Hiropraktičar George Goodheart je davne 1965. postavio novi pristup za rešenje recidiva pri nameštanju kičme.

Tako je nastala metoda Primenjene kineziologije, koja se s vremenom razvila u brojne oblike.

Osnova ove metode je povezanost mišića, akupunkturnih meridijana, organa i brojnih refleksoloških tačaka i područja na telu. Koristeći manualno testiranje mišića, poznato u kliničkoj fizioterapiji, dobija se uvid u celokupno stanje organizma.

Sve celovite metode, u koje spada i Primenjena kineziologija, bave se osobom, a ne problemom dela tela ili psihe – bolešću.

Ne gubeći ovu ogradu iz vida mogu se očekivati povoljni rezultati:

Kod poremećaja cirkulacije krvi i većine problema vezanih uz to, kao što su glavobolje, hladne noge i ruke, oporavak povređenih delova tela itd.

Kod problema sa nervnim sistemom, utrnulosti, smanjene pokretljivosti, povreda, raznih poremećaja u neurološkoj organizaciji i sl.

Kod problema u cirkulaciji limfe, izlučivanju štetnih materija iz organizma, smanjenom imunitetu…

Kod lošeg držanja tela i s tim povezanih problema s kičmom

Kod emocionalnih problema koji nisu poprimili izrazito patološki oblik

Pri otkrivanju osetljivosti na određenu hranu, a delom i u slučaju alergija.

Balansiranjem životne energije, nervnog, cirkulatornog i limfnog sistema, svoje ishrane, držanja tela i emocionalnogpsihičkog života stvoriće se povoljni uslovi za ozdravljenje pojedinih organa ili skladan rad žlezda sa unutrašnjim lučenjem.

U telu čoveka ima 327 parnih i dva neparna mišića. Mišićnim testovima čita se telesni jezik i moglo bi se reći da je svaki test drugi znak tog jezika.

Sa 14 znakova mnogo se toga može izraziti, no svakako se mnogo više može sa svim znakovima tog jezika.

Tehnike metode primenjene kineziologije dele se u četiri vrste.

U prvu se ubrajaju tehnike za samopomoć.

To su jednostavne vežbe kojima se može za minut-dva na dan jačati vlastita životna energija.

Tehnikama za jačanje, najpre manualnim testiranjem mišića, pronalazimo slabe delove i područja u organizmu, a zatim ih jačamo pomoću neurolimfnih refleksnih tačaka i područja, neurovaskularnih refleksnih tačaka, energetskog stimulisanja akupunkturnih meridijana, i specifičnom masažom senzornih organa u mišićima.

Pomoću tehnika za balansiranje može se otkriti višak ili manjak životne energije te preko refleksnih puteva delovati na glavni uzrok neravnoteže i balansirati ceo organizam.

U pomoćne tehnike ubrajamo one koje nam omogućavaju da se i u posebnim okolnostima testiraju mišići, osiguraju pouzdaniji rezultati, lakše testiraju refleksna područja koja se nalaze na manje pristupačnim ili osetljivijim mestima.

Izvor: Ministarstvo zdravlja RS

Su Đok terapija je autorsko delo prof. Park Jae Woo-a iz Južne Koreje.

Naučna provera validnosti Su Đok terapije realizovana je naučno-istraživačkim metodama na državnim klinikama u zemljama bivšeg SSSR-a.

Pored toga, dodatni doprinos pružili su i radovi individualne primene obučenih praktičara širom sveta, uključujući i praktičare iz Srbije i bivše Jugoslavije.

Mnogi od rezultata su objavljeni u zbornicima radova Međunarodne Su Đok Akademije i stručnim časopisima Su Jok Akupunkture.

Su Đok terapiju čini skup metafizičkih dijagnostičko-terapijskih metoda, usklađenih sa problemom, nivoom i strukturom poremećaja stanja zdravlja, a mesto izvođenja su šaka (Su) i stopalo (Đok).

