bio na pragu svoje najveće naučne moći, kada je trebalo da

završi i pusti u pogon svoje remek-delo – Kulu Vardenklif. Želim da istaknem da sam istražio

predmet i došao do sledeća dva zaključka: prvo, Teslin projekat transmitera na Long Ajlondu

nije zavisio samo od Morganovih subvencija; novac su nudili i drugi industrijalci, a i sam

Tesla mogao je sasvim lako da prodajući medicinske aparate na bazi visokofrekventnih struja

zaradi potrebnu svotu. Drugo, Kula Vordenklif je u osnovi završena i isprobana, a dodatni

novac je bio namenjen za izgradnju električne centrale za napajanje transmitera, a ne za sam

transmiter. U autobiografiji, Tesla o svemu tome veoma jasno kaže:

„Uprkos onome što svet priča, Morgan je izvršio sve svoje obaveze preuzete prema meni. Moj

projekat bio je odložen prirodnim zakonima. Svet za njega još nije bio spreman. Bio je isuviše

ispred vremena u kome je nastao. Ali isti ti prirodni zakoni na kraju će preovladati i projekat

će biti ponovljen uz trijumfalan uspeh“. (My Inventions, Nikola Tesla, Electrical

Experimenter, New York, 1919).

Punu snagu svog transmitera Tesla je isprobao 15. Jula 1903, počevši tačno u ponoć. Građani

Nju Jorka prisustvovali su te noći manifestaciji daleke naučne budućnosti. Zaslepljujuće

blještavi pramenovi električne plazme, dijametra i po stotinu milja spajali su sfernu kupolu

Vardenklifa sa nebom. Pod naslovom Teslini bljeskovi zastrašuju i podnaslovom „ali on neće

da nam kaže šta to pokušava sa tornjem“, The New York Sun izvestio je sledećeg dana:

„(…) susesdi koji žive u blizini Tesline laboratorije na Long Ajlendu više su nego

zainteresovani za prirodu njegovih eksperimenata sa bežičnim prenosom. Prošle noći bili smo

svedoci neobičnih fenomena kao što su munje raznih boja koje je Tesla po volji puštao, zatim

paljenja slojeva atmosfere na raznim visinama i na vrlo velikoj površini koje je noć

povremeno pretvaralo u dan (…) dešavalo se i da čitav vazduh bude i po nekoliko minuta

ispunjen svetlucavim elektricitetom koji se koncentrisao po obodima ljudskih tela, pa su svi

prisutni svetleli svetloplavom sablasnom svetlošću (…) izgledali smo sami sebi kao duhovi“.

Teslin prvobitni plan bio je da sagradi pet Kula, istih takvih kao što je bio Vordenklif: druga

je trebalo da bude u Amsterdamu, treća u Kini, a četvrta i peta na Severnom i Južnom polu.

Ovaj plan odgođen je iz razloga koji tek treba da se istražuju. Najzad, da je sve predviđeno i

urađeno, šta bi se postiglo? Planeta Zemlja postala bi jedan homogeni rezonantni sistem kojim

bi se moglo jednostavno upravljati pomoću telefonskih komandi čija funkcija bi bila

stavljanje u pogon određenih oscilatora za proizvodnju i emitovanje raznih frekvencija

elekgromagnetskih zračenja.

Ovaj elektromagnetni oscilatorni sistem bio je dopunjen još i sistemom za mehaničku

rezonanciju sa Zemljom, koji se sastojao iz tunela ispod laboratorije ispunjenih vodom i

uljem, i hidrauličkih pumpi koje su takođe služile kao oscilatori.

Sinhronim radom oba sistema se prema egzaktnim matematičkim zakonima mogla odjednom

zavibrirati kako razređena stratosferska, jonosferska i atmosferska, tako i tečna i čvrsta

struktura čitave naše planete.

Pre nego što pređemo na spekulacije o tome kakve bi sve bile posledice jednog takvog

događaja, navedimo još dve bizarne činjenice. U intervjuu koji je 17. jula 1930. godine dao za

već pomenuti New York Sun, Tesla produbljuje enigmu:

„Ljudi oko Vardenklifa koji se toliko čude mojim eksperimentima od pre dva dana, da su

poslednje dve godine bili budni umesto što su spavali, mogli su da upoznaju zaista

neverovatne stvari. jednom, ali ne ovog puta, objaviću podatke o nečemu što nije opisano ni u

bajkama“.

I posle neobične noći u kojoj je svojim izumima zapalio ne samo nebo nad NJu Jorkom već i

nad nepreglednim prostranstvom Atlantskog okeana, Tesla iznenada napušta svoju

laboratoriju, 1905. godine, bez jasnog razloga, ostavljajući unutra sve netaknuto. Koliko se

zna, nikada više nije kročio u Verdenklif, nikada ga nije ni obišao, nikada nije čak ni prošao

tim krajem. I što je najčudnije, nije odatle poneo baš ništa, nijedan proračun, nijednu skicu ili

29

dokument, ni najmanju hartiju. Bila je to krucijalna tačka njegovog javnog naučnog rada.

Živeo je još četrdeset godina, radeći neprestano, ali prijavljujući samo patente izi mehanike i

objavljujući isključivo novinske članke.

TESLINA ETARSKA TEHNOLOGIJA

Tesla je otkrio i koristio fundamentalni zakon koji pobuđuje potencijalne delove etra, i.e.

zakon koji struktuira originalno beskonačan i kompaktan (apsolutno homogen) etar. Radi se o

principu osamostaljivanja delova u beskonačnoj celini jedinstevenog fizičkog continuum-a (u

današnjoj naučnoj upotrebi je više pojmova koji svi znače istu fizičku pojavu: nula,

continuum, kontinuitet, etar, beskonačnost, celina, Elejsko Biće, Euklidova tačka, vacuum,

itd.).

Delovi continuum-a nastaju po posebnom algoritmu koji ih izdvaja tako da ne napuštaju

celinu, tj. beskraj, i oni su to što nazivamo elektromagnetnim entitetima ili klasično – svetlost.

Iz pretpostavke kontinualnosti etera, osnovnog kosmičkog medijuma, sledi ne samo da je

centar kosmosa svuda, tj. neodređen već sledi i to da zakon njegovog struktuiranja mora biti

podudaran sa zakonom koji definiše relacije tačaka na homocentričnim sferama. (Ovde nije

moguće ulaziti u dublju analizu tog zakona čija suština zahteva upotrebu jezika filozofske

ontologije i matematike. Nije poznato da je Tesla svoju teoriju dovršio i iskazao u ovom

obliku, ali je ostavio nekoliko aparata koji rade na savremenoj fizici potpuno nedokučivim

principima. Reč je o etarskom generatoru, tj. elektromagnetskoj kugli na uvek istom elektropotencijalu

bez obzira na izvod, tj. odliv energije, zatim o asinhronom motoru koji radi na

gravitacione talase planeta sunčevog sistema (motor sam počinje sa radom u izvesno doba

godine, reagujući na određenu konstelaciju planeta i isto tako staje kada mu istekne

rezonantni interval vremena). Osim ovoga, Tesla je ostavio i “lebdilicu”, metalni disk sa

antigravitacionim svojstvima, koji levitira na visini koja zavisi od jačine gravitacije na datom

terenu.)

Etarski medijum beskonačan je u svim pravcima, ima jednu jedinu karakteristiku – r (radius)

koji (po sfernom zakonu) useca sferne delove u kontinuum, delove čije su površine

diskontinualne, odnosno punktualne.

Delovi struktuiranog etera mogu biti sinhroni, odnosno rezonantni, i asinhroni. U prvom

slučaju dolazi do kondenzovanja subatomskih čestica kao što su elektroni, protoni i neutroni.

Ove čestice nastaju rezonantnom sintezom fotona po istim principima po kojima se i sami

fotoni osamostaljuju kao posebni entiteti u eteru. Asinhroni delovi etera, dakle, nerezonantni,

jesu prostor u kome rezonantni fotoni grade materiju.

Teslin Toranj Varadenklif bio je pitagorejski oscilaator. Matematika njegovog emitovanja

kompleksa elektromagnetskih talasa specijalnih karakteristika bila je identična sa tajnom

stvaralačkom matematikom Pitagorejaca. Simboli koje je Tesla pisao u svojim jednačinama

imali su jednoznačnu fizičku interpretaciju. Principi Tesline etarske tehnologije pripadaju

nivou kosmičke egzistencije sa koga se vlada prostorom i vremenom. Ne sama Kula, nego

princip rezonantnog i harmonijskog oscilovanja etera je tako moćan da se njegovim

shvatanjem i primenom bez sumnje rešavaju svi ključni problemi savremene fizike i posebno

konverzije energije.

30

Pomoću svoje takozvane otvorene vacuumske cevi Tesla je proizvodio protone, elektrone i

neutrone direktno iz fizičkog continuum-a, stvarajući ih na bilo kojoj udaljenostei. Umesto da

pusti da protonski snop putuje prostorom do određenog mesta, on je obrazovao uslove za

trenutno nastajanje proizvoljnog broja čestica na bilo kojoj zadatoj distanci. Veličina

elektrona, protona i neutrona takođe ničim nije bila ograničena. Upravo razlika u njihovoj

veličini, s obzirom da su one gradivne jedinice svakog sveta u Kosmosu, jeste razlog

vremenskog pomeranja među paralelnim svetovima, koji inače svi pripadaju istom osnovnom

continuum-u.

Oslanjajući se na pretpostavku o Teslinom zapanjujućem i u nauci još nedostignutom

poznavanju zakona prirode, moramo se zamisliti nad tim kakve je tehničke zadatke i sa

kakvim mogućim posledicama Teslina Kula Vordenklif trebalo da izvrši?

1) Da osciluje jonosferu; kako naponska razlika između zemljine površine i jonosfere iznosi

oko dve milijarde volti, to bi Kula neprekidno oscilujući višim i nižim harmonicima

frekvencije jonosfere, najzad ušla s njom u fazu (rezonanciju) i ispraznila je slično kao što se

prazne obični električni kondenzatori. S obzirom da bi se takvo pražnjenje izvršilo trenutno,

postojala je realna opasnost uništavanja Njujorka. Jer pražnjenje bi izgledalo ovako: iz

jonosfere odjednom bi se sručio visokoenergetski stub plazme velikog prečnika, možda i

nekoliko stotina kilometara, i sve na tom prostoru bilo bi dezintegrisano, spaljeno na način

kako se u Biblijskim legendama opisuje propast Sodome i Gomore. Naravno, Tesla nije hteo

da uništi Njujork, već kratkim intervalima oscilovanja samo da crpi energiju iz jonosfere za

pogon svog velikog oscilataora koji je zahtevao minimalni napon od sto miliona volti. Kao

aparat za vrlo kratko oscilovanje Tesla je koristio veliki broj ultravioletnih lampi raspoređenih

na vrhu kupole.

2) Da uzima energiju iz etera; oscilovanjem nerezonantnih elektromagnetnih polja moguće

je pomeriti vremensku koordinatu i reciklirati energiju iz prošlosti i budućnosti, a da se ne

narušava elektromagnetna stabilnost okoline. Svakako, to se mora raditi po strogo kauzalnom

matematičkom zakonu koji odnose frekvencija određuje sasvim precizno, inače efekti izlaze

izvan kontrole i dešava se nepreviđeno dekomponovanje materijalnih objekata ili njhovo

trenutno izbacivanje iz segmenta naše realnosti, kao u Filadelfija Eksperimentu.

3) Da otvara vremenske prozore u paralelnim svetovima; kako paralelni svetovi imaju

elektromagnentu strukturu talasnih dužina i frekvencija različitih od našeg sveta, moguće je

kompleksno-harmoničnim elektromagnetskim oscilovanjem uspostaviti parcijalnu vezu

između frekvencije našeg sveta i frekvencija tih drugih svetova, tako da pojedini prizori iz

njih postanu vidljivi u našim uslovima na Zemlji, i obrnuto.

4) Da ubrzava mentalnu evoluciju čovečanstva; uspostavljanjem konstantnog polja više

frekvencije, harmoničnog kolektivnom elektromagnetnom polju ljudi, vrši se postepeno

povećavanje moći percepcije i proširivanje mentalne sposobnosti prijema ideja. Zračenje ovih

frekvencija može biti i štetno, ako je neprecizno. Svaka disharmoničnost polja

(nerezonantnost) izaziva u čoveku delimično razdvajanje mentalnog i fizičkog plana što se u

blažem vidu manifestuje kao rak, psihoza i druga oboljenja.Potpuno razdvajanje je, naravno,

smrt jedinke. (Na istom principu funkcionišu i virusi, bakterije, kao i promena u Kosmosu

uopšte.) Važno je napomenuti da su ovi procesi uglavnom tempirani, tj. s odloženim efektima.

Usled nedostatka pravog znanja, ljudi svoju elektromagnetsku okolinu sve više zagađuju

radio-talasima, radarskim mikrotalasnim zračenjem (radari uzrokuju rak i to je

eksperimentalno dokazano) i drugim negativno interferirajućim elektromagnetnim zračenjima

koja su u disharmoniji sa frekvencijama živih bića i informatičkim poljem našeg Sunčevog

sistema.

5) Da po volji transponuje planetu Zemlju u paralelne realnosti; da je dovršio svoj sitem

od pet emitera i pustio ih u rad, Tesla bi bio u mogućnosti da čitavu Zemlju, kao jedinstven

rezonantni sistem, dovede u stanje oscilovanja specifično za neki drugi segment realnosti i

tako nas fizički premesti u paralelni svet. Ovim aktom on je verovatno želeo da izvrši

mutaciju ljudske vrste, ubrza putovanje civlizacije kroz vreme i na taj način naglo je unapredi

tehničkim putem. Ai s obzirom na univerzalnu usklađenost frekvencija u kosmosu ovo bi bilo

veoma opasno. Ulaženje Zemlje u fazu rezonantnog oscilovanja sa paralelnim svetom trajalo

bi suviše dugo i dešavale bi se katastrofe poput one iz predanja o Atlantidi.

Napustivši fizički plan Tesla nam je ostavio svoj dragoceni naučni putokaz. Njegov rad jasno

pokazuje da se iz raznih aspekata, uglova i interpretacija istina nikada ne može potpuno

sagledati, kao što se ni continuum ne može sagraditi iz diskretnih delova. Priroda istine takva

je da se ona mora spoznati odmah, do kraja, u celini ili nikako. Podsetimo se samo

Dekartovog otkrića da beskonačno prethodi konačnom i Spinozine beskrajne supstancije, koja

je ono što prirodu ujedinjuje sa Bogom.

Savremeni eksperimentatori treba da imaju na umu da se tajna objašnjenja fizičkog krije u

metafizičkom. I dokle god naša nauka bude zaslepljena istraživanjem isključivo materije,

dotle ćemo biti u ovom nepodnošljivom stanju iluzorne, podeljene i nesavršene svesti.

Ključni prodor sadašnjeg ljudskog saznanja mora se učiniti, i učiniće se, u fizici. Jer građu

materije, zakone njene kreacije i njenu ulogu u prirodi treba prethodno definitivno razjasniti,

da bi se ljudski um oslobodio i osposobio za prava duboka kosmološka istraživanja.

Rukvodioci Filadelfija eksperimenta, ma ko da su bili, otkrili su nam egzistenciju do tada

nepoznatih naučnih problema. U smislu fizičkih zakonitosti, za eksperimentatore prirodom,

znanje, moć i pravo da u pogon stavljaju njene principe – izjednačeni su. Ali šta biva onda

kada usvojimo visoko verovatnu pretpostavku da isti kosmički principi vladaju i naučnicima,

kao delovima Kosmosa? [ta ako se sva materija, organska i neorganska, u elementarnom

obliku može razviti u takozvane elektromagnetske spektre i iz njih povratno sintetisati po

egzaktnim matematičkim zakonima? Zar onda etička pravila ne gube svoj isključivo ljudski

karakter i ne zadobijaju univerzalnu matematičku podlogu?

Nije li etika onda samo kosmički princip distribucije energije? U tom smisluona zadobija

snagu prirodnog zakona.

Teško ćemo objasniti eventualnim stanovnicima u vremenu pomerenih svetova zašto našim

reaktorima i akceleratorima izazivamo katastrofe njihovih galaksija i zvezda i zašto uopšte

eksperimentišemo na način koji i nas same nepredvidljivo menja i razara.

Ako je etika u suštini harmonija, a dobrota energetski ekvilibrijum, onda u svetu nužno deluje

matematička kosmička etika. A nad matematičkim principima nasilje se ne može vršiti.

(„Nema kraljevskog puta u geometriji!“ – rekao je Euklid kralju Egipta, dok se mučio da reši

jedan geometrijski problem.)

Kosmos je završeni eksperiment na koji razum postavlja pitanja, pametna, ali i glupa, i zato je

primenjena nauka, rođena iz defektne, a nesavitljive teorije, ono čega se pravi filosof i

naučnik prvo mora odreći da bi shvatio nešto od rada kosmičkog mehanizma.

Evolucija Teslinih filosofskih stavova od vizionarskih do čisto inženjerskih i od inženjerskih

do metafizičkih, kao i Teslin lični život, paradigme su pravog osnivača naučno-tehnološke

civilizacije. Njegov odnos prema ljudima kao i prema samom sebi posledica su dejstva

impersonalnog apsoluta u njemu kao čoveku; ni prema sebi, ni prema drugima nije imao lični

odnos i zato je tako malo grešio u životu.

U savremenoj nauci Tesla se sve više citira. Počeli su da ga proučavaju i naučnici koji do sada

nisu poimali teškoće elektromagnetske teorije zasnovane isključivo na Maksvelu, posebno oni

koji se muče ujedinjenjem elektromagnetizma, gravitacije i jake i slabe nuklearne sile. Da li je

materija beskonačno deljiva ili nije? Je li prostor beskonačno deljiv? Najzad, šta je sa ulogom

vremena u fizičkim procesima, njegovom jednoznačnom i ontološki zasnovanom definicijom

kao i njegovim dejstvom? Naravno, bez definicije vremena ne može se dati nikakva hipoteza

o njemu kao aktivnom faktoru fizičke realnosti. Ili je vreme samo mera, neka vrsta ljudske

fikcije, obična kordinata, kako se danas prećutno uzima u fizičkim teorijama, postavljenim na

relativizmu i kvantnoj mehanici…

Ljudsko neznanje je neizmerno i odbacivanje Tesliniih ideja o etru kao osnovnom medijumu

koji strukturno ujedinjuje prostor i materiju dovelo je do zaustavljanja mišljenja u fizici, do

kruženja u koncepcijama, do neprestanog vraćanja na stare, već ispitane i prevaziđene ideje.

Reč je, pre svega, o Ajnštajnovoj neadekvatnoj matematici (množenje negataivnom dužinom

u specijalnoj teoriji relativnosti, iz čega proističu vremenska nesaglasnost opažaja u

translatornim sistemima i skraćivanje dužine tela u pravcu rasprostiranja, zatim, množenje

nulom u opštoj teoriji relataivnosti, iz čije korekcije je proizišla najveća besmislica moderne

kosmologije: big-bang teorija, tj. naizmenično eksplodiranje i sažimanje kosmosa).

U pravim naučnim krugovima, koji svesno preuzimaju na sebe rizik obrazovanja “nove

fizike”, Tesline koncepcije sve više se proučavaju i uvažavaju. U ovom trenutku su u toku

eksperimenti sa ekstra niskim i ekstra visokim frekvencijama specifičniih modulacija,(HARP

projekt), kojim se zrači jonosfera. Sve posledice tih dejstava se još ne znaju. Medju njima su i

upravljanje metereološkim pojavama, naročito uraganima i atmosferskim pritiskom, kao i

utiskivanje misli i emocija subjektima spolja, elektromagnetskim putem, tj. rezonancijom sa

elektromagnetskim emiterima. Pokazalo se da je tehnološki sasvim moguće imitirati

elektromagnetsku osnovu ljudskih misaonih radnji, tako da subjekat ima utisak da je to

njegova originalna misao ili odluka njegove slobodne volje. Upravo to je i glavni stav Tesline

kibernetike: „^ovek je automat kosmičkih sila“ ističe on u više članaka i predavanja.

Još lakše je, kažu eksperimentatori, izazvati masovne emocije ili imputirati nameru velikom

broju ljudi adekvatnim osciliranjem jonosfere, koja je samo kompleksna mreža nižih

harmonika kolektivno nesvesnog čitavog čovečanstva. Jonosfera je ključ za upravljanje

masovnim osećanjima i mislima. A svega ovoga Tesla je bio svestan još daleke 1899. Godine,

u Koloradu.

Univerzitetska nauka, posebno srpska naučna zajednica, je protiv Tesle i njegovih ideja pre

svega zato što ih ne razume. Drugi jak razlog je u Teslinom suprotstavljanju nuklearnoj fizici

i njegovoj proceni da će njena primena u tehnologiji trajati kratko i da kvantna mehanika

nema ozbiljnu naučnu budućnost. Zar akceleratori nisu već prevaziđene stare mašine, dobre

još samo za Muzej nauke i tehnike?

Tesla – kosmolog imao je svoju filosofsku i religijsku poziciju:

„Aristotel je učio da u vasioni postoji nepokretna entelehija koja sve pokreće i misao je njen

glavni atribut. Isto tako ja sam uveren da je ceo kosmos objedinjen kako u materijalnom tako i

u duhovnom pogledu. Postoji u vasioni neko jezgro otkuda mi dobijamo svu snagu, sva

nadahnuća, ono nas večno privlači, ja osećam njegovu moć i vrednosti koje ono emituje celoj

vasioni i time je održava u skladu. Ja nisam prodro u tajnu toga jezgra, ali znam da postoji i

kada hoću da mu pridam kakav materijalni atribut, onda mislim da je to SVETLOST, a kada

pokušavam da ga shvatim duhovno onda je to LEPOTA i SAMILOST. Onaj koji nosi u sebi

tu veru oseća se snažan, rad mu čini radost jer se i sam oseća jednim tonom u sveopštoj

harmoniji“.

ZAKLJUČAK ILI O PERSPEKTIVI TESLINE NAUKE

Ne samo ljubitelji i fizičari – amateri, koji nastavljaju Teslin rad, već i svi ljudi koji duboko

misle o nauci, slažu se u jednom: učenje savremene fizike u osnovi je skup nelogičnih

stavova, jedan kontradiktoran sistem. S jedne strane gledano, vreme je relativno i zavisi od

posmatrača, a s druge strane tvrdi se da vreme kvantnog skoka nije merljivo. Na katedrama na

kojima se proučava nuklearna fizika, odnosno raspad atomskog jezgra, važi pretvaranje

materije u energiju bez ostatka i u fisionim računima sve se slaže. Na katedrama za

astrofiziku, međutim, pretvaranje materije u energiju ne uzima se ozbiljno, već se masa

računa preko jačine gravitacije, koja se opet izračunava preko Doplerovog pomaka, tako da

na papirima nedostaje preko devedeset posto materije u Kosmosu. Umesto da se menja

teorija, ovo se u školama naziva „defekt mase“. To jest, kriva je masa što nedostaje, jer šef

katedre i profesori „misle dobro i predaju istinu“. Oni su „država za katedrom“. Nažalost,

stvari se od Galileja i Đordana Bruna nisu mnogo izmenile.

Tesla je radio i na specijalnoj „vakuumskoj cevi sa otvorenim krajem“ koja služi kao

projektor čestice na neograničene daljine. Ciljanje se vrši elektrostatički, duž elektrostatičkih

slojeva atmosfere, koji se mogu videti i golim okom: to su upravo oni slojevi po kojima klize

oblaci. Pokazuje se da su polifazni sistem, indukcioni motor i generatori naizmenične struje –

manje značajna Teslina otkrića. Najvažnije je svakako ono što se iz njegovih eksperimenata

sa etrom i vremenom može izvući kao potpuno nova, kosmološka fizika, utemeljena na

energetskoj rezonanciji etra i rezonantnim efektima vremena, i postaviti umesto fizike

zasnovane na plitkom i nejasnom konceptu „sveopšteg i večnog kretanja izazvanog silom“.

Teslina glavna otkrića su: prenos energije na proizvoljnu distanciju (zapravo,

superprovodljivost prirodnih medijuma), njegove vatrene lopte (fuzija strukturnih

elemenata etra u materiju), Teslin visokofrekventni rezonantni oscilator za njegove talase

nehercijanskog tipa sa takozvanom bočnom modulacijom (to jest svojevrsne majnd-mašine,

koje proizvode polja takvih karakteristika da neposredno interferiraju sa elektromagnetskim

poljima ljudskog mozga, prigušujući moždane oscilacije ili menjajući samu prirodu

oscilovanja, što u emocionalnom segmentu indukuje razna osećanja i raspoloženja, kao i

izmenjena stanja svesti, kao što su kreativnost, hiperpercepcija, hipermnezija, sve do

hiperkognicije u kojoj se pojavljuju “relativističke” anomalije u vremenskom domenu),

dinamička teorija gravitacije (diferencijalna teorija po kojoj svaki element Mendeljejevog

sistema ima svoje G, svoju gravitacionu konstantu; Tesla je ovde nastavio Etvešove radove i

izveo niz potvrdnih merenja), i napokon, to je Teslina elektromagnetska teorija, nikada

objavljen ai javno formulisana koja ne koristi uobičajene pojmove kao što su „energija“,

„talasna dužina“, „frekvencija“ i druge, već umesto njih važe pojmovi: „kriva rasporeda“,

„vibracija sistema zavojnica“, „električni pritisak“, „proporcija prenosa“, „etar“, „dinamika

električnog fluida“, „geometrijske mogućnosti cevi“ itd.

Od moderne matematike Tesla je koristio samo Furijeove nizove da bi razvijao

elektromagnetske entitete u više i niže harmonike, jer se to slagalo sa njegovom osnovnom

pretpostavkom o istovremenosti svih delova beskonačnog fizičkog kontinuuma. Jasno je da

se beskonačnost ne može sastojati od neistovremenih delova. Teslina kosmologija je

najopštijeg tipa, važi za izotropni i beskrajni, jednom rečju, celokupni Kosmos, dok je

Maksvelova elektromagnetika važeća za mala rastojanja; u suštini Maksvel je izvršio

matematizaciju Faradejevih džepnih i sobnih eksperimenata, ne konceptualizujući problem do

kraja. Nedostatnosti Maksvelove teorije proizvele su kao posledicu velike teškoće u

Specijalnoj teoriji relativnosti (odnos energije kvanta i brzine svetlosti u drugom postulatu;

sam Ajnštajn zanemario je u foto-efektu relativističke promene prostora i vremena u kretanju,

jer ako se energija menja sa brzinom, nikakvog efekta ne može ni biti, ukoliko nema

energetske ekvivalencije putanje izbijenog elektrona i upadnog fotona. U opštoj teoriji

relativnosti, nedostaci Maksvelove teorije doveli su do ideje svetske linije (zapravo do

pankosmičke ekstrapolacije Faradejevih magnetskih linija sila, koje opisuju gvozdeni opiljci

na laboratorijskom stolu), najzad do predstave o konačnom svemiru, koji se povremeno sabija

u bezdimenzionalnu tačku (problem singulariteta) i eksplodira. Na sve ovo ne bi se smejao

samo Tesla, nego sa njim i mnogi antički filosofi i naučnici jasnog uma: Euklid, Platon,

Pitagora i drugi.

Nikola Tesla sa svojom naukom isto je toliko značajan i neprocenjivo veliki za savremeni svet

planetarnog telekomunikacionog sistema i razrešenje duboke krize vrednosti naučnotehnološke

civilizacije, koja traži svoju filosofsku ontologiju, kao što je za Hrišćansku

civilizaciju bio značajan mit Isusa Hrista. Interesantno je da smo tokom stotina i hiljada

godina imali toliko mnogo velikih naučnika, ali ni jedan od njih nije dobio svoju crkvu kao

što je ima Tesla u Kaliforniji, u San Dijegu, upravo u centru svetske naučno-tehnološke moći.

Ni Plank, ni Ajnštajn, ni Bor, ni Pauli, ni NJutn, ni Toričeli, i pored bavljenja alhemijom i

teologijom (Njutn), ili astrologijom (Kepler), ili mistikom (Laplas), nisu ubedili kolektivno

nesvesno čovečanstvo u transcendentalnu dimenziju svojih naučnih pogleda.

Hrišćanska civilizacija je metafora oslonjena na patnju, žrtvu i iskupljenje, na tajnu krštenja,

uskrsnuća i zagrobnog života, ona je trajno obojena čovekom i njegovom osećajnošću. S

druge strane, scijentističko doba ima Teslu kao humani simbol jedinstva duha i materije, a

umesto mitologije i religijske metafore uspostavlja veru u naučne principe i jasno viđenje

najdubljih kosmoloških zakona. U istorijskom smislu, Tesla fundamentalno menja oblik

religioznosti na planetarnom nivou. Dakle, on nije običan naučnik, pa ni samo genijalan

čovek, već svetsko-istorijska pojava najvišeg ranga, koja duhovnost teologije zamenjuje

duhovnošću nauke. Uostalom, savremena fizika već je postala filosofija novog doba jer se

otvoreno bavi strukturom materije, genezom kosmosa, a od skora i etikom.

Kvantna mehanika kopenhagenškog kruga oko Bora, Hajzenberga i Paulija, nije rešila pitanje

osnovne strukturne jedinice materije i principa fuzije (napokon i samu fisiju matematički

opisuje jednačina koja se naknadno i nasilno izvodi iz Lorencovih transformacija (E=mc2),

relativistička teorija nije rešila problem naučne, tj. substancijalne definicije vremena (vreme

je…, pa šta je), a takođe nije objasnila ni sadržinu koncepta sile (u opštoj teoriji relativiteta

Fundamentalni tenzor sa malim korekcijama ima istu vrednost kao Njutnova sila (F) i ne daje

nikakvo drugo objašnjenje za putanje planeta oko Sunca, sem što se neobrazloženo tvrdi da

planete moraju imati putanje kakve imaju zbog oblika prostora, čija se zakrivljenost, opet, ne

može drugačije ustanoviti nego po obliku tih istih putanja; radi se o kružnom dokazu, koji ne

dokazuje ništa i ne pruža pravo objašnjenje gravitacije i pravu operacionalnu teoriju iz koje bi

proisticala mogućnost konverzije gravitacione sile u lokalnu rotaciju i njeno korišćenje).

Teslina fizika realnog fizičkog kontinuuma ili etra i njegova naučna misao naslonjena na

predsokratovsku antičku kosmologiju i pitagorejsku generičku matematiku, (a ne na

elektromagnetiku devetnaestog veka), nije odmah mogla da bude nastavljena, pre nego što su

se pokazala sva ograničenja drugih nastojanja da se jedinstvenom fizičkom teorijom obuvhate

zbivanja u fizičkoj realnosti. Posle ^ernobila svakom je jasno da bez prave koncepcije

vremena i bez dubljeg poznavanja strukture materije, razbijanje atomskog jezgra nije ništa

drugo do neodgovorno zlo eksperimentisanje na nivou empirijskih metoda. ^ernobil je

početak sloma infantilnih vizija kvantnih mehaničara po kojima su i roštilj, mlin za kafu i

mašina za pranje veša trebalo da rade na atomski pogon. A tragedija space-shutle Čelendžera

podsetila je ljudski rod na činjenicu da nije ovladao pravim principima putovanja kroz

beskrajni kosmički prostor i da se reaktivnim motorima duža putovanja ne mogu preduzimati.

O medicinskim problemima međuzvezdanih putovanja i da ne govorimo.

Teslina fizika pruža odgovore i ukazuje na intelektualni instrumentarijum kojim se ovi

problemi mogu rešavati. Ona se najkraće može opisati kao interdimenzionalna stacionarna

kosmologija i jedina je aktuelna teorija čije mogućnosti nisu ispitane.

Dešava se da izraz koji mi danas upotrebljavamo za neki fizički pojam nije ni postojao u

Teslino vreme. Isto je tako i sa načinom pisanja matematičkih iskaza i znakova računskih

radnji. (Od velike je koristi za mladog elektroinženjera, koji je, na primer, mnogo puta već

čuo da je Julius Robert Majer otkrio zakon o “održanju energije”, da se iznenadi kada, čitajući

original, otkrije da Majer nigde i ni u kom smislu ne upotrebljava reč energija; ili kada kod

Arhimeda i Galileja, koji su sve izvodili matemataičkim putem, ne nađe ni jedan znak

računskih radnji; ili kada vidi da čak i Njutn, koji je već bio pronašao infinitezimalni račun,

još uvek sve dokazuje geometrijski, isto kao Euklid i svi drugi naučnici u vremenskom

razmaku između njih dvojice.)

Za razumevanje Tesle je apsolutno neophodno ne samo čitanje njegovih originalnih tekstova,

već i razjašnjavanje sadržaja termina njegovog naučnog jezika, da i ne spominjem šifrovani

deo zaostavštine gde je jedan te isti pojam korišćen u različitim kontekstima, tako da ima nfaktorijal

kombinacija semantičkih izvoda. Bez jasne hipoteze Tesline teorije i podudarnog

obrasca mišljenja, ovo je praktično nemoguće razumeti.

Avangardna svetska nauka polako se okreće Tesli. Nisu u pitanju ni komercijalni, ni

univerzitetski segmenti naučnog mišljenja, već javnosti nepoznati pikovi svetske moći,

čvorovi difuzne mreže svetskih upravljača globalnog informatičkog i scijentističkog

čovečanstva, u kome su svi pojedinci povezani sa svim drugim pojedincima kanalima

svetskih telekomunikacija i to na samo dva opšta principa: srodnosti ideja i nivoa

inteligencije.Medjutim, ono što ih sve spaja fundamentalno jeste subjektivna relacija prema

vremenu kao suštini nove civilizacije. Sve dosadašnje civilizacije zasnovane na ontosu

prostora (tj. na prostoru kao njihovoj suštini) samo su istorijske činjenice.

U Teslinom planetarnom društvu sva će energija biti crpljena iz nepotrošivih i besplatnih

prirodnih izvora. On je ukazao na to da je Zemlja jezgro ogromnog generatora i da rotacijom

elektriše sporiju jonosferu milijardama volti i ampera, da zapravo, čovečanstvo živi u sfernom

kondenzatoru neizmerne snage, koji se sam od sebe neprestano puni i po želji se može

prazniti. Postoji jonosfera (faza), dielektrik (atmosfera) i Zemlja (nula). Imamo, dakle strujno

kolo koje daje prirodni elektricitet neograničene snage, to jest čistu energiju, koja ne trpi

nikakvu konverziju: izvrši rad i u istom obliku vrati se u prirodnu sredinu, u sistem planete

Zemlje.

Postoje i Teslini linearni akceleratori u obliku otvorenih vakuumskih cevi, to jest cevi koje

rade na sobnoj temperaturi i čiji se energetski snop ne rasipa, jer ne putuje kroz prostor već je

navođen elektrostatičkim karakteristikama cilja, tako da na bilo koju distanciju može da se

prenese bilo koja količina energije indukcijom. To su Teslini čuveni „zraci smrti“ napravljeni

prema modelu funkcionisanja Sunca. Kenet Korum, koji je ponovio Teslin eksperiment u

Americi i dobio efekte ipak nije shvatio poentu: Tesline čestice ne putuju kroz prostor kao

loptice ili Hertzovi talasi, već nastaju iz indukcionih polja, baš kao i njegove već spomenute

„vatrene lopte“. Radi se o Teslinoj originalnoj teoriji kosmičkog zračenja, koju je i

eksperimentalno dokazao.

Teslino obrtno magnetsko polje ima univerzalno važenje. Naprosto, to je jedna istina dublja

od ljudske gnoseologije i ljudske osećajnosti, istina matematičkog tipa, čija ideja se

neposredno ostvaruje u svakoj instanciji kosmičkog Bića.

Usuđujem se da zaključim da ni Teslin indukcioni motor, takozvani asinhroni, nije

konceptualno dovoljno proučen. U njemu se nalazi još neotkrivena tajna rotacije nebeskih tela

i rotacije uopšte. Ubrzano kretanje Teslinog jajeta proističe iz promene geometrije polja, a ne

iz dodavanja kvantuma magnetske sile. Rad ovog motora izgleda jasan, baš kao što je nekada,

pre Galileja i Njutna, svakome izgledalo jasno da je težina tela uzrok njegovog slobodnog

pada.

Od drugih Tesliniih enigmi, neproučene su:

radio-tehnika (više neometanih emisija na istojfrekvenciji) sa dvanaest u suštini neprimenjenih patenata);

struktura materije („Običavao samda razbijam atom ne oslobađajući nikakvu energiju“ – izjava N. Tesle iz 1923. g.);

gravitacija(model gravitacionog motora sa olovnim rotorom i statorom od stakla, koji radi jednom

godišnje, reagujući na konstelaciju planeta);

teorija etra (materija se struktuira iz etra i ponovo rastvara u etar, po jednostavnim matematičkim zakonima, ali nešto više materije nastaje, nego što nestaje – odatle povremene kosmičke katastrofe); Teslini medicinski aparti i dejstvo Teslinih niskofrekventnih talasa na rad mozga (izazivaju kontrakciju i dilataciju subjektivne vremenske baze, tj. promenu psihološke sekunde).

Tesla je smatrao istinitom Budinu ideju o “ja” kao o iluziji. “Zaista,” govorio je, “mi nismo

ništa drugo do talasi u subjektivnom prostoru i vremenu i kada ti talasi iščeznu, iza nas ne

ostaje ništa… Nema individualiteta. Ne može se reći da talas u okeanu ima individualnost.

Postoji samo iluzorno sledovanje talasa jednog za drugim. Vi niste ista osoba koja ste bili

juče; i ja sam samo niz približnih egzistencija, ne potpuno istih. Ovaj

lanac je ono što proizvodi dejstvo trajnosti, slično pokretljivosti slike, a ne moja subjektivna i pogrešna predstava o mom realnom životu”.

Kada zamišljam Teslu, ne vidim ga nasmejanog, nego žalosnog zbog onoga što ljudi sami

sebi čine, u svojoj neizmernoj podređenosti nepoznatim prirodnim silama.

Literatura

(1) Tesla, N., ‘How Cosmic Forces Shape Our Destinies”, New York American, Febr., 7.

1915. New York, USA

(2) Tesla to R.U. Johnson, Aug., 16. 1899., microfilm letter, Library of Congress,

Washington, D.C.

(3) Raković, D., Osnovi biofizike, Grosknjiga, Beograd, 1995, poglavlje 5.

(4) Rakić, Lj., ‘Brain and Thought in Neurobiological Context’, u Consciousness,

Scientific Challenge of the 21st Century, ECPD, Beograd, 1995.

(5) Raković, D., ‘Brainwaves, Neural Networks and Ionic Structures’ u Consciousness,

Scientific Challenge of the 21st Century, ECPD, Beograd, 1995.

(6) Tesla, N., ‘Science and the Discovery re the great Forces which will lead to the

Consummation of the War’, The Sun, Dec., 20., 1914, New York

(7) Raković, D., ‘Hijerarhijske neuronske mreže i moždani talasi: na putu ka teoriji

svesti’, u Svest, naučni izazov 21. veka, Zbornik radova sa ECPD seminara, 27-28

septembar, Beograd, 1996.

(8) O’Neill, J., Prodigal Genius, New York, David McKay Co., 1944,

(9) Arhiv FBI, 1943, Washington, D.C. USA, oslobodjeno 1993 na osnovu Freedom of

Information Act.

(10) Tesla, N., My Inventiones, Electrical Experimenter, 1919., New York

(11) Tesla, N., “Problem of Increasing Human Energy, Century Illustrated Monthly

Magazine, June, 1900., New York

(12) Tesla to J. P. Morgan, September, 13th, 1901., microfilm letter, Library of

Congress, Washington, D.C.

DUŠA JE – ASTRALNI ORGANIZAM

O duši ne bismo mogli ništa da znamo da nije saznanja o fotonima. Fotoni, međutim, nisu duša. Oni čine njen organizam i njegov su nerazdvojni deo. Reč je, dakle, o astralnom, nematerijalnom telu sa svim funkcijama, odlikama i osobenostima jednog organizma. Naravno, ne telesnog.

Foton je elementarna količina ili kvant elektromagnetskog zračenja. Hipotezu o fotonu uveo je 1905. Albert Ajnštajn da bi dokazao i objasnio fotoelektrični efekat. Postojanje fotona (a time i diskontinualne strukture zračenja uopšte) dokazano je kasnije nizom eksperimenata. Prema kvantnoj mehanici, energija fotona je ravna proizvodu hhn, gde je h Plankova konstanta, čija je vrednost 6,62h10-27 erg/s, a n učestanost elektromagnetskog zračenja. Najveću energiju imaju fotoni gama-zračenja koji se javljaju kao komponenta kosmičkih zraka, a najmanju fotoni elektromagnetskog zračenja u oblasti radio-talasa.

Fotoni i međuzvezdani letovi
Fotoelektricitet je vrsta elektriciteta koja nastaje usled međusobnog dejstva svetlosne energije i materije. Pošto se to dejstvo uvek manifestuje pretvaranjem svetlosne energije u električnu energiju, ova pojava je nazvana foto-efektom. Kao posledica foto-efekta može nastupiti emisija elektrona iz materije. U tom slučaju pojava se naziva fotoemisioni efekat ili spoljni foto-efekat. Dejstvo energije zračenja ne mora izazvati emisiju elektrona, već samo povećanje broja nosilaca elektriciteta (elektrona ili jona) unutar materije. Ovo povećanje izaziva promenu električne provodljivosti ozračenog materijala, te nastaje provodni ili unutrašnji foto-efekat.
Prva saznanja iz ove oblasti stečena su 1839. god. kada je A. Bekerel otkrio fotonaponski efekat, a Albert Ajnštajn 1905. god. uspeva u potpunosti da objasni mehanizam ove pojave (i otkrića koja su potom usledila) svojom čuvenom jednačninom E = ms2, gde je E energija, m masa a s brzina svetlosti. Posle 1920. god. intenzivan rad na proučavanju poluprovodnika dovodi do novih otkrića na polju unutrašnjeg foto-efekta. Na bazi svih otkrića u ovoj oblasti, konstruisan je čitav niz fotoelektričnih elemenata kao npr. foto-ćelije, televizijske cevi za snimanje, pretvarači i pojačivači slike, foto-tranzistori, foto-provodnici, fotonaponski elementi…
Iz ovoga se izrodila ideja i o fotonskom pogonu, vrsti elektromagnetnog raketnog pogona, za sada još hipotetičnog, koji se zasniva na potisku dobijenom usmerenim tokom (mlazom) kvanata elektromagnetske (obično svetlosne) energije – fotona.
Let u druge zvezdane sisteme, zbog velike udaljenosti (najmanje četiri i po svetlosne godine ili 4,36 h 1013 km), nije moguć ni jednim do sada rešenim sredstvom pogona koji se upotrebljava ili predviđa u kosmonautici. Da bi se takav let ostvario, vasionskoj letilici je potrebno obezbediti brzinu približnu brzini svetlosti.
Fotonski raketni motor je uređaj u kojem se gorivo pretvara u mlaz fotona, čijim se usmeravanjem postiže potisak u suprotnom pravcu. Kako je (za sada) najveća moguća brzina ravna brzini svetlosti (3h108 m/sek) to raketa (letilica) koja izlučuje fotone umesto materijalnih čestica, predstavlja savršeno tehničko rešenje raketnog pogonskog sistema. Princip fotonskog raketnog motora sastoji se u tome što se gorivo pretvara u snop fotona koji se usmerava na parabolično ogledalo, odakle se odbija kao kod reflektora za osvetljavanje.
Za putovanje na zvezdu najbližu Sunčevom planetarnom sistemu, Proksimu (Kentaura), vasionskom letilicom na fotonski pogon, prema jednom proračunu sovjetskih naučnika, bilo bi potrebno 13 godina i 165 dana. Prva faza tog putovanja trajala bi godinu i 165 dana, a sastojala bi se od ubrzanog leta do za sada još hipotetički krajnje praktične brzine od 0,9 c (c = brzina svetlosti) ili 270.000 km/sec. Tada bi se prešlo u let konstantnom brzinom koju fotonski motor može da obezbedi i koji bi trajao oko tri godine i 122 dana, a zatim usporavajući (kočenje) u toku od jedne godine i 165 dana. Posle boravka od jedne godine u polju Proksime, za povratak na Zemlju proces bi bio isti (K. P. Stanjukovič, V. A. Bronšten, Međuzvezdani letovi, Moskva, 1963).
Uzgred, trenutno najveći problem u realizovanju rakete na fotonski pogon predstavlja pretvaranje ukupne mase radnog tela u energiju, odnosno sintetičko stvaranje antimaterije i njeno skladištenje. (Vojna enciklopedija, Beograd, 1972.)