U tom cilju razvijeni su i potvrđeni dijagnostičko-terapijski sistemi sistemi korespondencije telu (sistemi fizičke sličnosti telu), energetski sistem primenjen na korespondentnim meridijanima, emocionalni sistem primenjen na korespondentnim meridijanima i sistem na nivou mentalnih razloga primenjen na korespondentnim meridijanima.

Na svakom od njih može se dijagnostikovati i tretirati kako problem koji je zaposeo telo u celini, tako i onaj koji je zahvatio samo neki njegov deo, ali i kada je zahvaćena samo sekcija nekog dela tela.

Tehnike koje se koriste su:

Su Đok presura,

Su Đok magnetoterapija,

Su Đok semenoterapija,

Su Đok akupunktura,

Su Đok moksaterapija,

Su Đok Twist terapija,

Su Đok masaža,

Su Đok kolorterapija

kao i tehnike drugih terapija primenjeni na Su Đok korespondentnim sistemima.

Glavne karakteristike Su Đok terapije su visoka efikasnost, apsolutna neškodljivost, univerzalnost primene, jednostavnost i niski troškovi primene.

Izvor: Ministarstvo zdravlja RS

Segmentna terapija se ubraja u alternativne medicinske terapije, iako su njenoj pojavi i razvoju doprinela saznanja do kojih se došlo u oficijelnoj medicini.

Objašnjenje njenih terapeutskih procedura i efekata zasnovano je na fenomenu projektovanog bola, koji je uočen krajem 19. veka, a ima verifikovano neurološko objašnjenje.

Po načinu zasnivanja terapijskih procedura, segmentna terapija je nesumnjivo medicinska terapija, ali s obzirom na karakter apliciranih terapijskih sredstava ona divergira na dve terapije, od kojih se jedna od njih može nazvati alternativnom medicinskom terapijom.

Segmentna terapija se obavlja tretmanom tzv. Hedovih zona, tj. dermotoma na kojima se manifestuje fenomen projektovanog bola.

Kako postoji korespondencija između Hedovih zona i unutrašnjih somatskih struktura, to se delovanje na datu unutrašnju somatsku strukturu obavlja terapijskim tretmanom na korespondentnoj Hedovoj zoni, koji se formalno svodi na transkutanu neurostimulaciju.

Hedove zone i odgovarajuće korespondentne unutrašnje somatske strukture se identifukuju empirijskim putem i sistematizovane su u atlasima, koji su nužno pomoćno sredstvo kod primene segmentne terapije, jer pored navedenog sadrže i terapeutska sredstva koja treba aplicirati kod tretmana pojedinih zona. Disfunkcija unutrašnje somatske strukture ne mora se nužno manifestvati u vidu projektovanog bola na korespondentnoj Hedovoj zoni.

Nezavisno od toga da li se projektovani bol javlja ili ne, segmentna terapija se može primeniti za regulaciju disfunkcija svake unutrašnje somatske strukture za koju postoji empirijski ustanovljena korespondentna Hedova zona.

S obzirom na karakter apliciranih terapijskih sredstava, kako je prethodno pomenuto, može se govoriti o dva tipa segmentne terapije medicinskoj i alternativnoj segmentnoj terapiji.

U medicinski zasnovanoj segmentnoj terapiji koriste se terapijska sredstva, čije je delovanje medicinski ispitano i verifikovano.

To su medikamenti, najčešće analgetici ali i drugi medikamenti, koji se injektiraju u potkožne depoe u korespondentnoj Hedovoj zoni, ili se površinski apliciraju specijalnim medicinskim flasterima, čime se omogućava njihova postepena apsorpcija.

Za razliku od njih, u alternativnoj segmentnoj terapiji koriste se terapijska sredstva, čiji su načini i efekti delovanja nepotpuno medicinski ispitani i verifikovani.

Najčešće se koriste permanentni magneti, elektrostimulatori, laseri male snage, termostimulatori, akupunkturne igle, ventuze, masaža, akupresura itd.

Njima se stimulišu nervi u domenu Hedovih zona, čime se posredno deluje na korespondentne unutrašnje somatske strukture.

Izvor: Ministarstvo zdravlja RS

REFLEKSOLOGIJA je veoma stara grana tradicionalne medicine, koju vekovima poznaju i primenjuju narodi zemalja Dalekog Istoka i Egipta, kao i Indijanci.

Američki autori su prvi shvatili njen značaj, pa su sakupili i obradili drevna iskustva, čija se primena u praksi naziva REFLEKSOTERAPIJA.

Danas je široko rasprostranjena na svih pet kontinenata, sa mrežom ustanova u kojima se izučava i primenjuje kao dopunska terapija oficijelne medicine.

U Holandiji su, na primer, refleksoterapeuti zvanično zaposleni u mnogim domovima zdravlja, radeći sa pacijentima koje im lekari upute na tretman.

Medicinskim radnicima refleksoterapija može obogatiti mogućnosti zdravstvene pomoći.

Naši tabani imaju zadivljujuću strukturu refleksa povezanih sa svim delovima tela.

Refleksologija je razradila tehniku ručnog pritiska i masaže njihovih refleksnih zona, da bi doprinela očuvanju skladnog rada tela.

Refleksoterapija ima preventivno i terapeutsko dejstvo pomaže očuvanju zdravlja i ispravljanju oštećenja pojedinih delova tela, doprinosi opuštanju kod napetosti i stresa, regulisanju protoka krvi, poboljšanju oseta nerava a time i vraćanju organizma u stanje ravnoteže na prirodan način.

Kada se nauče zone stopala koje odgovaraju određenim organima i tehnika njihove obrade, to može biti od velike pomoći u svakodnevnom životu.

Radeći na svojim stopalima otkrićemo veliko zadovoljstvo, jer i rad na zdravim delovima izuzetno prija. Ako je bolest već prisutna i motivacija treba da bude veća.

Obrađujući stopala drugih, pomoći ćemo im da se opuste i uživaju u našem umeću i brizi za njih.

Ako smo svesni da je naše zdravlje u našim rukama i da ga reba čuvati, prihvatićemo mnoge načine preventive.

Refleksoterapija je jedna od njih, dostupna svakome ko je motivisan da je prihvati, nauči i primenjuje.

Izvor: Ministarstvo zdravlja RS

Tuina je važan deo Kineske tradicionalne medicine.

U jednoj od najčuvenijih kineskih knjiga Huang Di Nei Jing (2300 god pre nove ere) spominje se kao jedna od pet glavnih metoda u tretmanu pacijenta.

Danas se smatra da je Tuina organizovana i sistematično razvijena forma masaže.

Prevedeno na naš jezik, reč Tuina se sastoji od reči tui-pritisnuti i na-zgrabiti, stegnuti rukom.

Naime, to su nazivi dva od mnogobrojnih pokreta koji se koriste.

Sve teorije koje važe u Kineskoj tradicionalnoj medicini se primenjuju i ovde, a najvažnije su Teorija meridijana i kolaterala kao i Teorija Ći (Qi) (bazična supstanca od koje smo sačinjeni).

Povreda ili bolest dovode do blokade i ometaju tečan protok ći-ja i krvi.

Svaka stagnacija u protoku energije kao rezultat ima bol.

Kod Tuine, primenom odgovarajućih pokreta (prsta, šake, ruke, lakta, stopala…) masiraju se meka tkiva tela (mišići i tetive) i stimulišu odgovarajuće akupunkturne tačke.

Na taj način se obezbeđuje nesmetan i neprekidan tok ći-ja kroz meridijane i kolaterale i ubrzava se izlečenje.

Tuini prethodi razgovor sa pacijentom (anamneza), pregled pulsa i posmatranje jezika.

Masaža se najčešće radi preko garderobe.

Jedan tretman može trajati od 20 do 60 minuta u zavisnosti da li se tretira celo telo ili njegov jedan deo. Za to vreme, doktor Tuine će primeniti od 10 do 15 različitih manipulacionih tehnika.