Načelo neodređenosti
Ajnšajn našeg vremena, Stiven Hoking, u svojoj knjizi „Kratka povest vremena“ (1988.) običnom čitaocu mnogo plastičnije kazuje o čemu je ovde reč:
Nemački naučnik Maks Plank je 1900. godine objasnio da se svetlost, rendgenski zraci i ostali talasi emituju u određenim paketima koje je nazvao – kvantima. Pored toga, svaki kvant ima određenu količinu energije koja je tim veća što je veća učestalost talasa, tako da bi na dovoljno visokoj učestalosti emitovanje samo jednog kvanta zahtevalo više energije nego što je uopšte raspoloživo. Prema tome, zračenje na visokim učestalostima bilo bi smanjeno, a i stopa kojom telo gubi energiju bila bi konačna.
Kvantna hipoteza je sasvim dobro objasnila izmerenu količinu emitovanog zračenja toplih tela, ali njen uticaj na determinističku doktrinu bio je shvaćen tek 1926, kada je jedan drugi nemački naučnik, Verner Hajzenberg, formulisao svoje znamenito načelo neodređenosti. Da bi se predvideli budući položaj i brzina neke čestice, potrebno je tačno izmeriti njen sadašnji položaj i brzinu. Očigledan način da se to učini jeste osvetliti česticu. čestica će razbiti jedan deo talasa svetlosti, što će ukazati na njen položaj. No, položaj čestice neće se moći tačnije odrediti nego što iznosi razmak između dva brega svetlosnog talasa, tako da je potrebno koristiti svetlost kratkih talasnih dužina da bi se precizno odredio položaj čestice. Prema Plankovoj kvantnoj hipotezi, međutim, ne može se upotrebiti proizvoljno mala količina svetlosti; valja uzeti bar jedan kvant. Ovaj kvant će poremetiti česticu i promeniti njenu brzinu na način koji ne možemo predvideti. štaviše, što tačnije merimo položaj, to treba koristiti kraće talasne dužine svetlosti, pa je tako veća i energija jednog kvanta. A time će i brzina čestice biti u većoj meri poremećena. Drugim rečima, što tačnije pokušavate da izmerite položaj čestice, to manje precizno možete izmeriti njenu brzinu i obrnuto. Hajzenberg je pokazao da proizvod neodređenosti položaja čestice, neodređenosti brzine čestice i mase čestice, ne može biti manji od određene veličine koja je poznata kao Plankova konstanta. Hajzenbergovo načelo neodređenosti predstavlja temeljno, neumitno svojstvo sveta.
Načelo neodređenosti izvršilo je veoma važan uticaj na naš način viđenja sveta. čak ni sada, posle više od pedeset godina, mnogi filozofi još nisu postali svesni ovog uticaja, tako da je on i dalje predmet ozbiljnih kontroverzi. Načelo neodređenosti označilo je kraj Laplasovog sna o jednoj teoriji nauke, o jednom modelu Vasione koji bi bio potpuno deterministički: sasvim je izvesno da se ne mogu tačno predviđati budući događaji, ako se ne može precizno izmeriti čak ni trenutno stanje Vasione!

Kvantna mehanika
Ovakav pristup omogućio je Hajzenbergu, Ervinu Šredingeru i Polu Diraku da tokom dvadesetih godina prošlog veka preformulišu mehaniku u jednu novu teoriju koja je dobila naziv kvantna mehanika i koja se temelji na načelu neodređenosti. U ovoj teoriji, čestice više nemaju zasebne i sasvim određene položaje i brzine koji se ne mogu posmatrati. Umesto toga, one imaju kvantno stanje koje predstavlja kombinaciju položaja i brzine.
Uopšteno govoreći, kvantna mehanika ne predviđa jedinstven i određen ishod nekog posmatranja. Naprotiv, ona predviđa veći broj različitih mogućih ishoda i govori nam o tome kakvi su izgledi svakog od njih. Drugim rečima, ukoliko se preduzme isto merenje na velikom broju sličnih sistema, koji su svi započeli na isti način, ustanoviće se da će ishod merenja biti A u izvesnom broju slučajeva, B u nekom drugom broju i tako dalje. Moguće je predvideti približan broj puta kada će ishod biti A ili B, ali se ne može predvideti poseban rezultat nekog pojedinačnog merenja. Kvantna mehanika, dakle, uvodi neizbežan elemenat nepredvidljivosti ili nasumičnosti u nauku. Iako je dobio Nobelovu nagradu za doprinos postavljanju kvantne teorije, Albert Ajnštajn nikada nije prihvatio ideju da Vasionom vlada slučaj; njegovo gledanje na ovu stvar sažeto je iskazano u poznatoj rečenici: „Bog se ne igra kockicama“! Većina drugih naučnika, međutim, bila je spremna da prihvati kvantnu mehaniku zato što se ona savršeno slagala sa nalazima eksperimenata.
Iako se svetlost sastoji od talasa, Plankova kvantna hipoteza govori nam o tome da se ona u izvesnim pogledima ponaša kao da je sazdana od čestica: svetlost, naime, može biti emitovana ili apsorbovana samo u paketima, ili kvantima. Isto tako, iz Hajzenbergovog načela neodređenosti proishodi da se čestice u izvesnom pogledu ponašaju kao talasi: one nemaju određen položaj, već bivaju „razmazane“ uz izvesnu verovatnoću razmeštaja. Teorija kvantne mehanike zasnovana je na jednom potpuno novom tipu matematike koji više ne objašnjava stvarni svet iz perspektive čestica i talasa; iz ovog ugla mogu biti opisana samo posmatranja sveta. Postoji, stoga, dvojstvo između talasa i čestica u kvantnoj mehanici: za neke svrhe od koristi je o česticama razmišljati kao o talasima, dok je, pak, za druge od koristi talase smatrati za čestice. Jedna važna posledica ove okolnosti jeste da se može posmatrati ono što je dobilo naziv interferencija između dva skupa talasa i čestica (interferencija – uzajamno pojačavanje ili oslabljivanje talasa, zvučnih, svetlosnih, električnih, prilikom njihovog sudaranja; interferencija svetlosti dokazuje njenu talasnost). Drugim rečima, bregovi jednog skupa talasa mogu da se poklapaju sa udolinama drugog skupa. Dva skupa talasa mogu da se tako međusobno potru, umesto da udruženi daju snažniji talas, kao što bi se očekivalo.
Svojevremeno se smatralo da se jezgro atoma sastoji od elektrona i različitog broja pozitivno naelektrisanih čestica nazvanih protoni, od grčke reči koja znači „prvi“, budući da se verovalo da su to temeljne jedinice iz kojih je sazdana svekolika materija. Godine 1932, međutim, jedan Raderfordov kolega sa Kembridža, Džejms Čedvik, otkrio je da se u jezgru nalazi još jedna čestica, nazvana neutron, koja ima gotovo istu masu kao i proton, ali ne i električni naboj. Čedvik je dobio Nobelovu nagradu za ovo otkriće, kao i zvanje upravnika koledža Gonvil i Kiz u Kembridžu, istog onog na kome danas predaje Stiven Hoking!

Gde su „cigle“?
Do pre skoro trideset godina, smatralo se da su protoni i neutroni „elementarne“ čestice, ali onda su ogledi u kojima su se protoni sudarali sa drugim protonima ili elektronima pri velikim brzinama pokazali da se oni, u stvari, sastoje od još manjih čestica. Fizičar sa Kalteha Marej Gel-Man nazvao je ove čestice kvarkovi, a 1969. dobio je Nobelovu nagradu za svoj rad na njima. Naziv „kvarkovi“ uzet je iz jedne zagonetne rečenice Džemsa Džojsa: „Three quarks for Mister Mark!“ Reč quark trebalo bi da se izgovara kao (kvort), s tim što je na kraju „k“ a ne „t“, ali se obično izgovara tako da se rimuje sa (lark).
Postoji više različitih varijeteta kvarkova: smatra se da ima najmanje šest „ukusa“ koje nazivamo „gore“, „dole“, „čudno“, „šarmantno“, „dno“ i „vrh“. Svaki ukus javlja se u tri „boje“ – crvenoj, zelenoj i plavoj. (Treba naglasiti da su ovi termini samo puke oznake: kvarkovi su znatno manji od talasne dužine vidljive svetlosti, te tako ne mogu imati nikakvu boju u uobičajenom smislu te reči.) Na primer, jedan proton ili neutron sastoje se od tri kvarka različite boje. Proton sadrži dva kvarka gore i jedan kvark dole, dok neutron sadrži dva dole i jedan gore.
Danas znamo da ni atomi, a ni protoni i neutroni u njima, nisu nedeljivi. Pitanje stoga glasi: „šta su onda stvarne elementarne čestice, osnovne gradivne cigle iz kojih je sve sazdano?“ Budući da je talasna dužina svetlosti znatno veća od razmera atoma, nema nikakve nade da ćemo na uobičajen način „osmotriti“ delove atoma. Ovde je potrebno koristiti nešto sa znatno manjom talasnom dužinom. Kao što smo već videli, kvantna mehanika govori nam da su sve čestice, zapravo, talasi, kao i da što je veća energija čestica, to je manja dužina odgovarajućih talasa. Prema tome, najbolji odgovor koji možemo dati na naše pitanje zavisi od toga koliko visoku energiju čestice imamo na raspolaganju, zato što ovaj činilac određuje koliko ćemo male razmere moći da vidimo. I… na ovom mestu ćemo se „rastati“ od po svemu neobičnog Stivena Hokinga koji, uprkos ogromnom doprinosu savremenoj nauci, nije dobitnik Nobelove nagrade budući da se ona retko dodeljuje za rad iz astronomije ili kosmologije koji izlazi iz okvira čiste fizike a, s druge strane, s obzirom na to da je Alfred Nobel bio veoma praktičan (obogatio se od patenata na eksploziv TNT) insistirao je na tome da teorijska otkrića moraju biti potvrđena eksperimentom da bi mogla da se kvalifikuju. Za ono što radi, eksperimentalna potvrda Hokingovih otkrića možda nikada neće biti moguća ili će za nju, u najboljem slučaju, biti potrebne decenije.

Talas spremnosti
Američki matematičar Norbert Viner je „otac“ kibernetike, nauke koja razlaže kompleksne snopove informacija dok ne stigne do poslenje nedeljive jedinice informacije – bita. Svaki „misaoni proces“ jednog kompjutera, svaki mišićni refleks jednog živog bića, ali i svaka misaona munja jednog inteligentnog mozga, može se raščlaniti na takve male elemente informacije, na bit.
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, engleski neurolog dr Grej Volter je konstruisao machina speculatrix, robota koji vreba, to jesto pokazuje umno ponašanje reagujući na svetlost. No, to nije sve. Dr Grej je postavio jednog ispitanika (oglednu osobu) pred ekran adekvatno adaptiranog televizora i dao mu u ruku prekidač kojim se aparat mogao uključiti i isključiti. Zatim mu je rekao da će se, ako uključi televizor, na ekranu pojaviti izuzetno interesantna slika. Preko elektroda su, inače, snimane krivulje moždane struje ispitanika i beležene na EEG aparatu. Konstatovano je da svaki put neposredno pre nego što ispitanik pritisne prekidač, nastaje strujni udar u njegovom mozgu. Dr Grej Volter je ovaj strujni udar nazvao talasom spremnosti zato što je signalizirao odluku da se pritisne prekidač.
Potom je dr Grej Volter sa televizorom spojio elektrode priključene za mozak i podesnim električnim međuspojem pojačao talas spremnosti. Prvobitno slab impuls mozga, na taj način je postao strujni udar dovoljno jak da samostalno uključi televizor. Ispitanik više nije imao potrebe da pritiska prekidač u ruci, bilo je dovoljno da zaželi da ga pritisne i smesta bi se pojavila slika na monitoru. Uskoro su ispitanici dr Greja Voltera otkrili da bi ekran već neposredno pre pritiska na prekidač zasvetleo, uvek kada bi odlučili da pritisnu dugme.

Biofidbek
Kao i neurolog Grej Volter, i njegov kolega Vilijam Jong van Amsink, pokazao je naučno interesovanje u sferi kibernetike. Kad je započelo uvođenje fidbeka (feed-back, engl., u kibernetici: povratna kontrola, skup povratnih, retroaktivnih informacija i ponašanja) u medicinu, profesor Van Amsink je među prvima isprobao ovu novu metodu kao pomoć bolesnicima od hipertonije.
Svojevremeno je vladalo mišljenje da je nervni sistem podeljen na dve sfere sa strogo podvojenim funkcijama i sposobnostima. Prva sfera je obuhvatala voljni ili somatski nerevni sistem, kojim čovek može da upravlja svojom voljom. Za drugu sferu je smatran nevoljni ili autonomni sistem koji funkcioniše sam od sebe. Na primer, mozak nam može „narediti“ da ispružimo ruku, krenemo korak napred ili da zagrizemo jabuku, i svaku od ovih naredbi možemo poslušati bez teškoća dajući uputstva svojim nervima da pokrenu nadležne mišiće. Ali, mozak nam ne može reći kako da pokrenemo najvažniji mišić našeg tela, naše srce! Isto tako ne možemo uticati ni na vlastiti krvotok, puls, sistem za varenje, reakciju zenica… Ipak, ima i onih koji to mogu – indijski fakiri i jogiji! Tehnikom fidbeka to je omogućeno i „smrtnicima“ budući da podrazumeva učenje pomoću mašina i dostizanje sposobnosti dobrog jogija u najkraćem roku. Profesoru Van Amsinku i njegovim pacijentima je, nakon upornog rada, i to pošlo za rukom odnosno – voljom. Naravno, smisao takvog vežbanja ne iscrpljuje se u uspešnom savladavanju majstorije dostojne prikazivanja u varijeteu. Koreni mnogih oboljenja leže upravo u manjkavom radu nevoljnog nervnog sistema i cilj je bio da ovaj sistem postane podložan uticaju volje što bi bilo ravno otkrivanju medikamenta koji napada bolest na samo u simptomima već u samom korenu.
Biofidbek kao medicinska terapija se danas koristi u lečenju nesanice, za ublažavanje napada migrene, lečenje nervoznih tikova, opuštanje mišićnih grčerva, suzbijanje bolesti srca i za snižavanje bolesno visokog pritiska, hipertonije.
U najsenzacionalnija otkrića biofidbeka spada, bez sumnje, činjenica da je čovek u situaciji da utiče na frekvenciju vlastitih moždanih talasa! Ova frekvencija nije uvek ista a njeni različiti tipovi obeležavaju se grčkim slovima alfa, beta, delta i teta.
U stanju ritma alfa nalazi se čovek koji opušten i zadovoljan drema. Ako otvori oči, menja se frekvencija: ritam alfa smenjuju brži talasi beta. Prelazu iz dremanja u lak san odgovara prelaz iz ritma alfa u sporiji ritam teta. Najzad, u stadijumu dubokog sna, moždana struja dostiže ritam talasa delta, najveće i najsporije treptaje. Ono što je posebno interesantno u istraživačkom radu prof. Van Amsinka jeste zaključak da rešenje svake paranormalne zagonetke počinje kod moždanog talasa! Naime, moždani talas nije ništa drugo nego elektromagnetni talas, recimo kao radiozračenje, ultravioletno zračenje, vidljiva svetlost ili rentgensko zračenje!
Ako radio-talas, elektromagnetsko zračenje raznih talasnih dužina, može da prenosi muziku, glasove i šumove na hiljade kilometara, zašto onda na isti način ne bi putovala telepatska poruka? Godine 1929. Apton Sinkler je objavio knjigu „Mentalni radio“ o rezultatima telepatskih eksperimenata sa svojom ženom, za koju je predgovor napisao niko drugi do – Albert Ajnštajn! Istini za volju, poznati naučnik je u predgovoru istakao samo psihološki aspekt tih eksperimenata i ne pokušavajući da telepatiju objasni pomoću fizike.
Prilikom jednog simpozijuma kibernetičara, Vilijem Jong van Amsink je prvi put istupio sa svojim radovima pred javnost. Dok je pred teoretičarima referisao o svojim eksperimentima, među slušaocima se nalazio i Žan Žak Delpas.

„Eksperiment Delpas“
Delpas je bio malo zainteresovan za biofidbek kao medicinsku terapiju za bolesnike od hipertonije, ali, fascinirali su ga laboratorijski uslovi u kojima je radio Van Amsink. Odmah je video da su opisane fidbek-vežbe u principu bile veoma slične eksperimentu Greja Voltera sa televizijskim ekranom.
Svi ispitanici-pacijenti s kojima je Van Amsink radio, patile su od iste bolesti: hipertonije koja je pod izvesnim uslovima mogla dovesti do moždane kapi a time ponekad i do smrti. I kad se zaista desilo da je jedan od pacijenata Van Amsinka umro, bio je to upravo čovek koji se pre toga podvrgao intenzivnom treningu mozga i predstavljao tačno one eksperimentalne uslove potrebne Delpasu čije je ostvarenje on smatrao nemogućim.
Ako bi se pacijenti Van Amsinka pored svog normalnog fidbek-treninga obučavali još i u eksperimentu Greja Voltera, nestala bi najveća prepreka koje se Delpas bojao: više ne bi bio potreban samrtnik koji treba da sarađuje i ne bi bilo potrebno odobrenje šokiranih rođaka.
Delpas je izneo Van Amsinku svoju ideju da pomoću eksperimenta Greja Voltera proizvede „hemijski čiste molekule pamćenja“. Naime, molekuli pamćenja nastaju tako što električni impuls taloži u belančevinastu strukturu jednog molekula poruku koju nosi. Takva poruka može biti vrlo jednostavna, ali može biti i veoma složene prirode. A budući da je u supstanci pamćenja nataložena cela zbirka sećanja, nema mogućnosti da se sadržaj pamćenja jednog jedinog molekula odvoji od sadržaja pamćenja nekog drugog. Delpas je, međutim, želeo da učini upravo to: da uz pomoć eksperimenta Greja Voltera proizvede takoreći hemijski čiste supstance pamćenja, odnosno molekule pamćenja koji su nosili samo jedan sadržaj sećanja – naredbu da se uključi monitor. Pomoću eksperimenta Greja Voltera hteo je da markira jedan mali deo čovekove svesti – da ga učini vidljivim na monitoru, kao signal uključivanja. Ako ispitanik pomisli da uključi i za to pozove iz svog mozga odgovarajuće molekule pamćenja, na monitoru će se javiti munja.
Tako stvari stoje dok je čovek živ, ali, šta se događa u trenutku smrti?
Ako pamćenje i svest ne propadaju nego stvarno sa smrću napuštaju čovekovo telo, onda s njima moraju krenuti i markirani sadržaji pamćenja iz eksperimenata Greja Voltera. A ako kreću – onda taj trenutak mora označiti signal uključivanja na monitoru.
Kad je šezdesetsedmogodišnja pacijentkinja dobila hipertonično krvarenje, radi kontrole funkcionisanja mozga „prikopčana“ je za aparat EEG i uređaj dr Greja Voltera. Uprkos preduzimanju hitnih mera, kod bolesnice se sve više javljao simptom pritiska na mozak koji je doveo do prekida svih cerebralnih funkcija. Na encefalogramu su se pojavile karakteristične nulte linije koje pokazuju da je moždana struja ugašena.
Mnogo pre nego što je smrt nastupila, bolesnica je ležala u komi. Dakle, već odavno nije bila kadra da svesno i voljno stvara talase spremnosti. Ipak, sa nastupanjem svih simptoma konačne smrti mozga pojavio se i „signal uključivanja“ na monitoru aparature Greja Voltera!
Ovaj signal uključivanja koji se poziva na pragu konačne smrti, mada više ne postoji nikakav talas spremnosti, nazivamo „efektom Delpas“. On potpuno odgovara pojavnoj slici koju očekujemo ukoliko duh ostaje da živi posle smrti, mogao bi da znači da ljudski duh u trenutku smrti napušta telo i da jedan majušni delić ovog duha, markiran u specifičnim molekulima pamćenja, pri tom ostavlja za sobom trag na televizijskom ekranu – u principu isto kao što i kakav metalni predmet izaziva signalni ton prilikom prolaska kroz sigurnosna vrata za otkrivanje oružja i eksploziva na aerodromima širom sveta…
Dato objašnjenje zvuči prilično, ali ne i sasvim logično. Kakve su moguće implikacije u slučaju da eksperiment dr Greja Voltera nije tačno interpretiran? Ukoliko nije nesporno da su njegovi pacijenti-ispitanici svojom voljom aktivirali uključenje ekrana, da li je nesporna i činjenica da su tačno formulisanim stavom „uključi se“ to bili u stanju i da učine? Sumnjam. Možda je ekran aktivirala njihova koncentrisana energija, bez obzira na sadržaj u njoj smeštene poruke! Ukoliko je ovo tačno, onda je uključenje ekrana umiruće šezdesetsedmogodišnje pacijentkinje, koja je, podsećam, već dugo bila u komi i bez svesti o sebi i okruženju, mogla da aktivira za doktora Delpasa tada nepoznata energija – biofotona! Ovo objašnjenje čini mi se daleko primerenijim od ponuđenog.
Podsećam: foton je kvant svetlosti, a kvant je najmanja količina energije određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije. Pored toga, foton je čestica bez mase i naboja.
Fotoni, Ajnštajn, međuzvezdani letovi, načelo neodređenosti, kvantna mehanika, Stiven hoking, talas spremnosti, eksperiment Delpas… ukoliko sve što je prethodno rečeno definišemo kao hipoteze, vreme je da konačno saberemo „dva i dva“, odnosno, dovedemo u logičan poredak i prevedemo u odgovarajući zaključak.

Nematerijalni organizam!
Živa ćelija organizma emituje deseti deo svog energetskog potencijala (biofotonske energije), dok devet desetina čuva u sebi. I upravo taj deseti deo energije je dovoljan da organizam opstaje, živi, da čovek funkcioniše, ponaša se kao živo biće. U trenutku smrti, međutim, oslobađa se (emituje) ukupna količina pomenute energije, znači svih „deset desetina“ i život napušta ćelije, tkiva i ceo organizam.
Iz ovoga proizilazi da je svaka ćelija živog organizma u izvesnu ruku autonomna onoliko koliko i stanovnik jedne države: sama po sebi je autonomna, rađa se i množi sama, ali je istovremeno i strogo kontrolisana indukcionim poljem i potencijalom okolnih organa, sistema organa i celog organizma. Upravo zbog toga se neće, recimo, dogoditi da nokat izraste na čovekovom – nosu. Sama i umire, ali istovremeno je i sama za sebe mrvica života.
Dakle, u trenutku emitovanja kompletne energije, čovek tj. organizam umire i fenomen umiranja je upravo taj kompletan izlazak energije u obliku fotona iz svake pojedinačne žive ćelije jednog organizma nakon čega se ova dezintegriše odnosno trune i pretvara u biljnu hranu.
Isto se dešava kod programirane smrti ćelije, tzv. apoptoze.
O duši ne bismo mogli ništa da znamo da nije saznanja o fotonima, jer, duša je astralni organizam. Fotoni, međutim, nisu duša. Oni čine njen organizam čiji su nerazdvojni deo. „Idu“ sa dušom koja, prilikom odlaska, odnosi sa sobom i život. U slučajevima kad ne povede „kompletan život“, vraća se. Otuda čudnovata oživljavanja. Ona, dakle, može da se vrati, ponovo „oživi“ ukoliko nije kompletna energija, iz svih ćelija, izašla iz organizma. Iz ovoga sledi da je duša povezana „svetlom pupčanom vrpcom“ (satkanu od fotona!) za telo. Postojanje ove niti života, koju je moguće videti i snimiti pod izvesnim uslovima, poznato je onima koji imaju mogućnost izlaska iz tela odnosno astralnog putovanja. „Uže od fotona“ čini energija svih ćelija (života) i prilikom astralnih putovanja čak do devedeset posto nje može da napusti organizam… U svakom slučaju, dokle god postoji ta veza, to jest sve dok fotoni odnosno pomenuta energija kompletno ne napuste organizam, ovaj je biološki živ.
Rekoh, i duša je organizam. Reč je o astralnom, nematerijalnom telu sa svim funkcijama, odlikama i osobenostima jednog organizma. Naravno, ne telesnog. I nije reč o amorfnoj, bezobličnoj, neartikulisanoj, energiji. Naprotiv. Kao što je parče naizgled bezobličnog mesa sastavljeno od jedara, mitohondrija, miozina, aktina i plazme, hromozoma, hormona i čega sve još ne, i duhovno telo je specifično, sačinjeno od sistema strogo određenih međuzavisnih i uslovljenih raznorodnih energija. To što čovek na današenjem stupnju razvoja nauke i tehnologije nije u stanju da ih detektuje, definiše, razdvoji na sastavne elemente i izmeri, ni u kom slučaju ne znači da one i ne postoje. Da bismo ih otkrili i počeli da koristimo, nedostaju nam instrumenti. I sve dok ih ne budemo imali, moraćemo da se oslanjamo na „vančulne“ sposobnosti pojedinaca koji su u stanju da ih, svesno ili nesvesno, detektuju pa čak i pojedinačno razlikuju.

Težina duše
Onog trenutka kad pomenuta energija postane vidljiva instrumentima koje će čovek napraviti, dakle identifikovana, merljiva i upotrebljiva, otvoriće se novo polje nauke – polje anatomije duše i bioenergije. Baš kao što je nekada atom bio „najsitnija nedeljiva čestica“ materije a ćelija organizma, nauka o anatomiji duše počeće da se bavi njenim elementima, sastavom, organizacionim celinama, podelom pojedinih segmenata i „organa“, specifičnostima različitih vrsta energija… Ovo će, opet, otvoriti mogućnosti za merenje, otkrivanje i identifikovanje prisustva duša u određenom prostoru, samim tim i izradu instrumenata uz čiju pomoć će postati „vidljive“. A možda će, zahvaljujući ovoj mogućnosti, čovek konačno doći do trajnog rešenja vlastite egzistencije pa i mogućnosti posete ili čak seljenja u druge galaksije. Nema sumnje da bi iz saradnje materijalnog i astralnog sveta mogle da se izrode izuzetno interesantne i zanimljive ideje a, zašto da ne, i obostrana korist. U krajnjoj liniji, dovoljno će biti i samo to što će „odlazak na poslednji put“ postati manje stresan budući da više neće biti „put u nepoznato“.
Suviše fantastično? Ko bi rekao da je čovek do pre nešto više od sto godina, vekovima i milenijumima sanjao da poleti!
Znajući, ili bar pretpostavljajući, stari narodi su se bavili pitanjem „težine duše“. Eksperiment Delpas je zabeležio trenutak kada fotonska energija napušta organizam, međutim, manje je poznato da je težina tela umrle osoba manja za osam do deset grama od one za života.
Da li je to zaista ta „težina duše“? Bilo bi, u najmanju ruku, neozbiljno kategorički to tvrditi, ali, vredi razmisliti…

Nauka i Tarabići
– Lijepo je izgledo, moj kume Zarija. Na njemu nekakva mantija, a po njojzi ko da blago svijetle rojevi svitaca, samo nekom neopisanom svjetlošću. Taka mu je i glava bila… Bijela, a nekako svijetla… Cjelivah ga u ruku, a ona meka ko da vunu na preslici drži. Dodirnem ga po mantiji, a ona isto nako, kadivena. Sve mi se čini da bi rukom kroz njega mogo proći…
Zbog ovog, nestvarnog opisa, sveštenik Zaharije je bio uveren da je Mitar sve to sanjao ili halucinirao. Tada je između njih započeo, prvi put sumnjičav razgovor:
– Da nijesi ti to sve snijevao, moj Mitrašine?
– Kakvo snijevanje! Snijevam li ja, kume, kad vako, sad evo, s tobom govorim?
Ja mu na to reknem:
– More biti, Mitre, da si nešta, nako u snu, sam sa sobom razgovarao, pa se i kumi pričinjelo da s nekijem drugim pričaš…
– Bože, kume Zarija!… Je l’ ti to ona moja ženturina rekla da je viđela svijetlog popa kojeg uvodim u kuću i š njim razgovaram?
Ja mu reknem da jeste, a on mi unakrsti:
– E, pa ako sam to sve snijevo, nije mogla i ona snijevati isti san?
– Dobro, kume Mitre, a kako on ode od tebe i šta reče?
– Reče da će se jopet javljati i od ondaj mi se javi jošte nekoliko puta. Pošlje mi kaza da je vrijeme da se rastanemo te ja iziđoh u avliju da ga ispratim… Tako, polako, dođosmo do kućera, a njegova se prilika zaplasti k’o plast sijena i tako ga, nekako, nestade…
– Kako? – jopet ga priupitah.
– Pa, ne umijem da ti to objasnim ovijem, ljudskim riječima jerbo što gođ da ti rečem, jopet neće biti onako kako je uistinu bilo…
Ja ga zamolim da to pokaže kako zna, a on mi ondakar reče:
– Nekako se zgrudva te postade ko grudva snijega… Sjajna i ko zlatna. Jal’ grudva, jal’ ćasa, to ti ne umijem iskazati… Pošlje, to poleće u nebo i meni se činjaše da ode među same zvijezde…
Ovako je, navodno, prema „Kremanskom proročanstvu“ (autora Dragoljuba Golubovića i Dejana Milenkovića), protekao jedan od razgovora prote Zaharija Zaharića i njegovog kuma Mitra Tarabića u kome je ovaj opisao susrete sa pokojnim stricem Milošem. Uprkos izvesnih sumnji u pogledu autentičnosti ovog razgovora, ovo je svakako najlepši i najplastičniji opis susreta „dva sveta“ o kome sam do sada slušao i čitao. Zaista, ima li divnijeg od ovog opisa koncentrisane biofotonske energije!
Još jednom moram da podsetim: foton je kvant svetlosti, a kvant je najmanja količina energije određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije. Pored toga, foton je čestica bez mase i naboja.
Koliko se, dakle, razlikuje opis Mitra Tarabića svog pokojnog strica i pomenutog citata iza koga stoje svetski naučni autoriteti?!
Po meni, gotovo savršeno se upotpunjavaju…

Želeo bih da napomenem da mi je fiziku predavao pokojni prof. dr Dragi Jovanović asistent Marije Kiri; dr Milan Janjić, laboratorija 49, Boris Kidrič – Vinča, sada u SAD jedan od najpoznatijih astro-hemičara, doktorirao kod pronalazača kontaktnih sočiva u Pragu; Zoran Bogićević elektroničar koji je prvi napravio liofilizator na Balkanu; dr Voja Simić, Vojni institut – Katanićeva; pokojna prof. Dr Slobodanka Veljković – PMF; veliku zahvalnost za podršku dugujem univerzitetskom profesoru Dragutinu Mariću.

prim. dr sci. Todor JOVANOVIĆ

Светозар Радишић www.svetozarradisic.com

Objavljene knjige:

Neokortikalni rat („Vojna knjiga“, Beograd, 1999.)

Neokortikalni rat 2 („Vojna knjiga“, Beograd, 2001.)

Satana se više ne krije – Neokortikalni rat protiv budućnosti („Evro“, Beograd, 2002.)

Skriveno misaono oružje („Miroslav“, Beograd, 2003.)

Rat svih protiv svih („Miroslav“, Beograd, 2004.)

Magija u neokortikalnom ratu („Miroslav“, Beograd, 2005.)

Dok mislim stvaraju kosmos („Pan-Plast“, Beograd, 2006.)

Nestanak velikog brata („Pan-Plast“, Beograd, 2007.)

… Ili nas neće biti („Pan-Plast“, Beograd, 2008.)

Gušenje istine („Pan-Plast“, Beograd, 2009.)

Kosmički dodir („Pan-Plast“, Beograd, 2010.)

Kako misliti-isceljivanje informacijama („Pan-Plast“, Beograd, 2011.)

Osvajanje slobode-ratovi budućnosti (S. Z. G. R. Joksimović, Beograd 2012.)

Magičnost misli („Pan-Plast“, Beograd, 2012.)

Misaoni izazovi („Pan-Plast“, Beograd, 2013.)

dodatak:

Неокортикални рат 4 („Pan-Plast“, Beograd, 2011.)

Док мисли стварају космос 2 („Pan-Plast“, Beograd, 2014.)

Мислим – исцељивање информацијама („Pan-Plast“, Beograd, 2015.)

Неоружани облици агресије („Pan-Plast“, Beograd, 2015.)

ENERGIJA MISLI

POVEZANOST MISLI KAO ENERGIJE SA ČOVEKOM I OKRUŽENJEM

Autor teksta Svetozar Radišić

Što sve mogu ljudske misli i emocije, budući da pripadaju sferi metafizike, kao da izmiče naučnicima koji kao da ne mogu da se odmaknu od za njih podjednako mistične fizike.

Nikola Tesla je predvideo napredak čovečanstva tek kada fizičari iskreno, analogijom, istraže i shvate područja nevidljivog.

Tražeći astrofizičke uzroke cikličkih sukoba među narodima, Nikola Tesla je razvio teoriju prema kojoj sunčeva magnetosfera, pravilni ciklusi pojava sunčevih pega, protuberance, magnetni poremećaji i bure utiču na pojavu ratova. Ukratko, magnetnom indukcijom Sunca nastaju promene u Zemljinoj jonosferi, koja je zbog karaktera struja koje njome protiču direktno u rezonantnom odnosu sa ljudskim mozgom. Zapisao je to prof. dr Velimir Abramović u napisu objavljenom u časopisu Vojno delo br. 6 1996. Ali šta to znači Koliko je važno da se zna o naslućenim kosmičkim ritmovima. Poznato je da je ceo osmotreni kosmos u nekoliko vrsta ritmova, koji se razlikuju po učestalosti i obliku. Na primer, postoje energetski talasi, impulsi, energetski skokovi, pljusci, oblesci, treptaji, bezoblični kontinuelni protoci, spirale, vrtlozi, ciklusi itd.

Kosmos je suštinski energija i čine ga njeni oblici. Vrsta ritma određuje ponavljanja. Naučnici su, na primer, ustanovili ponavljanja ekonomskih događaja u zavisnosti od aktivnosti Sunca koje se obnavljaju svakih 11,1 godinu. O kakvoj je međuzavisnosti između Sunca i ponašanja ljudi reč (u ovom slučaju ekonomskih), može da se zaključi na osnovu analize brojnih ekonomskih pokazatelja, sadržanih u Goldštajnovoj bazi podataka. Naime, u nemačkom institutu za psihologiju u Gotingenu nakon naučnog skupa u Amsterdamu objavljeno je pod naslovom ‘Turning points of long waves in Western economics are they correlated with solar activity’, da ključne tačke u dugoročnim talasima zapadne ekonomije značajno zavise od sunčeve aktivnosti. Kosmička međuzavisnost i vasionski sklad izraženi su strukturom i kretanjima energije, materije i informacija, a ta kretanja su u kosmosu (skoro) idealno sinhronizovana.

Uočena su i čudna istorijska ponavljanja. Jedni istoričari, a još više metafizičari tvrde da se istorija ponavlja svakih 610 godina, a drugi da istorijski događaji iz 1908, 1918, 1928, 1938, 1948, 1958, 1968, 1978, 1988. i 1998. godine liče jedni na druge. Možda se i tu ritam ponavlja svakih 11,1 godinu. Uostalom, Nikola Tesla je rekao i još nešto, što bi trebalo da natera sve ljude na razmišljanje ‘Na sadašnjem stepenu razvoja čovečanstva, na kome nema svesti o istorijskim zbivanjima i njihovim kosmološkim uzrocima, povremeni potresi su još uvek prirodni. Još žešća bitka će se tek voditi i to između Istoka i Zapada.’ To je Nikola Tesla napisao u tekstu objavljenom u Nkujorku 20. decembra 1914. godine, u listu ‘The Sun’, pod naslovom ‘Science and the Discovery are the great Forces which whill lead to the Consummation of the War.’

Čovečanstvo na početku 21. veka svedoči navedenom proročanstvu, snoviđenju, predviđanju ili proceni Nikole Tesle. Uostalom instrumenti ‘velikog brata’ takođe nagoveštavaju da je mozak čoveka povezan s kosmičkim ciklusima. CIA-a je objavila da je iz svojih izvora saznala da su Rusi uvereni kako uz pomoć vančulnog posmatranja mogu otkriti sve tajne Zapada. Čovek koji može da vidi i čuje stvari i događaje iz drugog vremena i prostora upravo idealan je špijun. Odbrambana obaveštajna služba SAD pustila je u opticaj izveštaj pod naslovom ‘Kontrolno neprijateljsko delovanje SSSR’, u kojem su predviđali da će Sovjeti, uz pomoć istraživanja parapsiholoških sposobnosti biti u stanju da otkriju sadržaj najpoverljivijih dokumenata, kretanje trupa i brodova, lokacije vojnih objakata, te misli generala i pukovnika. Najčudnija tvrdnja bila je da će možda moći da ubijaju ljude ili obaraju vazduhoplove na daljinu.

Podaci o moći emocija i misli učestali su u srazmeri sa stepenom proučenosti mozga, uma, psihe, emocija i misli. Na to ukazuju i istraživanja obavljena u kompanijama NeuroSky i CyberLearning. NJihovi majstori napravili su prototip obruča opremljen senzorima posebne vrste koji se stavlja na glavu. Kada takav obruč ‘kruniše’ glavu kamiondžije, u dispečerskom centru njegove firme, na monitorima računara, moguće je, u realnom vremenu, registrovati njegovo mentalno stanje. Gazde i odgovorna lica mogu sve vreme da znaju gde se trenutno nalazi vozilo, da li je vozač pospan, umoran, trezan, raspoložen ili ljut… Isti sistem, koji ‘lovi’ i emituje talase velikog mozga, povećava mogućnosti i obogaćuje sadržaj igara na personalnim računarima. Suparnici u interaktivnim igrama mogu misaono da se nadmeću, da stvaraju nove virtuelne ambijente i da se nadmudruju u novostvorenim situacijama.

ČUDESNI MOZAK ILI MAGIČNE MISLI

U knjizi Pokloni nepoznatih stvari, biolog Lejl Votson je opisao susret s jednom neobičnom Indonežankom – šamankom. Ona je u ritualnom plesu učinila da kompletna aleja drveća jednostavno – ispari. Šamanka se pred Votsonom i drugim posmatračima poigravala ponovnim pojavljivanjem i nestajanjem aleje, kao u čuvenom ‘filadelfijskom eksperimentu’ Nikole Tesle, u kojem je učestvovala i o kojem je svedočila i američka vojska.  Poznato je da šamani u svojim rutualima koriste rezonansu nastalu usklađivanjem ritma bubnja s impulsima mozga i tzv. neurolingvističko programiranje, što je, u suštini, pripremljen ‘razgovor’ s podsvešću okupljenih lica. Razgovor s podsvešću Gde je ta podsvest U mozgu Mislima se utiče na misli. Svakako ne mozgom na mozak, ali uslovno – da. Važno je da je šamanka znala šta treba da učini da njena mentalna predstava poništi, istisne, potisne ili zameni mentalnu predstavu kod svih prisutnih. Za to je potrebno samo znanje ili postojeće ili nekadašnje, preneseno ‘s kolena na koleno’.

Nekada se neurolingvistika nazivala ‘jezik ptica’, a sada je jasno da je reč o ritualnom kodiranju pomoću matričnog teksta. Ruski pukovnik Vjačeslav Mihajlovič Zvonikov primenjivao je veoma uspešno metode neurolingvističkog programiranja na oficirima i vojnicima. U kratkotrajnoj pripremi za borbene zadatke u Avganistanu, u Centru za psihofiziologiju, koristio je samo pet-šest sugestivnih rečenica. Zanimljivo je da se legendarni psihoterapeut Anatolij Mihajlovič Kašpirovski obraćao ruskoj javnosti, u TV emisijama, izlaganjem gotovo istovetnog sugestivnog teksta. Reči su uticale na misli magično. U stvari reči su samo informisana energija koja izaziva promene kada vibrira na određenoj frekvenciji, kada je mozak otvoren za programiranje (kodiranje).

Uostalom, sugestivnost ljudi čini svakodnevicu veoma zanimljivom. Poznato je da izverzirani fakir može da ‘hipnotiše’ gledaoce bez njihovog znanja i pristanka. Okolnost da se publika obično sastoji iz većeg broja osoba, izaziva jaku psihičku struju (kritična masa informisane misaone energije), koja umnogome olakšava rad fakiru. Inače, jedan od najpoznatijih hipnotizera na svetu, Helmut Hensen, tvrdi da hipnoza ne postoji. Postoji samo autohipnoza, a za nju je značajno koliko je osoba lakoverna, odnosno sugestibilna.

List ‘Stejtsmen’ objavio je vest da je indijski mađioničar P. C. Sorker zapanjio stotine turista koji su došli da posete Tadž Mahal. Učinio je da najslavniji indijski spomenik nestane na dva minuta. Sorker je stajao na obali reke Jamuna, iza mermernog mauzoleja iz 17. veka. U obraćanju turistima Sorker je rekao, kada je posle dva minuta uklonio ‘izazvani’ prazan prostor ‘Samo sam na trenutak sklonio Tadž Mahal iz vaših očiju. Bila je to savršena iluzija’. Nešto slično dogodilo se čuvenom ‘Filadelfija eksperimentu’. U ‘magijskom ritualu’ Nikole Tesle u kojem je učestvovala i svedočila američka vojska.

Reč je o ‘hindu hipnozi’. Fakir je izaziva snagom svoje volje, potpomognut uobraziljom gledalaca. Značaj slike u ljudskim mislima, odnosno ljudske uobrazilje, može se razumeti na osnovu fenomena koji doživljavaju putnici – ‘svedoci natprirodnih moći’ indijskih jogija. Iako su krotitelji zmija postali simbol fakirske moći, putnike najviše zanima čuvena predstava s užetom. Gledaoci se okupljaju oko fakira koji sedi na zemlji, dok uz njega čuči dečak od dvanaestak godina. Kada se okupi dovoljno gledalaca koji napeto očekuju scenski prikaz, fakir uzima uvijeno uže i baca ga uvis. Uže ostaje uspravno u vazduhu, a dečak naglo ustaje i uspinje se uz uže dok ga gledaoci ne izgube iz vida. Posle nekog vremena fakir poziva dečaka da se vrati, ali ovaj ‘odbija’. Pošto ga nekoliko puta uzalud poziva, fakir se sam penje, držeći u zubima veliki nož. Penje se dok i on ne iščezne gledaocima iz vida. Odjednom se vazduhom prolama prodoran krik, i malo kasnije na zemlju pada odrubljena dečakova glava, a zatim i drugi delovi tela ruke, noge, i na kraju dečiji trup. Zaprepašćeni gledaoci vide fakira kako se obliven krvlju spušta niz uže. Delove dečakovog tela stavlja u vreću, zabacuje je preko ramena i polazi. Posle samo nekoliko trenutaka sadržaj vreće oživljava i fakir je spušta na zemlju. Samo što je otvori, iz nje izlazi dečak, živ i zdrav, i trkom napušta mesto predstave.

Kada bi neko snimio opisani prizor, pokazalo bi se da su fakir i dečak sve vreme bili na zemlji. Fakir zabacuje uže po zemlji, a dečak puzi na kolenima po njemu kao da se penje. Odgonetka je u tome da fakiri raspolažu sposobnošću da u svojim mislima stvore mentalnu predstavu zbivanja onakvu kakvu žele da potom dožive gledaoci. Još je važnija njihova veština prenošenja misaonih slika na druge. Dokazano je da takve mogućnosti, nerazvijene i sasvim zapuštene, poseduju svi ljudi.

Navedeni primeri dokazuju moć misli i postojanje spoja između podsvesti i svesti u ljudskom umovanju. U njima je prikazano oblikovanje uobrazilje i potvrđeno postojanje mentalnih slika u mozgu i očima. Kada je reč o istraživanjima telepatije i ulozi očiju i mozga u vezi s mentalnim predstavama ponovo je nezaobilazan Nikola Tesla. Poznato je da mu je bilo jasno da se u oku projektuju posmatrani objektu, ali i da se u oku misao pretvara u sliku. ‘Funkcija oka, pisao je Nikola Tesla M. V. Kapu 4. marta 1919, je da projektuje sliku na mrežnjaču i da saopšti informaciju vlaknima optičkog nerva. Verujem da svaka misao povratnom akcijom izaziva sličan poremećaj i da se interpretacijom ovog efekta na prežnjači, slika može projektovati na ekran. Ta slika je povezana sa mislima na potpuno identičan način kao originalan utisak. Mi imamo na raspolaganju određene činjenice, ali je krajnje teško usavršiti uređaj za ostvarenje tog zadatka. Kako stvari stoje, isko sam proveo mnogo godina u studiranju ovog problema, moj glavni oslonac u radu je još uvek nada.’ To Teslino pismo objavljeno je u knjizi Moji pronalasci na 30-toj stranici. Kasnija istraživanja zasnovana na ideji koju je prvi objavio Tesla stvorila su veliki problem ljudskom rodu, budući da ‘veliki brat’ ta znanja želi da primeni i već primenjuje u kontroli kretanja ljudi i kontroli njihovog uma. Naime, u Merilendu od četrdesetih godina 20. veka postoji sistem SIGINT (Signals Intelligence) koji Agencija za nacionalnu bezbednost SAD (NSA) koristi za praćenje i kontrolu odabranih subjekata. Kontrolori na svojim ekranima imaju sliku svega što praćeno lice posmatra. Dostupna im je vuzuelna memorija žrtve, a u mozak posmatranog mogu da utisnu određene slike, pogotovo u REM fazi sna. Jedan od najvećih centara za istraživanje uticaja misli na daljinu nalazi se u Redstounu, u državi Alabami, udaljen nekoliko stotina metara od kabineta oca američke kosmonautike Vernera fon Brauna (svakako ne slučajno). Kada je reč o elektromagnetnom uticaju na ljudski mozak poznato je i to da je američki fizičar Bernard Istlund, koristeći ideje Nikole Tesle, projektovao sistem HAARP (High-frequency Active Auroral Research Project) na Aljasci, koji pod firmom Instituta za istraživanje jonosfere radi na ekstra niskim frekvencijama koje su istovetne sa frekvencijama moždanih talasa, od 9,5 do 50 herca. Kontrola ljudi i njegovog uma je već uzela maha. Veliki brat je trenutno u kampanji mikročipovanja predmeta i živih bića. Mnogi ljudi ne znaju da novčanica od 10 evra sadrži RFID mikročip, te da se kretanje njihovih posednika može pratiti, a istovremeno pokušavaju da se odbrane od uvođenja ličnih karata, pasoša i ostalih kartica sa čipovima. Problem je što je mozak dovoljno istražen i da se pouzdano zna na kojim frekvencijama su određene misli i vrste emocija.