Radi dobijanja boljih rezultata, ovom metodu se mogu pridružiti tretman čašama (korišćenje vakuum čaša gde se putem negativnog pritiska poboljšava cirkulacija odgovarajuće regije), guasha (takozvano grebanje, struganje) ili moksibustija (primena mokse –aplikovanje toplote ).

Ishod je bolji ako se nakon tretmana aplikuju specijalna ulja načinjena od kineskog lekovitog bilja.

Vrlo često masaža može da prethodi tretmanu akupunkture.

Tuina uključuje primenu raznovrsnih pokreta  glađenja, pritiska, lupkanja, gnječenja, vibriranja, udaranja i dr., u zavisnosti od svakog pacijenta pojedinačno; može se koristiti ili lak pritisak ili jača masaža dubokih tkiva, ali je uglavnom pritisak jači u odnosu na klasične masaže.

Tretman se obično ponavlja par puta.

Danas se Tuina primenjuje u lečenju mnogih stanja kao što su: određeni mišićno-koštani poremećaji (ukočenost, spazam, zapaljenje, bol), disajni, lokomotorni i poremećaji varenja, menstrualne tegobe, reproduktivni poremećaji, sportske povrede, glavobolja, sinuzitis i dr.

Tuinom se mogu tretirati gojaznost, stresom izazvani emocionalni problemi, hroničan umor, starenjem izazvane promene kod muškaraca i žena.

Poseban deo je Tuina dece i sve češće je primenjivana jer ima dobre rezultate.

Tuina nema neželjenih efekata, mada se kao posledica tretmana kod nekih pacijenata može pojaviti učestalije mokrenje, osećaj lakoće celoga tela, ili pojava lakih modrica na mestima koja su bila pod jačim pritiskom.

Posle tretmana pacijent se može osećati pospano.

Postoje određena stanja kada je kontraindikovano koristiti Tuinu.

Veoma jaku i duboku masažu tkiva i manipulaciju zglobovima ne treba primenjivati kod osobe koja ima osteoporozu, kada postoji infekcija tkiva i otvorene rane.

Ne izvodi se na na abdomenu gravidne žene ili tokom menstruacije i ne koristi se u tretmanu tuberkuloze i malignih tumora.

U tom slučaju se mogu koristiti distalne akupunkturne tačke.

Danas je Tuina priznata kao metod lečenja od Svetske Zdravstvene organizacije.

Izvor: Ministarstvo zdravlja RS

Šiacu je veština koja dolazi iz Japana.

To je oblik fizioterapije koja koristi posebne načine pritiska na određene delove tela u cilju uravnoteženja telesne energije i poboljšanja zdravlja.

Ova veština je dobila ime na prelazu 19. u 20. vek, mada joj koreni sežu u jako daleku prošlost, na same početke razvoja tradicionalne medicine dalekog istoka.

Više od 4000 godina praktičnog iskustva u svakodnevnoj primeni samo su potvrda njene vrednosti .

Iako sam naziv šiacu, na japanskom jeziku znači pritisak prsta, ova metoda podrazumeva kombinaciju mnogih tehnika, poput istezanja, rad na principu poluge, usmeravanje težine na različite delove tela pacijenta, u cilju postizanja bolje harmonije energije, cirkulacije i fleksibilnosti.

Zato se sama reč šiacu smatra generičkim nazivom mnogobrojnih tehnika, koje imaju jedan zajednički princip.

To je verovanje u postojanje životne vitalne energije, u Japanu poznatije kao Ki energija, koja posebnim kanalima ili meridijanima teče kroz celo telo uzajamno povezujući sve organe, tkiva, kao i psihofizičke funkcije.

Svaki energetski meridijan je prema teoriji orjentalne medicine povezan sa odgovarajućim organom i kontroliše čitav niz funkcija u telu.

Ta energija, Ki (ili Qi) se može “dotaknuti” na posebnim tačkama na meridijanskom toku, koje su u Japanu poznatije kao tsuboi.

Kompletno razumevanje fenomena zdravlja se prema teorijama Orijentalne medicine tumači prvenstveno kao stanje potpune ravnoteže toka energije u telu čoveka.

To takođe zahteva i harmoničan odnos između energije tela i njegovog okruženja.

Samim tim se pojava bolesti objašnjava kao posledica narušavanja te ravnoteže.

U zdravom stanju, u organizmu je sve uravnoteženo, pa energija samim tim potpuno glatko teče kroz meridijane, skladno povezujući sve organe, tkiva i funkcije.

Ali kada je organizam oslabljen zbog neumerenog načina života, emocionalnog stresa ili nekakve povrede, javljaju se problemi u toku energije.

Na nekim mestima je slabija ili gotovo potpuno blokirana, dok je na drugim delovima tela isuviše jaka.

To dovodi do pojave niza tegoba, poput različitih oblika alergija, prehlada, nesanice, stomačnih tegoba, problema sa pražnjenjem creva, sa depresivnim stanjima, neobjašnjivim izlivima besa ili straha, neuobičajenim epizodama lupanja srca, osećaja stezanja u grlu ili grudima, različitim bolnim sindromima i stanjima ukočenosti pojedinih delova tela.

U svim takvim stanjima šiacu je jedna od metoda za rešavanje problema.

Danas to više nije metoda lečenja koja je vezana samo za daleki istok, odakle je potekla.

Šiacu , kao posebna veština energetskog uravnoteženja, može jako puno pomoći u rešavanju čitavog niza zdravstvenih tegoba, bilo kao jedna od sastavnih metoda lečenja kod složenijih bolesti, ili pak kao metoda izbora kod onih u početnoj fazi.

Mnogi vrhunski medicinski i rehabilitacioni centri u svetu danas sve češće koriste i šiacu kao deo terapije određenih bolesti, ili je savetuju kao jednu od mogućih metoda prevencije.

Šiacu je u isto vreme i idealni kućni lek.

To je tehnika koja ne primenjuje nikakve grube intervencije, već samo usklađuje energiju tela čime se podstiče njegovo samoizlečenje.

Izvor: Ministarstvo zdravlja RS

Tradicionalna medicina, istinski posmatrano, kao pojam nije ni tradicionalna, niti medicina.

Tradicija je mnogo puta na ovim prostorima prekidana, izložena raznim uticajima drugih zdravstvenih kultura i veoma zavisna od mikrolokaliteta, vremena i pojedinaca.

Sa druge strane, ako medicinu posmatramo kao sistem znanja i iskustava, takav sistem nije opisan u našoj tradicionalnoj medicini, pa je tačnije tradicionalnu medicinu nazivati narodnim lečenjem, koje obuhvata stare potvrđene tehnike, ali i nove sa kojima se tek upoznaje.

To ne znači da nisu učinjeni ogromni napori velikog broja naših naučnika da se narodno lečenje etablira, od kojih su najpopularniji Akademik Prof. Dr Jovan Tucakov sa saradnicima, Dr Risto Gostuški, Prof .Relja V. Katić, a ranije Vasa Pelagić, Zaharije Orfelin i mnogi drugi neproučeni autori.

Međutim, izostala je konačna savremena procena našeg narodnog blaga, pa i eventualna standardizovana popularizacija od strane državnih institucija, koje su se priklonile agresivnijim i efikasnijim zapadnim zdravstvenim sistemima.

Na žalost, uspostavljanje veze medicinske dijagnostike i načina lečenja opšte populacije je tradicionalno u ovoj oblasti bilo neefiksno.

Možemo zaključiti da narodno lečenje danas predstavlja jednu fluidnu mešavinu, koja se može prevesti u sistemsko stanje, ako se otklone njeni nedostaci, opasnosti i neukosti.

Za to je potrebno njeno studiranje i praktikovanje od strane stručnjaka i profesionalaca uz osnivanje edukativnog Centra za narodno lečenje.

Srpsko narodno lečenje je u praksi, uglavnom, oralno orijentisano ka korišćenju u ishrani, preventivi i lečenju prirodnih materija iz bliskog okruženja hrane, lekovitog bilja i pripravaka, kao i lekovitih mineralnih voda.