Stvorene iluzije su samo dokazi da misao poseduje neistraženu moć, da čovek ne zna istinu i da mentalne predstave igraju veoma važnu ulogu u životu ljudi. Zato nije čudno što je dr Petar J. Stanković u knjizi Božanstvena medicina tvrdio da ‘fakir snagom svoje volje može da natera gledaoce da vide ono što on hoće. Uspeva da koncentriše svoje misli do te mere na vizuelizaciju, da misli zrače tako jako na okolinu da su svi prisutni, iako svesni i budni, prosto fascinirani, jer im se pred očima ukazuje ona slika koju je fakir zamislio’.

MOĆ MISLI I REČI

Oduvek su iskusni ljudi upozoravali da treba voditi računa o tome šta se govori, jer su reči snažne, i da poseduju neku magičnu moć.. Tako je Sveti vladika Nikolaj Velimirović kazivao ‘Silna je reč kao grom. Ona poražava grešnika, melem je bolnome i potištenome, utuk razvratnome, a opomena bogatome… ‘ (O Bogu i ljudima, 1993).

Sada su naučnici opsednuti moćima jezika, reči, misli i uma. Sve češći su napisi koji potvrđuju da jezik, reči i misli programiraju ljudsko telo. Te ideje prenesene su polako, ali po svemu sudeći zauvek, iz ezoterijske u naučnu oblast, s obzirom na to da se tvrdnje tajne nauke i klasične nauke skoro poklapaju. Uostalom, Skot Pek je u knjizi Put kojim se ređe ide naglasio ‘Mistici su nam stolećima govorili kroz paradokse. Je li moguće da smo svedoci susretanja nauke i religije Kada smo u stanju da kažemo da je ‘čovek istovremeno i smrtan i večan’ i ‘svetlost je i talas i čestica u isto vreme’, onda smo počeli da govorimo istim jezikom.’

Psihosomatske bolesti ukazuju da misli neposredno utiču na ljudsko telo, ali je sve više dokaza da misli mogu i da ga iscele. Postoje nagoveštaji da je u osnivanju potpuno novi vid medicine, gde će se molekuli dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) reprogramirati rečima, mislima i određenim frekvencijama, bez izdvajanja i premeštanja pojedinih gena. Ruski biofizičari na čelu sa molekularnim biologom Pjotrom Garjajevim istražili su vibraciono ponašanje DNK molekula. Prema njihovim zaključcima određene obrasce DNK moguće je izmeniti zracima sličnim laserskim (na primer zvukom). Pri tome se promenom frekvenciije DNK menjaju genetske informacije. Osim što su dokazali da je moguće uticati na biohemijske i energetske procese u ljudskim i svim drugim živim ćelijama, ruski naučnici su ustanovili da čovekov molekul DNK može uznemiriti vakuum (praznina, polje ‘nulte tačke’, akaša, Jungovo ‘kolektivno nesvesno’, Šeldrejkovo morfogenetsko polje, Borhesov univerzalni um, spiritualna panorama, Teslino skalarno polje, Maharišijevo jedinstveno polje inteligencije prirode, Zelandov ‘prostor životnih varijanti’, Drugi World Wide Web, ‘razvodna tabla’ Isaka Bonevica, ‘matrica’ Vojne obaveštajne službe SAD…) Uspeli su, pomoću DNK, da magnetizuju tzv. crvne rupe (nazvane po crvima zbog svoje sićušnosti), koje na mikroskopskom nivou oponašaju kosmičke crne rupe. Da bi se shvatilo koliko su misli povezane s telom, treba znati da molekul DNK privlači informacije i propušta ih u svest ljudi. To je važno i zbog povezanosti čovekovog uma sa tzv. komičkim umom.

Sve češće se pominje niz univerzalni um, čovekov um i um ćelije. U ‘tunelu’ koji ih spaja, gde posebno mesto zauzimaju telepatija i jasnovidost, najvažnije je stanje potpune opuštenosti. Istom ‘vezom umova’ objašnjavaju se fenomeni tzv. hipnoze (autohipnoze) i mentalnih lečenja (isceljenja). Kao što je rečeno, za najdelotvornije i najsigurnije delovanje misli potrebna je potpuna opuštenost mozga, a ona se postiže kada misli vibriraju na frekvencijama od 12 do jednog ciklusa u sekundi, odnosno u alfa, teta i delta stanju mozga. Tada je mozak u stanju dremeža, sna ili dubokog sna. Kao što je rečeno, čovek živi u svetu vibracija i frekvencija. Vibrira živa i neživa priroda. Vibrira svaki ljudski organ i svaka njegova ćelija. Ako svetlost zasvetli deset do dvanaest puta u sekundi, izgleda da se stvorena šara sastoji od crvene i narandžaste boje. Prodre li svetlost kroz rupice u ploči trinaest do četrnaest puta u sekundi, šare suuglavnom zelene. Kod petnaest do šesnaest okreta ploče u sekundi, šare svetle predivnom plavom bojom. Ako svetlost zasvetli osamnaest ili više puta u sekundi, pojavljuju se šare sivobele boje. Slično je sa zvukom, mirisom, toplotom, svim drugim zračenjima…

Mnoge vibracije utiču na ljude, a vibracija ljudskih misli utiče na njih same, druge ljude i okolinu. Stoga, nije čudno što je Vilhelm fon Humbolt tvrdio da će doći vreme u mome će se bolest smatrati sramotom, ‘jer će čovek shvatiti da ona nastaje dejstvom pogrešnih misli’. Otac Tadej (Štrabulović) je stalno ponavljao ‘kakve su ti misli takav ti je život’. Vadim Zeland je samo konstatovao da tvrdnja da je svet odraz ljudskih misli nije nova. Poznato je i da tegobe nastaju grčevima i unutrašnjim nemirom. Jasno je da se grčevi i nemir otklanjaju smirivanjem, a da su misli te koje čoveka smiruju.

Postalo je uobičajeno da se i u klasičnoj medicini pominje mentalno lečenje. Čuveni u toj oblasti su Georgij Sitin, Larisa Fotina, Sergej Malahov, Sergej Lazarev i DŽozef Marfi. Oni tvrde da mentalno lečenje nije vladanje uma nad materijom, već delovanje ljudskog uma na telesni um. Čovekov ‘centralni um’ nadmoćan je u odnosu na um u čitavom telu, a posebno u odnosu na um pojedinih organa, otuda i efekat isceljenja.

MISAONO ISCELJIVANJE

Isceljenje nastaje iznutra i biva pokrenuto mislima (samosvešću ili naumom), biljnim melemima, amajlijama, lekovima, simbolima, verom, ili pod uticajem čoveka od velikog poverenja. Ukoliko je reč o čoveku kao iscelitelju, onda on mora da bi bio uspešan da bude duhovno uzvišen i da zrači pozitivnom energijom. Dr Larisa Fotina, dr Georgij Sitin i Vadnim Zeland dali su veoma dobre recepte za misaono prevazilaženje problema, otklanjanje straha i stresa.

Oni sugerišu, jednostavno, da ljudi sa svojom podsvešću ostvare prirodnu komunikaciju i da se bolesni, ili na psihosomatskoj osnovi oboleli ljudi, isceljuju, tako što će reći ‘zdrav sam’, ‘ritam mog srca je prirodan’, ‘krvni pritisak mi se stabilizuje’, ‘nemam problema’, ‘lečim se’, umesto ‘bolujem’, ‘nije mi dobro’, ‘biće bolje’, ‘neka ti se ubuduće ispune sve želje’… Prema njihovim istraživanjima podsvest radi odmah (trenutno – zbog brzine misli) i bukvalno, isključivo u sadašnjem vremenu. Podsvest popravlja stanje i uređuje organizam na osnovu informacije ‘zdrav sam’, a kada primi informaciju ‘biću zdrav’, ozdravljenje će čekati jer je vreme neodređeno, ili se nikad neće postići. Stoga je potpuno prirodno što prof. dr Larisa Fotina predlaže lečenje mislima i što se sve češće primenjuju tehnike lečenja, kao što su vizuelizacije (mentalna predstava).

Sve više naučnika veruje da realnost zamišljene slike nije ništa manja od stvarne slike. Zanimljiva su istraživanja dr Larise Fotine, jer pokazuju kolika je moć misli u psihosomatskom samorazbolevanju, a što je mnogo važnije – prilikom samoizlečenja. Zanimljivo je da je proučavala isključivo najzdravije osobe, uglavnom kosmonaute. U knjizi Lora – put mladosti i zdravlja (1999) opisala je jednu od vežbi koje preporučuje svojim pacijentima

‘Vežbe za podmlađivanje lica koje nudimo, mogu se smatrati beskontaktnom (misaonom) masažom. Mehanizam njihovog delovanja sličan kozmetičkoj masaži, ali ima kolosalnu efektivnu prednost. Pod uticajem samomasaže aktivno se poboljšavaju i regenerišu funkcije perifernih receptora, nervnih vlakana koja pojačavaju reflektorne veze moždane kore s mišićima, krvnim sudovima i nervima na licu, uspostavlja se njihova povratna veza.’ Zar se to ne uklapa u ritam kosmosa, vibracije kojima su podložni i makro i mikro kosmos, Tesline reči da misli sliku ‘saopštavaju vlaknima optičkog nerva’ Larisa Fotina samo poštuje kosmičke (neko će reći Božije, a neko prirodne) zakone.’ Zato osim stvaranja integralne nauke i integralne medicine, naučnici, po Teslinim uputima koje je često ponavljao, treba da objedine istraživanja astrologa i astronoma i posebno to kako koje sazvežđe utiče na ljude i da li postoji energetska razlika kod različitih nebeskih zvezdanih i planetarnih skupova. Do istine je moguće doći samo shvatanjem suštine kosmosa, a to znači da se mora znati kakvi ritmovi postoje, koliko ima vrsta energije i kako koja utiče na sve postojeće. Posle svega što se dogodilo kroz istoriju prepunu dokazane neistine i zla, ostaje misteriozno što su astrolozi pod stalnim progonom, iako je dozvoljena sloboda volje, misli, reči i ponašanja. Uostalom, dr Dejan Raković je potvrdio povezanost (kosmičkih) misli i ljudskog tela još preciznije. U jednom od svojih radova, profesor sa Mašinskog fakulteta u Beogradu, pojasnio je vezu elektromagnetne energije i ljudskog mozga ‘Ako je svest vezana za elekromagnetno polje moždanih talasa, a elektromagnetno polje je samo jedan od četiri vida ispoljavanja jedinstvenog fizičkog polja (gravitaciona, elektromagnetna, slaba i jaka nuklearna sila), izgleda da se potvrđuju religijskoezoterijske ideje da je svest (fraktalno) svojstvo prirode na različitim strukturnim nivoima – od mikroskopskog do makroskopskog, od nežive do žive materije. Razlika se jedino ispoljava u složenosti posmatranih materijalnih struktura i integrirajućih polja.’ (Videti napis dr Dejana Rakovića ‘Biofizički model svesti normalna, izmenjena i prelazna stanja svesti’, objavljen na str. 139, u knjizi Instituta za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, povodom simpozijuma o temi ‘Svest, spavanje, snovi’, održanog u Beogradu u Centru ‘Sava’, 14. i 15. oktobra 1999. godine).

Georgij Nikolajevič Sitin (slika desno) poznat je po tome što isceljuje pacijente voljom i mislima. Osnovna metoda četvorostrukog ruskog doktora nauka (filozofija, medicina, psihologija, pedagogija), je ’emocionalno-voljno samoubeđivanje’ oblikovano mislima. NJegova doktorska disertacija iz pedagogije zasnovana je na istraživanju sile volje. Svojim međunarodno poznatim i priznatim metodom usporio je biološki rast organizma i izazvao sopstveno samopodmlađivanje. Akademik Sitin leči i podmlađuje ljude specifičnim tekstom. Za razne bolesti napisao je tekstove koji osmišljenim misaonim iskazima o krepkom zdravlju obolelih organa, omogućava samoisceljenje. Brojni su napiso o isceljujućim metodama Georgija Nikolajeviča Sitina. Tako je, na primer, Vladimir Kirilov opisao te metode pod naslovom ‘Poklanjam vam zdravlje i mladost’ (Я darю vam zdorovьe i molodostь), a Valentin Simonin pod naslovom ‘Izleči se sam’ (Isceli sebя sam).

Budući da je Sitin jedan od retkih lekara koji je sebe izlečio, a sad leči druge, Ruska akademija nauka istražila je njegovo biološko stasavanje. U aprilu 1944. godine bio je posle devetog teškog ranjavanja i lečenja u bolnici, otpušten kao trajni invalid. U 57-moj godini života konstantovano je da nema nikakvih zdravstvenih ograničenja. U 68. godini života postao je otac kćerke, a u 70-toj otac sina. U 75-toj godini života organizam akademika Sitina pokazivao je odlike organizma mlađeg od 40 godina, a kada je imao 83 godine, ustanovljeno je da više ne stari (videti sajt Međunarodnog univerziteta Georgij N. Sitin httpmugs.by.rubiograph.shtml). Ruski naučnik o kome je reč, još nije penzioner, ima svoj centar u Moskvi i univerzitet u Briselu, sa filijalama u Moskvi, Njujorku i Tel Avivu. Svaki njegov napis liči na bajalicu, a svaki tekst o njemu na bajku, tek desetine hiljada ljudi hrle prema moskovskom Centru za lečenje koji nosi njegovo ime. Procenat izlečenja najtežih bolesti je preko 80 odsto. Georgij N. Sitin objavio je više desetina knjiga, te je lako da se pronikne u njegova znanja i da se rasudi gde je granična nit između njegove fizike i metafizike, koje su i kod njega očevidno u zagrljaju.

AUTOHIPNOZNO SAMOISCELJIVANJE

Osnovu misaonog lečenja čine i rezultati istraživanja biološko-energetskih sfera. Francuski naučnici Etjen Gije i Kristina Ardi su u knjizi Alhemija života (1991) potvrdili vezu svesti (misli) i tela ‘Kapacitet genetičkog pamćenja prisutnog u DNK pokazuje da na različitim nivoima organizacije mogu postojati vrlo raznovrsne svesti. Ako zaista postoji ono što bismo mogli nazvati svešću na mikroskopskom nivou živog, verovatno da ta ‘mikrosvest’ funkcioniše na još samostalniji način od nesvesnog, jer je vrlo udaljena od globalne svesti čoveka. Posle istraživanja molekula DNK nije sporno da on ima telepatske mogućnosti’.

Mogućnosti samoisceljivanja organizma mislima i rečima ipak najubedljivije potvrđuje postojanje delotvorne hipnoze, odnosno autohipnoze. To je ujedno potvrda da DNK, podjednako kao i podsvest o kojoj je DŽozef Marfi pisao i knjizi Moć podsvesti,, ‘razume’ jezik osobe koja se misaono i rečima samopodešava.

Helmut Hansen je u knjizi Moć hipnoze ( 2006) podrobno objasnio za većinu ljudi jedan udaljen i neshvatljiv svet – svet hipnoze. Prema njegovim istraživanjima Emil Kue (1857-1926), čovek koji je razvio nauku o autosugestiji, prvi je shvatio da je suština hipnoze – autohipnoza, i da je uvek reč o efektima autohipnoze. Uloga hipnotizera je da izazove kod klijenta manje ili više snažnu mentalnu predstavu namere, koja se zatim ostvaruje autohipnozom. Od Kuea potiče izreka ‘Naše dejstvo ne podstiče volja, već sposobnost imaginacije (mentalno predstavljanje)’. NJegov poznati zaključak je da svako može sam sebe da hipnotiše i da je autosugestijom moguće izlečiti svaku svoju bolest. Doslovno je rekao ‘Naučite da sami sebe izlečite, vi to možete. Ja lično nisam još nikoga izlečio. Mogućnost izlečenja leži u vama. Pozovite u pomoć svoj lični duh da služi vašem telesnom i duhovnom zdravlju. Biće tu. On će vas izlečiti i bićete snažni i srećni’.

Kue je prvi u svetu navodio pacijente da ujutro i uveče po dvadeset puta sugestivno sebi kažu ‘Iz dana u dan mi je u svakom pogledu sve bolje i bolje’. Kasnije su veoma slične iskaze usvojili psihoanalitičari. Često je govorio ‘Dame i gospodo! Ja nisam ni lekar ni vidar, a pogotovo nisam čarobnjak. Samo bih hteo da pokažem moju nauku o autosugestiji i njenu naučnu primenu. Molim vas, nipošto nemojte verovati da moj metod čini lekarsku terapiju savršenom. Ne želim i ne mogu da zamenim lekara, ali njemu i vama hteo bih u ruke da predam važno sredstvo za lečenje. Hteo bih da vam pokažem i kako čovek može uspešno da se bori protiv svojih raspoloženja i strasti, i postane pravi majstor u vaspitavanju samoga sebe i svoje dece. Nemojte da podcenjujete snagu mašte. Čovek koga muči nesanica zamišlja da ne može da spava. On želi da spava, ali je njegova uobrazilja jača od umora. Snažnija je od želje. Astmatičar bi hteo da lakše diše, da diše i po magli, mucavac bi hteo da tečno govori – ali i kod njih je uobrazilja moćnija. Volja kaže ‘hoću’, ali uobrazilja odgovara ‘ne mogu’. Snaga uobrazilje uvek pobeđuje’.

Budući da je nesporna moć misli i da postoje proverene naučne metode za samoisceljivanje, jasno je da svaki čovek kombinacijom autohipnoze i naloga, koje je veoma precizno odredio akademik Georgij Sitin, može da se samoisceli, samopodešavanjem svog organizma. Uostalom, misao (informisana energija) je osnova ideje. Iz ideje nastaje vizuelna predstava. Tek kad postoji jasna mentalna predstava može da se sprovede sugestija. Sugestija je podsvesno ostvarenje ideje oblikovane u mentalnu predstavu. Ona može da deluje samo ako je izazvala stvaranje vizuelnog utiska. Na stvarnost deluje samo ono što je moguće predstaviti, potpuno osmisliti i ‘mentalno videti’. Život čoveka određen je vizuelnim predstavama, a u mislima se mogu predstaviti i potom ostvariti svi naumi.

Uspešnost sugestije umnogome zavisi od vere. Hipnotizer ne može da deluje bez čvrstog uverenja – mora da veruje. Klijent ne može da prihvati sugestiju bez poverenja i uverenja – dakle, bez vere. Kada čovek podleže nečijem ili svom duševnom uticaju, rađa se vera koja tom uticaju odgovara. Nipošto nije svejedno šta čovek misli. Misli su presudne za buduće događaje. To je razlog što čovek ne bi smeo nikad da razvija negativnu misao, pogotovo ne bi smeo da nešto negativno izgovori. Svaka loša misao mora da se zameni ispravnom, pre nego što se oblikuje u vizuelnu predstavu i nanese neku i nekome štetu. Dok ne počne da kontroliše svoje misli čovek nije ni svestan njihove neizmerne snage.

Ljudska podsvest ne razume reči, već samo mentalne slike. Sugestija može da bude nezavisna od logike, s obzirom na to da svaki čovek može da veruje, da stvara uobrazilje (imaginacija) i da su svi ljudi sugestibilni. Pokazalo se, kada su televizija i štampa o nekom neprekidno govorile kao o jednom od najvećih hipnotizera svih vremena, koji za nekoliko sekundi može svakoga da hipnotiše i koji još nikada nije doživeo neuspeh (na primer, o Anatoliju Kašpirovskom, ili Alanu Čumaku), većina prisutnih je na prve izgovorene reči pala u hipnozu. Samo zato što su to i očekivali. Kada sagovornici očekuju uspeh tada će se uspeh besumnje ostvariti. U svakom slučaju deluje princip već stvorene vizuelne predstave, koji pobija svaku eventualno suprotstavljenu volju.

STRAH I SUMNJA NAJVEĆI NEPRIJATELJI

I u sferi misli najveći neprijatelji čoveka su strah i sumnja. Dokle god se duša koleba između pozitivne i negativne misli ne može napredovati. Pri tome je važno poštivati zakon da svaki napor u realizaciji zamisli poništava misaonu moć i izaziva suprotnost. Zato je važna istinska opuštenost i smirenost. Za zdravlje i sreću ljudi dovoljna je istinska opuštenost, radi oslobađanja od grča i suvišne napetosti. Čovek koji je u saglasju sa samim sobom, što znači da su mu u saglasju razum i duša, i s kosmičkim zakonima, u savršenom je telesnom, energetskom, duševnom i duhovnom stanju.

Tibetanske lame i indijski gurui pokazali su da mislima mogu da se sporazumevaju i na velike daljine i da svojim pristalicama daju naloge, čak i ako ih nikada nisu videli. Uticaj misli na daljinu potvrđen je u knjizi doktora Ričarda Bervolda Intelektualni problemi. U njoj je citiran izveštaj čuvenog hipnotizera doktora Disara ‘Pacijentkinji sam svakog dana nalagao da sutradan spava do određenog sata. Jednom sam zaboravio da joj to kažem. Postao sam svestan propusta tek kada sam prešao oko sedamsto metara. Kako nisam mogao da se vratim, rekao sam sam sebi da će ona, uprkos udaljenosti, čuti moju zapovest, tim pre što sam joj u toku terapije neke mentalne sugestije (nalog mislima) dao sa udaljenosti od dva metra. U mislima sam joj naložio da spava sutradan do osam sati i zatim nastavio put. Kada sam sutradan u pola osam stigao kod pacijentkinje, ona je spavala (pod hipnozom, ali tako da je mogla da odgovara na pitanja). Upitao sam je ‘Kako to da još spavate’ Odgovorila je ‘Ali, gospodine doktore, pa ja radim samo ono što ste mi naredili!’ ‘Varate se! Juče sam otišao od Vas a da Vam ništa nisam naredio.’ ‘Tako je’, odgovorila je ona, ‘ali petnaest minuta posle vašeg odlaska sasvim sam jasno čula da mi govorite da spavam do osam sati. A sada još nije osam’ ‘.

Danas tehnologija omogućava da misli pomeraju markere na monitorima računara, aktiviraju mikročipove i mikrorobote – proteze, da se misli biometrijski snime i kloniraju. U takvom istraživačkom okrilju, sve manje je naučno sporno da od sopstvenih misli, zbog njihove nesporne moći, ljudi mogu da obole i da misli mogu da iscele bolesnike. Samoisceljenje nije moguće bez izmene strukture ličnosti. Isceljen čovek menja odnos prema sebi, najbližima, okruženju i životu uopšte. Preduslovi za isceljenje su prisustvo želje, volje, namera i vere. Do njih ljudi stižu iskustvom i znanjem, a zatim molitvama, naučno kontrolisanim meditacijama, instrumentalnom izmenom misaonih vibracija i (auto)hipnozom. To su ujedno jedini provereni načini za neophodno usavršavanja duše. No, ništa od toga nije bezazleno, a sve je moguće (zlo)upotrebiti. Stoga nije neobično što je rusko sveštenstvo pozvalo Moskovljane, početkom septembra 1997, da ne prisustvuju predstavi Dejvida Koperfilda. Upozorili su da posmatranjem Koperfildovih magičnih trikova mogu dospeti u duhovnu zavisnost od najdestruktivnijih mračnih sila. Dakle, oprezno s tananom dušom.

Postalo je uobičajeno da se i u klasičnoj medicini pominje mentalno lečenje. Čuveni u toj oblasti su Georgij Sitin, Larisa Fotina i Sergej Malahov. Oni tvrde da mentalno lečenje nije vladanje uma nad materijom, već delovanje ljudskog uma na telesni um. Čovekov ‘centralni um’ nadmoćan je u odnosu na um u čitavom telu, a posebno u odnosu na um pojedinih organa – otuda i efekat isceljenja. Pri tome, ne treba zaboraviti da se uticaj ostvaruje energetski na određenim frekvencijama, i da svaki organ ima posebnu vibraciju i da je aktivan ritmično u određenom delu dana, nedelje, meseca, godine…

U poslednje vreme sve više uređaja radi na frekvencijama ljudskih organa i služe za dijagnostikovanje njihovog stanja ili podešavanje. Zato postoje mikrotalasna rezonansa, sistemi poput MultiZapper-a 2000, Super Deluxe 2004 Zapper-a i Ultimate Zapper-a i ruskog aparata za lečenje neuropsihijatrijskih i somatskih bolesti toplotom, svetlošću, zvukom i VHF elektromagnetnim zračenjem, koji je patentiran u SAD 20. novembra 1973. godine (zaveden pod brojem US patent #3,773,049 – američki naučnici nazvali su patentirani uređaj ‘sovjetska mašina za ispiranje mozga’).

Nešto upućeniji i radoznaliji ljudi doznali su da su istraživanja u vezi s energetskim uticajima na čoveka postojala i ranije. Jurij J. Vorobjovski je u jednoj od svojih knjiga naveo da je ‘Nezavisimaja gazeta’ još 1991. godine objavila da su CIA i KGB potpisali 24. septembra 1990. Sporazum o zajedničkoj kontroli nad psihotronikom. Dokument je zaveden pod brojem 174-9016, a potpisali su ga N. Krjučkov i K. Vajnberger. Vorobjovski je u svojim radovima naveo i neke od projekata koji su potvrda mogućnosti da se elektromagnetnom energijom neposredno utiče i na mozak ljudi. Igor Vadimovič Mogila u časopisu ‘Trud’ potvrdio je postojanje generatora-pojačivača-lasera, koji radi u dijapazonu od 10 do 150 herca. Prema rečima Mogile, taj uređaj već na 10 do 20 herca proizvodi infra-zvuke koji ‘pogubno deluju na sve živo’.

Suštinski problem, u vezi sa primenom elektromagnetne emisije usmerene prema čoveku, jeste činjenica da je dokazano da zračenje uništava holografsku komponentu čoveka (njegove misaone sposobnosti). Osim toga, na taj način se utiče i na hronalno polje čije čestice nose informaciju o izvoru zračenja.  Ipak, najvažnije je upozorenje koje je u knjizi ‘Senke rata’ objavio Amerikanac Adam Mandelbaum ‘Sprovode se istraživanja na polju mikrotalasnih generatora u cilju uništavanja mašina i ljudi. Infrasonično oružje se na testovima pokazalo kao uspešno. Istraživanja oružja koja bi radiofrekvencijama poremetilo nervni sistem vojnika prilično su odmakla’.

ČOVEK ‘POSMATRA’ SVET – HOLOGRAMSKI

U traganju, na putu ka izvesnijoj budućnosti, sve su češće nove teorije, koje su jednako misteriozne i nesaznatljive za obične ljude. Teorija o univerzumu kao ogromnom hologramu jedna je od njih. Ali, šta ako je istinita Šta ako je njeno usvajanje i primena stvarna šansa, koja, trenutno, nedostaje Krajem šezdesetih godina prošlog veka fizičari su napisali prve lekcije u vezi s laserima. Reč je o istraživanjima s prikazima principa na kojima radi laser i o problemima da se laser, zbog prateće aparature, primitivno i grubo izrađen, primeni u praksi. Usledili su dokazi da su laseri primenjivi i da SAD planiraju njihovu upotrebu u ‘ratu zvezda’ – za uništavanje vojnih ‘satelita ubica’.

Ipak, do sada najčvršći dokaz da su laseri ‘savladani’ stigao je iz Pariskog Univerziteta. Tim naučnika, predvođen profesorom fizike Alanom Aspektom otkrio je, 1982. godine, da elektroni i druge atomske čestice mogu, u određenim okolnostima, međusobno da prenesu informaciju trenutno i bez obzira na udaljenost. Nova teorija, o brzinama većim od brzine svetlosti (kada se nešto događa ‘trenutno’, to znači poništavanje svake brzine) dokazana je pomoću holograma, koji ne postoje bez lasera. Prema Aspektovoj teoriji, jedna čestica ‘na neki način’ uvek zna šta radi svaka druga čestica.

Prihvatanje nove teorije ruši Ajnštajnov stav da ne postoji ništa brže od brzine svetlosti.

Ukoliko je navedeno istina, na za ljude shvatljiv način – univerzum poseduje zapanjujuća svojstva. Putovanje većom brzinom od brzine svetlosti omogućavalo bi putovanje kroz vreme. Ali… Šta ako se sve već nalazi tamo gde bi trebalo tek da stigne

Prema istraživanjima Dejvida Boma, profesora s Londonskog Univerzitata, objektivni realitet ne postoji. Kosmos je prema njihovim istraživanjima gigantski hologram. (Hologram je trodimenzionalna fotografija napravljena uz pomoć lasera. Nastaje tako što se neki objekat prvo izloži laserskom snopu. Kada se objekat ‘obasja’ još jednim laserom, njegova svetlost odbija se od već odbijenu svetlost prvog lasera. Prilikom tog ‘odbijanja’ nastaje svetlosna pojava, koju je moguće snimiti fotografskim aparatom. Razvijena fotografija podseća na vrtlog isprepletanih svetlih i tamnih linija. Međutim, kada se film izloži laserskoj svetlosti – posmatrač vidi trodimenzionu sliku originalnog objakta). Eto novih izazova za astrologe, astronome i astrofizičare. Uostalom, zagovornici ‘tajnih nauka’ odavno tvrde da su planete neuporedive. Odnosno da samo Zemlja i Mars imaju sličnosti, jer sadrže fizički, astralni i mentalni nivo. Prema njihovoj teoriji druge planete imaju astralni ili mentalni nivo kao najniži. U vezi sa Zemljom i čovekom su samo one planete koje poseduju mentalni nivo, budući da čovek provodi najviše vremena na tom nivou.

Dakle, prema kvantnim fizičarima priroda je samo najobičnija fantazija, ali za ‘fantaziju’ nije dovoljna trodimenzionost. Dejvid Bom je dokazao da, ukoliko se hologram jedne ruže prepolovi i potom izloži laserskom snopu – obe polovine sadržaće sliku cele ruže. Koliko god da se usitnjava hologram – svaki komadić filma sadržaće odgovarajuće umanjenu ali potpunu i originalnu sliku celine. U stvari, svaki deo holograma sadrži sve informacije koje i original objekta. Glavna osobina holograma je celina u svakom deliću.

Sve što je rečeno, u subjektivnoj starnosti, presudno zavisnoj od ljudskog mozga (svesti), znači da treba preispitati razumevanje strukturne organizacije svega postojećeg ustaljenog reda, procesa i pojava u ljudima i ljudskom okruženju. Uostalom, jedan od osnovnih principa klasične nauke je analiza i sinteza. Pri tom, nije sporno da se analize, bilo da je reč o insektu, žabi ili atomu, zasnivaju na opisu delova nastalih njihovim rastavljanjem. Posle analize, posebno živih bića, stalno ostaje osećaj da postoji ‘još nešto’ nedostupno – nedovoljno saznato. Potpuno rastavljena žaba na sastavne delove, kada se sastavi nije živa.

Razmišljanjem o hologramima ljudi će shvatiti da u univerzumu postoje stvari i pojave koje nije moguće podvrgnuti ustaljenom naučnom pristupu. Jednostavno, ako se rastavlja ono što je hologramski sastavljeno, neće se dobiti delovi, nego – manje celine. S obzirom na to da čovek zapaža čulima i da su oči za zapažanja izuzetno značajne, lako je zaključiti šta se događa u mozgu pri odlučivanju na osnovu lažnih predstava. Kada čovek ne vidi to što vidi, jer je čak i pipanjem saznao da to nije ono što je mislio; kada preda drugome fotografiju nečega što ni u prirodi pomnim gledanjem nije realano prepoznao, i kada viđeno pokušava da rečima dočara nekome ko zamišlja na svoj način, rezultat su iluzije, obmane, fantazije – neistine. Čoveku se čini da je nešto istinito i kada nije, jer on vidi i zaključuje na osnovu dela realnosti.

Prema Bomovom tumačenju Aspektove teorije čestice ne šalju informaciju – one je stalno poseduju. Deoba čestica je iluzija. Brzina razmene informacija ne postoji, čini se da je brža od svetlosti jer je već tu – na odredištu. One nisu posebnosti (entiteti), nego su različito doživljen odraz nečega što je na osnovnom nivou isto. Taj dublji, verovatno holografski nedeljiv nivo realnosti, čoveku je, za sada, nedostupan i stoga nepoznat. U tom smislu, univerzum je samo jedna projekcija, tj. hologram, a sve stvari su na nivou super stringova neraskidivo i beskrajno povezane. Bom smatra da su atomi azota u ljudskom mozgu u stalnoj vezi s česticama koje čine lososa koji pliva, sa svakim srcem koje kuca i svakom zvezdom koja treperi. I u takvom paradoksalnom kosmosu gde postoji dualnost česticatalas jedino su nesporni energija, njeno ‘kretanje’ i uticaj. Čovek ih oseća emocijama i doživljava mislima – stvara predstave o njima, koje su ako ne stvarne, a ono delotvorne.

Ukoliko postoji holografska, nedeljiva realnost, to znači da je shvatljivo što su ljudi energetski i sudbinama povezani, kao kod spojenih sudova. Kada se razume da je priroda pletivo bez šavova i rubova, jasno je što se ne mogu svrstavati i rangirati pojmovi kao što su Bog, duša, svest, psiha, misao, instinkt, zašto se prostor može meriti vremenom i zašto je sve relativno. Zagovornici postojanja ‘jedinstvenog polja inteligencije prirode’ slažu se da u tom polju (što je isto što i gigantski hologram) zajedno postoje (na istom mestu) prošlost, sadašnjost i budućnost. Prema Dejvidu Bomu, ali i prema teorijskom fizičaru Džonu Hegelinu, ljudi koji imaju odgovarajuće sposobnosti mogu da dosegnu osnovni nivo (superhologramski ili superstringski), iz kojeg izdvajaju scene i događaje, iz davno zaboravljene prošlosti. Oni, ‘kada zatreba’, i ‘kada su primorani’ mentalno poniru i u, uvek prisutnu, ‘budućnost’. To polje je ‘kosmička robna kuća svega što postoji’, a čovek nikada neće saznati koliko je od ponuđenih artikala njemu namenjeno.

Dejvid Bom nije jedini naučnik koji je zaključio da je univerzum superhologram. Možda je važnije što je do sličnog zaključka došao neurofiziolog Karl Pribram. On je, decenijama istražujući u Stanfordu zagonetku smeštaja memorije, zaključio da je ona smeštena u celom mozgu i da je mozak – hologram. Ranije su naučnici mislili da postoje centri za pamćenje i druge funkcije u mozgu. Sada znaju da se mozak ponaša hologramski i da tzv. preuzimanje funkcija od strane preostalih delova mozga (na primer, posle saobraćajne nesreće, kada se odstrani deo mozga) podseća na sitnjenje holograma ruže. Uostalom, Karl Lešli je, nakon eksperimenata na životinjama u vezi s orijentacijom, zaključio da preostali deo mozga, nakon odstranjivanja raznih delova iz različitih razloga, zadržava sposobnost posebnih i složenih radnji, kojima je prethodno bio naučen. To ‘zadržava sposobnost ‘podseća na pamćenje, budući da je povezano sa informacijama bez kojih se to ne bi događalo. A pamćenje je jedna od najvećih misterija univerzuma. Ko i šta sve pamti Da li svaka materijalna česticaenergetski talas ili neki njihov skuptok Uostalom, neuronaučnici otkrili su da životinje (makaki majmuni) u delu mozga zaduženom za planiranje pokreta (premotorni korteks) poseduju ‘ogledalske nerve’. Na tim nervima preslikava se svaki pokret, osećaj i osećanje posmatranog bića. Zaključili su da se ‘zracima vida’, preko ‘misaone mreže’, ulazi u ‘duševne cipele’, odnosno dušu, neke druge osobe. Tako se ‘čitaju’ misli. Ali te misli su ili u toku, ili negde smeštene – zapamćene.

Naučnici smatraju da je ustanovljavanjem istine da (i) voda pamti potvrđena teorija o svesnom makro kosmosu i mikro kosmosu, odnosno o postojanju svesti u neživoj i živoj prirodi. Dakle, čudesni kosmos je harmoničan i besprekorno osmišljen do najtananijih segmenata. On nije harmoničan samo po oblicima materije nego i zbog neopisive povezanosti energija, informacija i smisla. Stoga, nije čudno što se sve češće pominje ‘inteligencija prirode’.  Značajno je da postoji protok energije kroz makro i mikro kosmičke strukture. To znači da se energija nalazi na svim mestima i spaja sve predmete u kosmosu, a posebno one koji su bilo kada bili u kontaktu. Tu ‘kosmičku vezu’ najizrazitije je ustanovio američki lekar Albert Abrams (1863-1924) metodom lečenja na daljinu ‘magičnom kutijom’. NJegovi savremenici mislili su da je magičar. On to i jeste, ali samo u najširem smislu te reči. Poznati lekar uspostavljao je vezu između testirane zdrave osobe, okrenute licem prema zapadu, i pacijenta, ili bilo kojeg uzorka, odnosno predmeta dobijenog od pacijenta (dlaka, nokat, pljuvačka, sperma, rukopis, fotografija…) kucanjem po telu, posebno po trbuhu, zdrave osobe.

Energija se utiskuje u materiju a u njoj je ‘pamti’ voda, ili možda samo vodonik. Zato nije čudno što simbol, znak, slika, fotografije, pečat, ikona, krst… svi predmeti koji su bili u dodiru sa autorom (tvorcem) tih predmeta sadrže i nose prevashodno njegovu energiju. Energija svega što postoji odslikava se u potpunosti i svevremeno, te nije čudno da se ona može dekodirati u svakoj tački svemira u kojoj se bilo kada nalazila. Kada ekstrasens uzima predmet u ruke on prepoznaje i oseća ugraviranu energiju i informaciju. S obzirom na to da su misli informacije u energiji, one su prisutne u svim dodirnim predmetima i u okružujućem etru u stanju plazme.

Masaru Emoto, predsednik Opšteg japanskog istraživačkog instituta nakon iscrpnih istraživanja navedenog fenomena izjavio je ‘Voda pamti, može da čuje, oseti sreću ili tugu, čak se i seća. Štaviše posprema u svoju ‘memoriju’ osećaje i informacije koje prima spolja’. U eksperimentu, poznatom javnosti, Emoto i saradnici napunili su vodom bočice a potom je puštena raznolika muzika. Vodu su zamrzli na minus 20 stepeni i fotografisali zamrznute kristale uvećane 200 do 500 puta. Rezultat je bio impresivan kristali zamrznute vode koja je slušala klasičnu ili duhovnu muziku bili su pravilne i lepe strukture, a tzv. hevi metal je ostavio sliku haosa.

S obzirom na činjenicu da voda čini najveći deo ljudskog organizma saznanje o mogućnosti da voda pamti moglo bi da utiče na osnove daljih istraživanja i revolucionarna otkrića koja bi potvrdila da su krv i ostale tečnosti u organizmu nosioci informacija, bez obzira gde se nalazili.

U tom slučaju mnogo toga prestaje da bude misteriozno, a magijska moć postaje jasnija. Naravno, otvaraju se još jedna vrata za manipulacije sa ljudima u misaonoj, duševnoj i mentalnoj sferi. Šta, na primer, misliti o savršenoj iluziji Dejvida Koperfilda i indijskih fakira, ili (ne)sposobnosti čoveka da se spasi od prevara i zabluda Misaoni prekid ili spora reakcija na trik, ili… Najveći uspeh u odgonetanju fenomena u višim sferama bilo bi saznanje da je tzv. pamćenje zasnovano na na komponenti vode – vodoniku, jer bi to bio povratak u tačku nastanka svega postojećeg. Takva pretpostavka nije nezasnovana. U aprilu 2003. objavljeno je da je Piter Jakobson, naučnik iz Evropske svemirske agencije, obelodanio zaključke najnovijeg istraživanja ‘Kad je nastao svemir postojali su samo vodonik i helijum’. On je samo potvrdio teoriju da su prethodne zvezde ostarile i nakon eksplozije rasule vodonik i novostvoreni helijum u univerzum. Onda se čitav proces ponovio. Vodonik i helijum su gravitirali zajedno dok temperatura nije postala dovoljno visoka da bi se stvorile nove zvezde i to je spajalo helijum, stvarajući tako element litijum, koji je vibrirao na sledećem, višem nivou. Svaka sledeća generacija zvezda stvarala je novu supstancu, sve do stvaranja širokog spektra osnovnih hemijskih elemenata. Jedno je u vezi sa opisanim sasvim izvesno – sve što se događa u ‘fiktivnom svetu’ vodi ka vodoniku i podseća na kosmičko pulsiranje nastanak – nestanak – nastanak – nestanak… izviranje – uviranje – izviranje – uviranje…

Izgleda da više nije sporno da čovek poseduje potisnute i (ne)skrivene mogućnosti. Naučnici sve češće objavljuju zaključke koji podsećaju da je to isto govorio Nikola Tesla ljudi su električne životinje sa osetljivim magnetnim mozgovima. Očevidno je da energetska polja koja okružuju ljude protiču kroz ljude i njihovu živu planetu – tako povezuju čoveka sa kosmosom. U zonama sa torzionim potocima rezonantni receptori mogu se pretvoriti u generatore veoma snažnih izvora energije, a to presudno utiče na ponašanje čoveka i njegov život. Potvrđeno je da elektromagnetni izvori i pojave utiču na biosisteme – biljke, životinje i ljude na Zemlji. Promene u geomagnetnim poljima (skup nekoliko polja, poput meterikovog i anomalnog polja) utiču na Zemlju i sve na njoj. Osim toga, na čoveka utiču telurske struje u morima i okeanima; niskofrekventne indukcione struje; lokalne magnetne anomalije; magnetni momenat Zemlje (na primer, utiče na zapreminu čovekove lobanje). Geomagnetna polja utiču na funkcionalno stanje velikog mozga i prilagođenost mrežnjače oka… Sva živa bića su morfogenetski povezana i nalaze se u jednoj vrsti rezonance. Jedna vrsta živih bića istovremeno raspolaže istim informacijama. Razmena tih informacija ostvaruje se bez kontakta. Veze kolektivnog pamćenja su nevidljive i još uvek mistične.

Dokazano je da je hologram posebno mesto za informacije. Promenom ugla pod kojim laserski snopovi padaju na film, moguće je složiti nekoliko različitih slika, praktično na istom mestu. To je objašnjenje i za mogućnost mozga da uskladišti ogroman broj informacija na malom prostoru. Sposobnost mozga, da ‘izvuče’, i posle više decenija, potrebnu informaciju iz ‘ogromnog skladišta’, jasnija je, ako se prihvati da – mozak radi na hologramskom principu. Na primer, bilo ko da kaže, napiše ili pokaže reč ‘zebra’, nastaće, trenutno, asocijacija i biće uspostavljen niz prugasta, crno-bele boje, slična konju, afrička životinja… Asocijacija, u ovom slučaju, nije ništa drugo nego ‘snažna umna senzacija kojom se uspostavlja veza sa superhologramom’, gde je ‘uskladišten’ svaki delić jedne informacije u vezi je s ostalim delovima informacije, s obzirom na to da je svaki deo holograma isprepletan sa svim ostalim njegovim delovima.

Nikola Tesla je takođe tvrdio da pamćenje u klasičnom smislu ne postoji i da se informacije ‘izazivaju’ snažnim vizuelnim, misaonim i jezičkim asocijacijama. I sposobnost mozga, da preko čula u stvarni svet opažanja ‘prevede’ brojne frekvencije iz okruženja, (svetlosne, zvučne, toplotne i fizičke vibracije), logičnija je, ukoliko je mozak hologram. Naučnici su, u poslednjoj deceniji 20. veka, otkrili da je kod čoveka vizuelni sistem osetljiv na širi spektar frekvencija od do tada poznatog. Na primer, osim na svetlosne vibracije osetljiv je i na zvučne vibracije. Sem toga, čulo mirisa osetljivo je na tzv. kosmičke frekvencije, a i sve ćelije ljudskog organizma osetljive su na širok spektar frekvencija.

Sve više naučnika veruje da je ‘hologramska paradigma’ najprecizniji model koji je nauka mogla ikada da dosegne. Sada je mnogo jasnije kako informacija putuje od uma do uma na velikim razdaljinama i otkud tolika ‘raskoš’ izmenjenih stanja svesti. Prihvatanje hologramske teorije omogućilo je naučniku Stanislavu Grofu, iz grupe naučnika ‘Asocijacija Transpersonalne Psihologije’, da protumači ishode regresija pacijenata poistovećenih sa skoro svakom vrstom razvojnog zoološkog stabla, čak i slučaj pacijentkinje koja se ‘setila’ da je bila reptil ženskog pola. Za one koji su prihvatili ‘novo naučno stanovište’ bilo je jasnije kako su osobe koje nisu imale dovoljno obrazovanja, bile u stanju da u detalje opišu zoroasterske pogrebne rituale, ili neke scene iz indijske mitologije. Čini se da je sada lakše objasniti neke vrste kolektivnog i rasnog ‘besvešća’, slučajeve kada su pojedinci ‘izvestili’ o zapažanjima vantelesnih putovanja i o događajima iz svojih prošlih i budućih života. Grof je takva ‘iskustva’ nazvao ‘transpersonalnim doživljajima’. Posle prihvatanja hologramske paradigme, on je primetio ‘Ako je um deo neprekidne celine, prirodno je što je povremeno u stanju da napravi upad u ‘hologramski lavirint’, u kojem se spaja sa svakim atomom, organizmom, prostorom, vremenom i svakim drugim umom koji postoji ili je postojao’.

ZAŠTO SU LJUDI MAĐIONIČARI

Ni zagovornici ‘tvrdih nauka’ nisu ostali imuni na hologramsku paradigmu. Kejt Flojd, psiholog na Virdžinija Intermont koledžu, preokrenuo je dosadašnje shvatanje svesti. On tvrdi da svest ne proističe iz aktivnosti mozga, nego da svest kreira mozak, kao i telo i sve ostalo što doživljavamo kao materijalne oblike. Ukoliko je u pravu, to znači da je svaki čovek lično odgovoran za sopstveno zdravlje mnogo više nego što to moderna medicina priznaje. Isto tako, na taj način je potvrđeno da se mozak menja i morfološki u toku učestalih meditacija. Možda je još važnije, što to znači da je tzv. povlačenje simptoma neke bolesti posledica promene svesti. Bolešću iznuđena promena svesti uslovljava, potom, promene u hologramu tela.