Takođe je jasna orijentacija ka neinvazivnim tehnikama, masaže, domaćeg lečenja rukama, a u novije vreme i ka drugim neinvazivnim tehnikama, poput molitve i posete svetim mestima.

Ova rasprostrenjenost je opšta, a efikasnost nedoučena.

Izvor: Ministarstvo zdravlja RS

Makrobiotika je stil života čiji je cilj sveobuhvatno zdravlje, a postiže se uravnoteženjem biološkog, mentalno-emotivnog i duhovnog bića, u skladu sa prirodnom sredinom i prirodnim zakonima.

Pojam makrobiotika izveden je od grčih reči macros (veliki, dug) i bios (život) i poznat je još od Hipokrata.

Makrobiotički pokret se razvio u XX veku najviše zahvaljujući radu Japanaca Žorža Osave i Mičia Kušija. Makrobiotika je od fundamentalnog značaja za prevenciju, ali je i terapijski pristup za mnoga oboljenja.

Ovakav holistički (celoviti) sistem lečenja omogućava uspostavljanje biohemijske i energetske ravnoteže na svim nivoima u organizmu, što dovodi do maksimalne aktivacije prirodnih mehanizama samoodbrane i reparacije. U okviru terapijske makrobiotike koristi se Orijentalna dijagnostika (bazirana na fiziognomijskoj i tkzv. dijagnostici očitavanja tela) kojom se određuje stanje energije meridijana i organa po teoriji JIN i JANG i teoriji pet elemenata preuzetoj iz tradicionalne kinske medicine (uvek se uzima u obzir i dijagnostika konvencionalne medicine).

Makrobiotičko lečenje sprovodi se energetski uravnoteženom celovitom ishranom, baziranoj na integralnim žitaricama, povrću, mahunarkama, voću, algama, koštunjavim plodovima, semenkama, i manjoj količini namirnica životinjskog porekla (pretežno ribe).

Potrebno je stručno odrediti pravilan izbor i način pripreme hrane, lekovitih napitaka i spoljnih tretmana u vidu obloga i kupki.

Osim ishrane, preporučuje se redovna fizička aktivnost, vežbanje i masaže sa ciljem aktivacije životne energije (Do In, Ći Gung, joga, šiacu terapija i slično), učenje pravilnog disanja, lična psihološka i duhovna higijena (putem duboke relaksacije, kreativne vizuelizacije i uspostavljanjem pozitivnih motiva), kao i adaptacija na životne okolnosti razvojem emocija ljubavi i poštovanja prema svetu u kome živimo.

Primenom makrobiotičkog lečenja najbolji rezultati mogu se očekivati kod svih oboljenja u kojima su nepravilna ishrana i nepravilan stil života faktori rizika za nastanak oboljenja (gojaznost i sve bolesti koje nastaju usled prekomerne telesne mase, kardiovaskularne bolesti i njihove komplikacije, stečeni diabetes, i druga hronična oboljenja raznih organskih sistema).

U lakšim slučajevima makrobiotika može biti jedina metoda lečenja, dok se u većini slučajeva težih oboljenja primenjuje integrativno, tj. sa još nekom terapijskom metodom konvencionalne ili tradicionalne medicine, s obzirom da može dovesti do značajnog olakšavanja tegoba.

Kod kancera je makrobiotičko lečenje pokazalo široki spektar ishoda – od minimalnih rezultata, do produženja života ili čak potpunog povlačenja bolesti.

Stručnjaci Centra za integrativnu medicinu Medicinskog fakulteta u Bostonu mišnjenja su da se da se pravilno primenjeni makrobiotički pristup može prihvatiti kao komplementaran u lečenju kancera.

Izvor: Ministarstvo zdravlja RS

Reč hiropraktika potiče od dve starogrčke reči χειρ (heir) što znači ruka i πρασσω (praso) što znači raditi.

Zajedno one označavaju lečenje rukama. No svako lečenje rukama nije hiropraktika.