U tom slučaju potpuno je prirodno što prof. dr Larisa Fotina (slika levo) predlaže lečenje mislima i što se sve češće primenjuju kontraverzne tehnike lečenja, kao što su vizuelizacije. Sve više naučnika veruje da realnost zamišljene slike nije ništa manja od realne ‘realnosti’. I ovde je nezaobilazan svevremeni Nikola Tesla, jer navedeni stavovi podsećaju na način njegovog razmišljanja. On je stvarao misaone modele koji su jednako ‘radili’ pre i posle njihovog ostvarivanja. Neprirodne vizije i doživljaji postaju objašnjivi ukoliko je univerzum hologram. Lakše je shvatiti iluzije koje pred publikom izazivaju indijski fakiri i Dejvid Koperfild. U svesti ljudi je ‘dogovorena realnost’ i verovatno je ona istinita, zbog isprepletanosti umova i povezanosti svega. Tako se zna i šta jeste ‘tamo’ i šta ‘tamo’ nije. Koliko je samo napora (drame, insceniranja, pretvaranja, obmana, laži) učinjeno da se dovedu u zabludu oni koji znaju, o onome što svi znaju, i što se jednostavno ‘čita u očima’. Votsonova iskustva nisu svakodnevna, samo zato što svest i verovanje ljudi nisu upućeni tako da svako zna da ima lično pravo menjanja ‘tkanine’ realnosti.

Ono što se čini realnim, podseća na grubo platno za autorske slike kakve ljudi žele. LJudi su mađioničari. Sve je moguće, od savijanja kašike snagom volje, kojoj su osnova misli, do ‘misaonog samoizlečenja’. Jungova teorija sinhroniciteta, neshvatljive ‘slučajnosti sa smislom’ i teorije o ‘ispunjivanju želja’ koje se ne ostvaruju, postaju jasnije kada se prihvati teorija o univerzumu – superhologramu. Na osnovu navedenog nameće se pitanje Ukoliko je mozak hologram koji prima, bira i razvrstava vibracije i matematički ih pretvara u zapažanja, šta je onda – objektivna stvarnost Možda je zaista reč o iluziji. Čini se da su ljudi živi ‘prijemnici’ preplavljeni svakovrsnim vibracijama koje pristižu sa svih strana. Oni izvlače vibracije iz superholograma i, u jednom od bezbroj kanala, pretvaraju ih u materijalnu stvarnost.

STVARANJE STVARNOSTI

Kako se stvara stvarnost to izgleda veoma dobro zna Vadim Zeland. U knjizi Transorfing realnosti, objavljenoj u Sankt-Peterburgu (2008), napisao je po(d)uke koje razjašnjavaju mnoge misterije vezane za mesto čoveka u kosmosu. Podrazumevajući da je kosmički ritam nesporan, sve organizacije (država, njene institucije, veliki sistemi) je nazvao – klatno. To klatno, samo po sebi, podrazumeva ritam i vibracije. Zeland je dao definiciju ‘klatna’ i dokazao da i društveni sistemi vibriraju i da su ‘živi’ (vitalni) sve dok postoji napajanje energijom, koja taj ritam izaziva i podstiče ‘Klatno je sistem, organizacija ili pojedinac kao energoinformaciona struktura… Ono fiksira misaonu energiju žrtve (poklonika, privrženika) na svoju frekvenciju (učestalost)… Energetska klatna ostvaruju svoje upravljanje i dominaciju preko energetsko-informacionog delovanja na tri nivoa mentalnom, emocionalnom i energijskom. Na taj način ‘kupe’ slobodnu (kosmičku) energiju ljudi… Oslobađanje od klatna (nadzornika, pretpostavljenog, gazde) znači otuđivanje od njega i njegovo izbacivanje iz života… Da bi se klatno ugasilo (poništio njegov uticaj) potrebno je da se naruši scenario njegove igre…’

Razmišljajući o stvaranju stvarnosti pod stalnom pretnjom klatna i neslobode, Vadim Zeland je sačinio teoriju koja može umnijim ljudima da pomogne da pronađu put koji će ih učiniti samosvesnim i zadovoljnim sopstvenim životom. NJegova teorija može da posluži kao sažetak svih savremenih teorija o povezanosti misli i emocija ljudi sa kosmičkim energijama.

Suština teorije je da ljudi imaju slobodan izbor i mogu da biraju sreću i uspeh, odnosno da se mogu osloboditi zavisnosti i staviti svaku situaciju pod svoju kontrolu. Pri tome, veoma je važno da shvate principe, zakonitosti i zakone kojima podležu energije, materija i informacije. Na primer, da se ljudske misli i emocije uvek vraćaju kao bumerang. Kada čovek naiđe na talas uspeha ili ga namerno pronađe, klatno ga ne može omesti u ostvarenju cilja. Što znači da su samostalnost i sloboda mogući ukoliko je čovek samosvestan. Primajući i prosleđujući pozitivnu energiju ljudi stvaraju svoj raj.

Ocenjivanje drugih, kritikovanje i zameravanje drugim ljidima, znači da im se pridaje veliki značaj, a zakonito postaje suvišni potencijal, koji iscrpljuje čovekovu energiju. Ocene, zasnovane na poređenju, izazivaju polarizaciju. Sile ravnoteže uklanjaju to nesaglasje sučeljavanjem suprotnosti. Na isti način privlače se i odbijaju magnetni polovi. Treba sebe opustiti i osloboditi takve stvarnosti. LJudi treba da poštuju svoje okruženje, posebno ljude u njemu, i da ih vole i prihvataju takve kakvi su. Da bi neko prešao na drugu liniju života, gde se želje ostvaruju, dovoljna je energija jasne namere. Što se cilju pridaje viši značaj, to je manja verovatnoća njegovog ostvarenja. Svako stvara izdvojeni sloj sveta u kojem živi. Mnogo toga svaki pojedinac zna, a da je to znanje neobrašnjivo. Duša može naći odgovore na mnoga pitanja, ako posluša svoj unutrašnji, nesaznatljivi glas. Nije lako dušu naučiti kako da se usmeri ka cilju i prema neostvarenim delovima stvarnosti, a da se istovremeno razum primora da sluša ono što oseća i ‘kazuje’ duša.

Razum je većinom zahvaćen klatnom (usistemljen). Uglavnom je zauzet rešavanjem problema i ubeđen u umnost svojih postupaka. Reka varijanti koja postoji u ‘polju nulte tačke’ (praznina) je raskošan dar za razum. Kada se to razum shvati, brojne prepreke iščezavaju. Duša, za razliku od razuma, ne misli – ona oseća i zna – zato ne greši. Baš kao što je pretpostavljao Nikola Tesla, ljudski organizam podseća na kosmički mehanizam. Mozak, sa neokorteksom (kora velikog mozga) kao procesorom, je primopredajnik nadležan za misli – informisanu energiju. Srce i amigdale u mozgu povezani su emocijama – informisanom energijim drugog tipa – za dušu, a preko nje s ‘poljem nulte tačke’ (praznina). U svakom slučaju, u bilo kom problemu zašifrovani su ključevi njegovog rešenja, baš kao što je uz svaku bolest prisutan lek neprepoznatljivi za neznalice. Kada je duša prihvati rešenje, besmisleno je sumnjati u njega. Potrebno je izgraditi naviku da se u sebi prepozna duševni mir. Kada on postoji to znači da je čovek na pravom putu i da će uslediti životna varijanta koja ispunjava srce i dušu zadovoljstvom.

Mnogim ljudima ciljevi su u snovima. Oni pokušavaju da dosegnu značaj i značenje snova, pridajući im osobine koje ih još više mistifikuju. Tvrde da su snovi simboličnog značenja, predskazuju budućnost, podučavaju ili znače suprotno od doživljenog. Bliže je istini da snovi nisu iluzija u uobičajenom smislu te reči. Razum ih ne uobražava, on ih zaista vidi i doživljava. Snoviđenje je putovanje duše kroz ‘prostor životnih varijanti'(‘informacioni omotač’, univerzalni um, ‘polje nulte tačke’, jedinstveno polje inteligencije prirode), gde postoje svi mogući scenariji. Te scenarije bira čovek svojim namerama (naumima). Snoviđenje ne utiče na materijalnu stvarnost. S druge strane, virtuelna stvarnost, iako ostaje takva kakva je – nestvarna, neposredno utiče na život ljudi. Niko ne može da ospori da film, san, snoviđenje i virtuelna stvarnost troše deo života. Čovek reaguje na njih kao na sve stvarne pojave. Emotivno ih ne razlikuje, jer duša ne misli – njoj je sve to isto, kao da je stvarno. Zato ne treba razmišljati i želeti, nego jednostavno ostvarivati svoje naume.

Namera da se izmeni životni put nije samo čvrsta odluka i uverenost u svoje mogućnosti – ona bez sumnje i bezuslovno uzima ono što naumi. Ona se zapravo rađa u improvizaciji, slično prosvetljenju (najednom iskrsloj ideji). Uostalom, ne leti čovek kroz prostor, nego se ‘prostor životnih varijanti’ kreće u odnosu na čovekov naum, u susret njegovom ostvarenju. Taj naum ne proizilazi iz čovekove volje, nego iz jedinstva duše i razuma. On jeste jedinstvo duše i razuma. Volja, kao unutrašnji naum, treba da se usmeri na postizanje tog jedinstva. U tome je suština ostvarivanja svakog cilja. Odgovornost za svoju sudbinu nije breme, to je – sloboda. Za ovladavanje naumom, potrebno je smanjivanje važnosti svega i oslobađanje od puste želje da se ostvari cilj. To znači da treba živeti opušteno s naumom formiranim u misaoni model, koji nikad ne odsustvuje (taj model se u teoriji menadžmenta naziva ‘kreativna vizuelizacija’). Vizuelizacija je, u stvari, misaona predstava procesa do ostvarenja cilja, posebno one karike koja je u toku, u lancu događaja koji tek sledi. Mentalna predstava, odnosno njena vizuelizacija se može nazvati i slajd. On ne sme da bude tuđi, nego isključivo onoga ko je nešto naumio. Pri tome, treba da je jasno da se želje i mašta ne ostvaruju. Ostvaruju se samo namere.

Slajdovi svojom suštinom, kao misaoni modeli koji ima energetsku moć, iskazuju realnu delotvornost. Svaki naum neprestano i postepeno ostvaruje slajd. Ukoliko čovek oblikuje za sebe pozitivni slajd, to znači da je on prijatan za dušu i razum. Duša i razum zajedno sposobni su za sve. Svet izgleda onako kako ga ljudi vide. Presudno za stvaranje nove stvarnosti je da čovek dozvoli sebi da bude to što jeste. LJudska važnost (gordost, umišljenost) nije važna nijednom pojedincu, nego energetskom klatnu, koje tada najlakše upija njegovu energiju. Tajna uspeha je u oslobađanju od klatna i kretanju svojim putem.

Ne treba razmišljati o dostignućima dok se ne odredi cilj. Ka cilju treba ići kao što se uzima pismo iz poštanskog sandučeta. Pri tome, ne treba gledati kako drugi ostvaruju svoje ciljeve. Čovek mora da prevaziđe instinkt stada, jer mu je, ukoliko to ne uspe, sve predodređeno. Niko umesto namernika ne može dostići njegov cilj, zato ne treba biti pod tuđim uticajem i treba verovati u sebe. Budući da je kosmos u osnovi energija, logično je da se energetski kanali mogu uvežbavati energetskom gimnastikom. Pomenuta gimnastika zasnovana je na poznavanju protoka kosmičke energije kroz telo i njegovo misaono usmeravanje. Stoga je potrebno da lice koje menja stvarnost pristupi ekosmičkoj energiji i prihvati njene harmonične izlive, koji stvaraju oko njega oazu blagodati i uspeha. Poznato je da energija u čovekovo telo ulazi u obliku objedinjenih potoka, oblikuje se mislima i stvara parametre zavisne od misli. Osim toga, poznat je princip da se energija može ciljno oblikovati samo u saglasju duše i razuma. U suprotnom protočna energija liči na smetnje (šum) u radio prijemniku. Izuzetno je važno, sa stanovišta ‘energetske gimnastike’, da vizuelizacija procesa širi energetske kanale.

Put stvaranja stvarnosti je nada za sticanje slobode. Na osnovu njega, potrebno je da se odbace stereotipi ustaljenih shvatanja, ne bi li se čovek izvukao iz uobrazilje i izašao iz sna na javu, progledao i osvestio se. Kada shvati da njegov naum deluje, tada će – znati. Zato je u više navrata naglašeno ne treba misliti o sredstvima za dosezanje cilja, važno je učvrstiti u mozgu slajd ostvarenja cilja i prihvatiti ulogu nogu na pravcu cilja. Kada se razum nada on tada ima podlogu pod nogama, a duša je tada obodrena. Radi toga treba preobraziti svoju strepnju u praznično raspoloženje. Tek kada se život prihvati kao praznik, bez obzira na sve – on to zaista i jeste.

Sve više naučnika koji tvrdi da između vidljivog (fizičkog) i nevidljivog (metafizičkog) dela sveta, postoji nešto poput ogledala, možda je to ‘ogledalska energija’, koja ima svoj odraz u ljudski mislima. Tako čovek i kada ima sebe pre sobom i gleda se uživo, ima svoju predstavu o sebi koja se zove imaginacija, ona nije ni istinita niti stvarna. Zato čovek može da menja samo ono što je stvarno (sebe), a posledica te promene je i promena u imaginaciji, odnosno odraza u ogledalu, koje se budući da je nevidljivo, nalazi u mozgu (mislima), između njegovog fizičkog i metafizičkog dela. Tako je i sa kosmosom i njegovom ‘ogledalskom energijom’, koja stvara iluzije, i materijalnuenergetsku stvarnost pretvara u virtuelnu. Zato je jasno da čovek poseduje četiri dimenzije važne za opstanak, koje sve počinju sa slovom ‘i’ instinkt, intuicija, intelekt i imaginacija. Instinkt se polako gubi, jer se čovek kulturološki otuđuje od prirode; izuzetno važna intuicija, nažalost, sve više služi za stvaranje zabluda, budući da naučnici ne žele da je istraže i stalno je potiskuju u okrilje parapsihologije; intelekt je vezan za um i informacije kojima čovek raspolaže i osnovni je uzrok činjenice da se svet nalazi na putu samouništenja, a imaginacija, sama po sebi, prestavlja uobrazilju, što znači da je uobrazilja sastavni deo ličnosti i koliko se čovek izbori sa njom toliko je bliži istini i realnosti.

Stoga treba odrediti cilj i kretati se k njemu, ne razmišljajući o sredstvima za njegovo dostizanje. Kao što je rečeno duša ne zna, ali ona ima, za razliku od razuma, pristup ‘informacionom polju’, gde se nalaze podaci o prošlosti i budućnosti, a tamo su i tzv. remek dela i otkrića. Razum prihvata osetljivost duše kao intuitivna znanja i prosvetljenost, a potom svoje shvatanje prikazuje u obliku opšteprihvaćenih stavova i značenja. On ne može da izmisli ništa novo. Jedino je sposoban da napravi novu verziju od postojećih elemenata. NJegova je osnovna uloga da nastupa u svojstvu nadzornika i kao generator ideja. Na osnovu filma ‘Matrica’ očevidno je da ‘veliki brat’, u ulozi klatna, ima nameru da pomoću fantastike vremenom zameni stvarnost. Inače se jaz između fantazije i stvarnosti neprestano smanjuje. No, važno je, da je još uvek moguće izaći iz stroja u koji ljude postrojava ‘klatno’ i da je moguće poći svojim putem. Biti svestan toga nije jednostavno.

Obdareni ljudi su nezavisni, samosvesni, intuitivni i individualni. Čovek je izuzetno moćan i stoga ne treba da prihvata nikakve jarmove. Na primer, deca obrazovana u Međunarodnoj akademiji koju je osnovao Bronikov, sposobna su da vide zatvorenih očiju i da ovladaju fenomenom jasnoviđenja. LJudi poseduju određene moći koje ne pripadaju području elektromagnetnih procesa, što znači da vladaju nekim specifičnim energijama. Nadznanje je nešto što se nalazi izvan čoveka. To je nekakva posebna sredina, koja se u stvaranju nove stvarnosti naziva ‘prostor životnih varijanti’. Razum ‘vidi’to što se nalazi u ‘prostoru životnih varijanti’ posredstvom duše. Mozak se tako uključuje u ‘informaciono polje’, gde se bukvalno čuvaju sve kopije realnosti koja čini ljudsko okruženje. Ko pristupi podacima može da posmatra objekte i procese nezavisno od toga gde se nalaze – iza zida, pod zemljom ili mnogo (hiljada ili miliona) kilometara daleko i u bilo kom vremenu.

U određenom smislu čovek živi na površini gigantskog ogledala, sa čije se jedne strane nalazi materijalni kosmos, a sa druge strane – praznina, odnosno beskonačni ‘prostor životnih varijanti’. Da bi čovekov naum bio delotvoran, treba da zna kako da koristi dvostrano energetsko ogledalo. S jedne strane tog ogledala su fizički, a s druge metafizički stereotipi. Dualizam je neozaobilazni deo ljudske realnosti. Duša je vezana za metafizički, a razum za fizički deo sveta (odnosno tog energetskog ogledala). Osnovni dokaz i primer postojanja ‘ogledala’ je korpuskularno-talasni dualizam. Uostalom sva živa bića sadrže vidljivu i nevidljivu komponentu. Nužnost i lepota, red i sloboda, gravitacija i gracioznost, jedinstvo i raznolikost sve se to nalazi sa obe strane ‘ogledala’. Oni su u kosmosu povezani međusobno, prema istom principu, baš kao i u sudbinama ljudi. Jedan od najlepših primera su biljke. Ne samo zbog svoje lepote, kolorita, magičnosti, lekovitosti i gracioznosti. Niko ne može odricati da su one žive, ali retko ko shvata da su žive u punom smislu te reči. Čovek doživljava biljke kao bezdušne biološke tvorevine, nesposobne da osećaju i shvate sebe i okruženje. To je čista greška zasnovana na neznanju. Biljke imaju poseban vid nervnog sistema – njihove ćelije, poput čovekovih, razmenjuju električne potencijale. Prema istraživanjima američkog naučnika Kliva Bakstera one mogu da vide, čuju, osete dodir, ukus i miris; raspoznaju dobro i zlo, reaguju na ljudske misli, osećaju ljubav, pa čak ispoljavaju radost, ljubomoru i depresiju. Baksterova istraživanja su kasnije potvrdili mnogi drugi naučnici.

Namere živih bića, počev od jednoćelijskih do čoveka, mogu se svesti na formulu nastojim da delujem tako i da budem takav kakav sam, da bih mogao efikasno da upravljam stvarnošću. Upravljajući svojim odnosom prema svetu, čovek upravlja svojom realnošću. Dvostrano materijalnoenergetsko ogledalo pretvara oblast ‘prostora životnih varijanti’ u oblast oblikovanja energije energijama, gde se svet sam brine o čovekovom blagostanju. Sloj čovekovog dela sveta preobražava se zadivljujuće, bukvalno pred njegovim očima. Zato je moguće zaključiti da čovek živi onako kako zamišlja svoje postojanje. Budući da ljudi ne veruju da su njihove misli stvarno sposobne da utiču na realnost, i stoga takve stvari i ne pominju, i zbog toga i ne pokušavaju bilo šta da čine, stvarnost se, uprkos tome, stalno menja pod uticajem njihovih misli. Otklanjanje sumnje omogućilo bi prisutnost vidljivih rezultata. Da bi se misaoni oblik (slajd) učvrstio u materijalnoj stvarnosti, treba ga sistematski utvrđivati, jer upravajući tragom svojih misli čovek upravlja stvarnošću.

Tvrdnja da je svet odraz ljudskih misli nije nova. Sve više istraživača svesti tvrdi da treba samo naložiti kako da se izmeni životna linija i dozvoliti okruženju da ispuni nalog. Čovek jednostavno sprečava rešenje jer traži, prosi, plaši se i sumnja. LJudi su srećni onoliko koliko dopuštaju sebi neverovatne uspehe. Kao rezultat izbora metafizičkih varijanti stvara se nova realnost na fizičkoj strani dvostrukog ‘ogledala’ – misao se materijalizuje. Što je veća moć misli, to je materijalizacija efektnija. Važno je da se zna da materijalizacija nije trenutna, već postepena – ostvaruje se s vremenskom zadrškom. Knjiga, slika, melodija – sve potiču iz ‘prostora životnih varijanti’. Nije potrebno da se stvaraju – oni tamo već postoje – zato je potrebno samo uputiti se prema protoku varijanti.

Iako izgleda da se svet nalazi na ivici ambisa, zbog pohlepe i zlobe ‘velikog brata’ kao planetarnog klatna, ipak se, pored pozitivnih promena u kosmičkim kretanjima, pred čovečanstvom, prema zakonu akcije i reakcije, događa i suprotan proces. Naime, rađaju se sve češće i sve su brojnija ‘indigo deca’. Osobine ‘indigo dece’ su samosvest, stremljenje ka nezavisnosti, intuicija i individualnost. Čini se da je to reakcija na okvire zakasnele socijalne strukture. Kod ‘indigo dece’ dominira desna hemisfera mozga. Sadašnji školski sistem povlađuje korišćenje leve hemisfere, radi stvaranja navika i poslušnosti umesto sposobnosti. ‘Indigo deca’su individualisti, te im je teško u svetu energetskog klatna da sačuvaju svoje osobine. Kada odrastu treba očekivati da će korigovati ‘ogledalo’ i omogućiti mu da prikazuje prirodne, istinite odraze.

Kada čovek veruje da talisman ili neki ritual mogu da proizvedu nekakvo magijsko dejstvo – on tada fiksira naum – stvara svoju realnost. Fiksacija nauma je veoma delotvorno sredstvo u procesu ostvarenja cilja. Čovek treba, s vremena na vreme, da se zanima mislima o cilju, kako bi on bio ostvaren. Razmišljajući o prijatnim stvarima i pojavama čovek se neprimetno primiče cilju. Međutim, većina ljudi puštaju svoje misli da slobodno teku i prepuštaju sebe i svoju sudbinu stihiji. Da se to ne bi događalo, potrebno je da izmene svoj odnos prema stvarnosti, odnosno svoj (ob)lik pred ‘ogledalom’. Tada će se menjati i odraz u ‘ogledalu’, a promena će biti stimulativna. Nije dovoljno menjati tok misli – potrebno je preobraziti sliku scenarija u razumu. To je moguće učiniti, jer je čovek gospodar svog sveta.

Karl Gustav Jung je pokušavao da istraži da li misli oblikuju događaje, ili su stvorene kao rezultat nesvesnog osećaja za buduće događaje – odnosno da li je u pitanju njihovo naslućivanje. Sa stanovišta stvaranja nove stvarnosti i jedno i drugo je tačno. Duša pristupa podacima u ‘informacionom polju’ (emotivno naslućuje), a te podatke razum zatim objašnjava. Razum, sa svoje strane, oblikuje misli, koje se, u saglasju duše i razuma, pretvaraju u materijalnu stvarnost – materijalizuju. Pojave vezane za misaonu energiju i njen uticaj na okruženje, poznate su u kvantnoj fizici i, posebno, u teoriji Džona Bela. On je dokazao da je svaka kosmička čestica trenutno (što znači brzinom koja nadmašuje brzinu svetlosti) u vezi sa svim ostalim kosmičkim česticama. Sve u kosmosu, bez obzira na ogromna rastojanja, deluje kao jedinstven sistem. Zar to nisu dokazali i zagovornici hologramske paradigme Dejvid Bom i Karl Pribram Uostalom, kvantna fizika se bazira na nedokazivim postulatima i tako neumitno spaja s metafizikom. Zato nije čudno što su ideje Karla Gustava Junga naišle na podršku osnivača savremene fizike Volfganga Paulija.

Postoje dokazi, istina, koji ne podležu proveri, da su neki od drevnih magova uspeli da uđu u drugu realnost i da sada pokušavaju da predaju svoje znanje ljudima transcedentnim putem. U poslednje vreme učestali su slučajevi, kada istraživači, a i obični ljudi, na raznim krajevima planete, nezavisno jedni od drugih, ispoljavaju isto znanje – objavljuju skoro iste stavove,

u veoma sličnim knjigama. Zato nije čudno što je Grigorij Skovoroda izjavio ‘Verujem i znam, da sve što postoji u velikom svetu, postoji i u malom.’ Vezu mikro i makro kosmosa mnogi ljudi ne shvataju. Prema klasifikaciji Roma Dasa iz knjige Putevi ka Bogu postoji nekoliko povezanih kanala realnosti fizički, psihološki, mentalni, energetski (finomaterijalni), plan suštine, ili plan duše. Većini ljudi dostupna su samo prva tri kanala. Možda je to razlog što se ljudi međusobno ne razumeju i verovatno je to uzrok svih njihovih astrofizičkih sukoba.

Svetozar Radišić dr.

Da li čovek postaje sve neodgovorniji

Vladeta Jerotić Čovek i njegov identitet, 2003.

Nalazimo se u paradoksalnoj situaciji, jer živimo i u paradoksalnom vremenu. Dok, s jedne strane, izgleda da i pojedinačan čovek, kao i celo čovečanstvo ubrzanim koracima pristiže i sustiže svoju „individuaciju“, samim tim postaje svesniji, zreliji i pre svega odgovorniji pred sobom i pred Zajednicom, s druge strane olakšano masovno i anonimno prihvatanje tekovina savremene civilizacije (pre svega onih tehničke prirode), mnogo manje i kulture (i to onih sumnjive vrednosti), učinilo je da se savremeni čovek ponaša sve stereotipnije, nezrelije i sve neodgovornije.

Kao da je već počeo onaj radikalni proces razlikovanja i razilaženja, o kome su neki značajni ljudi sa početka ovoga veka upečatljivo pisali, između onih koji bistrog oka i probuđenog duha sagledavaju Zajedništvo, pa i Bratstvo svih ljudi, ponašajući se onda krajnje odgovorno i savesno, kako prema svakodnevnim „sitnicama“, tako i prema krupnim odlukama, i onih, ponekad se čini, sve mnogobrojnijih koji, pomućenog pogleda i uspavanog duha posmatraju i događaje i ljude, samo ovde i sada, zadržavajući za sebe pravo da se ponašaju sebično i neodgovorno.

Pošto je svaki naš postupak, međutim, kao i svaka naša reč, pa i pomisao, samo jedna čvrsta karika u nizu sličnih postupaka, reči i misli, prema psihičkom zakonu kauzaliteta i jedinstvenosti čovekove ličnosti, ne treba da nas čudi ako i kada iz jednog pogrešnog, sebičnog i lažnog koraka proizilazi čitav niz sličnih koraka. Ako smo, na primer, samo nekoliko puta prošli pored onemoćalog čoveka a da mu nismo pružili pomoć, ako smo se samo nekoliko puta oglušili o molbu prijatelja da ga materijalno i moralno pomognemo u nevolji, desiće nam se ubrzo kako zatičemo sebe ravnodušnog i bezosećajnog u trenucima kada neko pored nas umire ili nepravedno strada ili je ostavljen sam i bolestan. Uvećavanje broja sličnih ljudi u nekoj zajednici, pa i onoj, po zamišljenoj humanosti najuzvišenijoj, dovodi do opasnog nagrizanja samih temelja te zajednice.

Pravilno funkcionisanje nekog društva možda bi se najbolje moglo uporediti sa harmoničnim funkcionisanjem delova našeg tela. Milijarde ćelija našeg organizma, raspoređenih u bezbroj većih ili manjih organa i organskih funkcija, dela savršeno skladno i harmonično sve dok ovaj organizam ne bude napadnut od spoljašnjih, još češće unutrašnjih (a onda pre svega psihičkih) remetilačkih činilaca.

Pa i tada nam je priroda pružila brojna i vrlo uspešna unutrašnja i spoljašnja odbrambena sredstva da narušen sklad organizma i njegovog funkcionisanja opet uspostavimo. Može se činiti nekome paradoksalno, pa i apsurdno mišljenje mnogih značajnih lekara i filozofa i u prošlosti i danas da su i same bolesti jedno takvo odbrambeno sredstvo koje treba da posluži čoveku kao opomena i podstrek da pogleda dublje u sebe ne bi li otkrio uzrok najedanja prvobitno zdrave celine tela i duše.

Bolest je po našem mišljenju (i ne samo našem) pobuna organa jednih protiv drugih, hipertrofija (ili hipotrofija) jednog organa na račun drugog, rasplamsavanje ili sužavanje (zapaljenje ili degenerativni proces) pojedinačnih funkcija na račun celine, sebično izdvajanje jednog na uštrb svih.

Ako prirodno funkcionisanje živog organizma i nije apsolutno i apriorno harmonično, ono nesumnjivo spontano, iz filogenetskih dubina samog sebe teži skladnom i jedinstvenom funkcionisanju.

Nesklad dovodi do sukoba između čoveka i njegove okoline i još više između psihičkih i telesnih funkcija unutar čoveka.

Frojd je 1938. godine napisao „Tako se može pretpostaviti da individua umire zbog svojih unutarnjih konflikata, vrsta, naprotiv, zbog bezuspešne borbe protiv spoljašnjeg sveta“.

Čudno je to i ne znamo zašto je tako, ali kada učinimo nepravdu drugom čoveku, prouzrokujemo ili doprinesemo njegovoj fizičkoj, materijalnoj ili moralnoj propasti, ali nekad i kada smo samo zatajili u pomoći drugome, u trenutku kada je ona bila neophodna, često nastupaju promene u funkcionisanju organa (kardiovaskularnih, digestivnih, endokrinih itd.) koje vremenom postaju sve jasnije i glasnije, sve do one faze u razvoju neke psihosomatske bolesti kada se ona lako dijagnostikuje.

Danas je u medicini do tančina poznat i put kako se neka mučna misao, želja ili krivica (svesna ili nesvesna) koje dugo traju, pretvaraju brže ili sporije, a katkada i posle više godina, u određenu telesnu bolest.

Pravovremeno prepoznavanje pravog uzroka ovakvog psihičkog i telesnog dezintegrisanja dovodi do prekida ovog patološkog procesa i normalnog uspostavljanja nekadašnjeg zdravog funkcionisanja.

Prema ovakvom načinu psihosomatskog razmišljanja o uzrocima i posledicama bolesti, čovek koji je u neprestanom moralnom sukobu sa sobom, ili čovek za koga se kaže da ima „rđav karakter“, ne bi mogao biti telesno (naravno, i duševno) zdrav čovek. A ako je „rđav“ čovek ipak zdrav U jednoj ruskoj priči o jednom takvom čoveku se kaže da je „od njega digao ruke i Bog i đavo“; takvi se ljudi onda izbegavaju i prepuštaju njihovoj sudbini.

U svakom slučaju značenje organske bolesti još nije odgonetnuto. Ona danas čoveku izgleda kao nužnost, jer je on postao (ili od uvek bio) do te mere konfliktno biće da mu se čini neshvatljivim i nemogućim uspostavljanje harmonije između sebe telesnog i sebe duševno-duhovnog, između sebe individualnog i sebe društvenog, između sebe nacionalnog i sebe kosmopolitskog. Ovakvo ubeđenje, međutim, ne samo da nije tačno, nego je štetno i deluje obeshrabrujuće na razvoj čoveka i zajednice u kojoj živi. Ovakvim stavom pred izazovima života čovek propušta da u bolesti sagleda i njenu drugu, često spasilačku stranu.

Američki psihoterapeut, Kurt Ajsler, piše da čak i kada je neizbežnost bolesti ljudskog organizma pokušana da se objasni prihvatanjem hipotetičnog nagona smrti, ova hipoteza je odmah i negirana činjenicom da su bolesti za mnoge predstavljale početak novog života. Erenberg je još 1923. godine izneo mišljenje da ne samo neka deca, posle nekih dečijih bolesti, izlaze iz bolesti ojačanog Ja, već i da je životni potencijal posle mnogih bolesti kod odraslih – što već dokazuje stanje stečenog imuniteta – veći nego što je bio pre bolesti.

Talas nasilja, bezobzirnosti, surove sebičnosti i sve veće neodgovornosti pred sopstvenom savešću i one, šire zajednice, sve je snažniji i veći u celom svetu. Čovek se oseća sve manje odgovornim za svoje duševno i telesno zdravlje, za svoje postupke na radnom mestu i porodici, na ulici i u samoći. Najveće blago koje ima, sopstvenu odgovornost za svoj život, i život drugih, čovek površno, olako, u neznanju, čak i rado, u tragičnoj zabludi, prepušta drugima nepoznatim ljudima, anonimnim institucijama, kompjuterskoj medicini, „onima gore koji su jedino odgovorni“, ne ispunjavajući jedinu pravu dužnost od koje treba da počne – da počisti dvorište u sopstvenoj kući.

Danas je i neobrazovanima sve jasnije sva dostignuća moderne tehnike, kao i moderne medicine, učinila su život, a sigurno i smrt, težim i mučnijim. Samo „volja za smisao“ može da nas učini odgovornim i tada tek spremnim da pomognemo i sebi i društvu.

Na Rastku objavljeno 2008-01-20 Datum poslednje izmene 2008-01-20 135403

Izvor: www.rastko.rs

Ustani, kreni

VREME  BR 589  18. APRIL 2002. ZDRAVSTVENA KULTURA

NIJE RETKOST DA LJUDI REDOVNIJE KONTROLIŠU STANJE SVOG AUTOMOBILA NEGO SOPSTVENO ZDRAVLJE, IAKO BI SE NAJVEĆI BROJ SMRTONOSNIH BOLESTI MOGAO NA VREME ZAUSTAVITI I SPREČITI KADA BISMO MALO VIŠE VODILI RAČUNA O SEBI

Kada ste poslednji put bili kod lekara iako vas ništa nije bolelo? Da li ste ikada to učinili? Da li znate da možete sami da smanjite rizik od raka i infarkta?

Ako ste na ova pitanja odgovorili potvrdno, ne pripadate većini Srba koja o svom zdravlju ne vodi računa. Skoro dve trećine svih umrlih kod nas su žrtve bolesti srca i krvnih sudova i malignih tumora, što je mnogo više nego u bilo kojoj evropskoj zemlji. Od 1999. godine broj umrlih od bolesti kardio-vaskularnog sistema i malignih tumora porastao je za 25 odsto, od malignih tumora godišnje oboli oko 24.000 stanovnika, najčešće na plućima i bronhijama kod muškaraca i na dojci kod žena. Najčešći uzroci ovih bolesti su nepravilna ishrana, pušenje, prekomerno uživanje alkohola, nedovoljna fizička aktivnost i stres. Zaključak je očigledan: ostavite pušenje, odrecite se masne hrane u korist pravilne ishrane, zadovoljite se samo čašicom-dve, krećite se što više, ne nervirajte se zbog svega i svačega, i kontrolišite svoje zdravlje.

Podaci studije „Zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe i korišćenje zaštite stanovništva Srbije“, koju je uradio Institut za zaštitu zdravlja Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ na uzorku od 17.000 ispitanika, ukazuju da više od polovine muškaraca i jedna trećina žena puši, duže od 25 godina puši 40 odsto muškaraca a 30 odsto žena; skoro trećina je predgojazna a svaka peta osoba je gojazna; 64 odsto ispitanika se slaže da ne treba preterivati u konzumiranju alkohola, a svaki četvrti tvrdi da alkohol nije štetan; skoro jedna četvrtina ih se bavi rekreacijom – preovlađuju muškarci i mlađe osobe. Prim. dr sci. med. Anđelka Dželetović iz Instituta „Batut“ kaže da „znatan deo ispitanika ima dva i više faktora rizika, pa, ipak, više od polovine ih smatra da njihovo ponašanje neće izazvati infarkt miokarda, šećernu bolest, gojaznost, šlog, povišen krvni pritisak i arteriosklerozu. Oni ne prepoznaju faktore rizika koji dovode do pojave najčešćih nezaraznih oboljenja, pa samim tim i ne očekujemo promene u njihovim navikama i ponašanju.“ Dr Anđelka Vukićević navodi primer pilot-studije u Bačkom okrugu: „Ljudi znaju da je pušenje faktor rizika za maligne tumore pluća i bronhija, a kada nekoga pitate da li puši, odgovor je, naravno, potvrdan. Kad ga pitate da li zna da je to faktor rizika, kaže da zna. A šta misli, da li će oboleti od raka pluća, odgovara: naravno da neće. Kod nas se ljudi pridržavaju principa da se ružne stvari dešavaju drugima.“

IZBEGAVANJE GINEKOLOGA: Zato i ne idu kod lekara ako ne moraju, da o sebi ne bi čuli nešto što im ne odgovara. Istraživanje ukazuje da je najčešći razlog posete lekaru bolest, da samo šest odsto ispitanika redovno kontroliše oralno zdravlje (zube), na redovne kontrole kod ginekologa ne odlazi više od 60 odsto žena. „Rizik da u Srbiji žena oboli od raka grlića materice je četiri do pet puta veći nego u bilo kojoj drugoj zemlji evropske zajednice, a da umre od te bolesti veći je nekoliko puta nego u drugim zemljama“, kaže dr Vukićević. „A ako se na vreme otkrije, ta bolest može da se leči pa čak i preventivno spreči. U Evropi se radi rano otkrivanje raka dojke putem mamografije. Mi ovde nemamo svuda te uslove. U Šapcu i Loznici, na primer, nemaju nijedan mamograf, a na drugim mestima i kad ga imaju najčešće je toliko star da je neupotrebljiv. Međutim, ako nemamo uslove, moramo da učinimo barem ono što možemo, a to je da obučimo stanovništvo kako da vodi računa o svom zdravlju.“

Cilj nacionalne kampanje „Tvoj život u tvojim rukama?“ (sprovodi se preko mreže 23 zavoda za zaštitu zdravlja po Srbiji, prva faza traje do jula, podeljeno je 20.000 plakata, uključeni su svi mediji), kaže dr Anđelka Vukićević rukovodilac ove kampanje, jeste da obrazovanjem nacije poveća njeno interesovanje za brigu o sopstvenom zdravlju. „Na primer, dali smo 1000 plakata Pošti Srbije, oni imaju 40.000 zaposlenih. Ako prosečno svako od njih ima tročlanu porodicu, to znači da će 120.000 ljudi imati priliku da se obavesti o načinima kako da smanji, pa čak i potpuno ukloni rizike od nezaraznih bolesti.“

DUVAN I SPORT: Prim. dr Petar Borović kaže da od 100 ljudi koji dobiju bilo koji od 200 kancera kod 35 je uzrok hrana, a kod 30 – pušenje. „A svako može da vodi računa o ishrani. Optimalna dnevna doza C vitamina je 38 do 42 miligrama. To je jedna pomorandža. Ako je pušač, potrebne su mu dve, ako je nepušač, ali živi u zagađenom gradu isto dve, a pušač u zagađenom gradu trebalo bi da pojede četiri pomorandže. Evo, drugi primer. Nacija je pod stresom, najvažnije je da uzima B vitamin, odnosno crni hleb gde ga ima najviše. Najbolji su graham i makrobiotički bez kvasca. Hleb treba da je star dva do tri dana, nikako ne svež zato što se ne žvaće dovoljno i otežava varenje. Sve to ljudi ne znaju, a važno je, i mi pokušavamo da korigujemo njihovo ponašanje. Na našem tržištu ima kvalitetnih hlebova, pančevačka i smederevska mlinska industrija imaju veliki izbor.“ U ishrani dece i omladine dominira beli hleb, dok nutritivno bolji hleb uzima samo njih četiri odsto. Mleko ne pije nikad njih 38 odsto, oko jedne četvrtine ispitanika jede meso ređe od jedanput nedeljno, najređe juneće i ribu.

Među pušačima preovlađuju mlađi i ljudi iz nižih socioekonomskih slojeva. „Ja vodim Savetovalište protiv pušenja duže od 20 godina“, kaže dr Borović. „Pušačima prvo savetujemo da sami ostave duvan, neka to bude njihova odluka. Ako ne mogu, primenjujemo terapiju s lekovima, to je guma za žvakanje s nikotinom, uspešna je u oko deset odsto slučajeva. Pojavio se novi lek ziban, koriste ga Amerikanci i Francuzi a počeli su i drugi. U našem savetovalištu bio je uspešan u 84 odsto slučajeva. Radimo po metodi prilagođenoj našim uslovima i od 100 ljudi ostavilo je duvan njih oko 95 odsto. Dešava se da propuše, u SAD ih je prošle godine bilo 43 odsto, kod nas 37 odsto.“

Svetski dan protiv duvana je 31. maj. Slogan je „Sport bez duvana – igraj čisto“. Sport je jedan od uslova zdravog života i cigarete se tu nikako ne uklapaju. „Pa ipak, u našoj zemlji duvanska industrija sponzoriše sport radi reklame“, kaže dr sc. med. Anđelka Dželetović. „Na primer, „best“ je na dresovima jugoslovenske rukometne reprezentacije, a „winston“ se reklamira preko Winston Yuba lige. To je nedopustivo, sportske organizacije bi morale da nađu neke druge izvore finansiranja, a ne da ljudi koji sportom promovišu zdrav život reklamiraju duvan. Još samo jedan podatak: da li znate koliko je u februaru u Beogradu bilo bilborda s reklamama za cigarete? Jedanaest!“ Povodom Svetskog dana protiv pušenja u svetu je organizovana kampanja „Quit and Win“. Mi ove godine treći put učestvujemo. „Od 2. do 29. maja održaće se takmičenje u nepušenju uz podršku nepušača“, kaže dr Verica Jovanović. „Naime, svaki pušač koji želi da se odvikne od cigareta treba da obezbedi sebi jednog podržavaoca nepušača koji će biti svedok njegovog nepušenja. Nacionalna nagrada za pušača i nepušača je po 20.000 dinara, a glavna internacionalna nagrada je 10.000 dolara. Svako ko želi da se takmiči treba da se prijavi našem Institutu ili lokalnom zavodu za zaštitu zdravlja.“

ŽIVOT U RUKAMA: Koliko je država zainteresovana za promociju zdravog života? Utisak dr Anđelke Dželetović je da država nije zainteresovana. „To je dugoročna akcija, efekte je moguće sagledati za nekoliko godina, a političarima su neophodni brzo ostvarivi projekti. Nedavno, u emisiji državne TV gostovali su mnogi eminentni stručnjaci iz zdravstva. I svi su sve vreme pričali samo o klinikama, o troškovima lečenja, o aparatima. Sve je to izuzetno važno, ali zašto ne bismo razgovarali o akcijama koje će učiniti da čovek ne stigne do klinike.“

Interesantan je podatak dr Petra Borovića: „Dinar dat u preventivi uštedi 10.000 do 40.000 u kurativi.“ Dr Verica Jovanović kaže da čovek mora da ima podržavajuće okruženje, koje će mu pomoći da zdrav izbor bude lak izbor: „Mislim da se država mora pozabaviti promocijom zdravlja i prevencijom bolesti i navika štetnih po zdravlje uz maksimalno uključivanje zajednice.“

Medicina rada je svedena samo na lečenje, iako se jedan njen deo odnosi na zdravstveno-promotivni rad. Zakon nalaže radno mesto, službe medicine rada imaju u sistematizaciji stručnjake iz te oblasti, ali ne i u praksi. A jedan od programa zaštite zdravlja je preventivna zaštita zdravlja zaposlenih.

Kako se ponaša stanovništvo kad je reč o kulturi zdravlja? Ako je moguće suditi po traženosti 23 priručnika o zaštiti zdravlja čiji su autori stručnjaci Instituta „Batut“, raspoloženje stanovništva je pozitivno. Dr Anđelka Dželetović kaže da „kampanja ‘Tvoj život u tvojim rukama’ predviđa ispitivanje javnog mnenja, tako da će se znati povratna informacija“. Ispitivanje javnog mnjenja, koje su radile dr sci. med. Dželetović i prof. dr Ivanka Gajić, direktor Instituta, odnosi se na uticaj napisa o pravilnoj ishrani u listu „Politika“. „Oko 40 odsto je promenilo svoje negativno ponašanje čitajući te savete.“ Neophodno je kretati se najmanje 30 minuta svakog dana, „odnosno, što već i vrapci znaju, sići stanicu pre radnog mesta“, kaže dr Jovanović. „Motivišemo ljude da kretanjem stignu do zdravog života, učimo ih šta i koliko treba jesti, preusmeravamo decu sa bolesti zavisnosti, pomažemo ljudima da se odreknu alkohola i, što će možda zazvučati neverovatno, ljudi su voljni da prime informacije o zdravom životu. Istina, polako, ali, zdravstvena zaštita i jeste dugoročan proces. Promocija zdravlja je svetska strategija. Mi smo se uključili i prihvatili obavezu ostvarenja 21 cilja za XXI vek.“

Recept

Prim. dr Petar Borović preporučuje sledeći način kuvanja žita, najvećeg izvora B vitamina: “ Žito dobro operite i ostavite da vri samo 15 minuta da se ne bi uništili vitamini. Skinite ga s vatre, stavite na pod i dobro obmotajte jastukom ili ćebetom da bi se nastavio termički proces. Neka prenoći. U toku noći žito će da pukne, upiće vodu. I to je sve, posle mu dodajte šta god hoćete, po ukusu. Neki su skloni da žito proglase lekom. B vitamin u njemu kod dece pomaže razvoju mozga, štiti ljude da ne dobiju moždani udar, srčani udar, da ne budu agresivni, nervozni.“

Izvor: www.vreme.co.rs

KAFA (Zdrav i prav) – dr Petar Borović

8 veština suočavanja sa stresom

Obmane pušenja

„Dobre“ i loše strane alkohola

Da li su masnoće nepravedno optužene – Petar Borović