Hiropraktika je osnovana u Americi 1895. godine i predstavlja jedinistveni sistem znanja, dijagnostike i lečenja koji se na isti način praktikuje svuda u svetu.

Ona predstavlja spoj filozofije, nauke i umetnosti, primenjen u načinu korekcije kičme i rešavanju problema vezanih za skeletno-mišićni sistem.

Zbog svoje sličnosti za zvaničnom medicinom, po obrazovanju koje traje 4 godine i po tome kako koristi zvanične procedure medicinskog pregleda i dijagnostike za nervno-mišićno-skeletne probleme (rentgen, MRI, CT, EMG i druge), mnogi hiropraktiku vide kao sastavni deo medicinskog tretmana i nazivaju je „hirurgijom bez skalpera“.

Ona u svakom slušaju jeste odlična dopuna medicinskom načinu lečenja neuro-skeletno-mišićnih problema i izvrstan sistem njihove preventive.

Hiropraktika je danas poznata u svetu kao najefikasniji, najekonomičniji i od strane pacijenata najomiljeniji način otklanjanja bolova, pre svega u leđima i vratu, bez obzira da li se radilo o akutnom bolu (diskus herniji) ili hroničnom bolu u leđima i vratu (kao posledici spondiloze).

Ona je poznata i po svojoj uspešnosti u otklanjanju glavobolja, vrtoglavica, bolova i trnjenja u ramenu i ruci (kao posledicama poremećaja vratne kičme), sportskih povreda, fibromialgije i mnogih drugih poremećaja vezanih za mišićni i skeletni sistem.

Po sistematizovanom znanju, po standardizovanom savremenom načinu dijagnostikovanja neuro-skeletno-mišićnih problema, po dubljem shvatanju načina njihove integralne povezanosti, kao i preciznosti – bezbolnosti i bezopasnosti svoje korekcije, hiropraktika se danas izdvaja, među drugim manuelnim oblicima terapije.

Svoj primat kao najrazvijeniji i najrasprostranjeniji oblik mehano terapije danas u svetu ona duguje visokom nivou stručnosti i bezbednosti svojih metoda korekcije i kao takva priznata je u svetu od strane Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i brojnih pacijenata kojima služi u skoro 90 zemalja.

SZO danas inztezivno radi na integraciji hiropraktike, kao komplementarne metode lečenja, sa zvaničnom medicinom.

Izvor: Ministarstvo zdravlja RS

Kvantna medicina je termin koji je ušao u opštu upotrebu kadu su kvantni fizičari prepoznali radikalno nov pristup problemu materijalnog oblikovanja živih sistema i njihove raznolikosti diferencijalnih stabilnosti u vremenu i prostoru (U Briselu je 1989 g. Mikrotalasna rezonantna terapija- MRT, kao reprezent kvantne medicine- proglašena perspektivnom medicinom trećeg milenijuma). Vajskopf je prvi skrenuo pažnju da jedino principi kvantne mehanike (principi identiteta i neprekidnosti i postojanje karakterističnih frekvencija vezanih za njih), omogućavaju pojedinačnu stabilnost sveta na tri stepena samoorganizacije materije nuklearnom, atomskom i molekularnom.

Međutim priroda, osim prva tri, poznaje barem još jedan nivo kome pripadaju živa bića koji se odlikuju svojom pojedinačnom, diferencijalnom stabilnošću. Novi trendovi prirodnih nauka medicinu i biologiju prevode iz empirijskih u fundamentalne nauke. Mikroskopske dimenzije ne predstavljaju glavni uslov u primeni kvantne mehanike.

Kvantna fizika razmatra kvantnu teoriju kao osnovnu teoriju savremene fizike i kvantnu mehaniku mikročestica.

Kvantna mehanika preko dualne prirode čestica (talasna i korpuskularna) u potpunosti opisuje stanje sistema mikročestica, uz razumevanje i mnogih principa u makrouniverzumu (princip neodređenosti-Hajzenbergov princip i načelo neizvesnosti).

Svet se ne deli na različite skupove objekata, nego na različite skupove veza.

Kvantna mehanika daje objašnjenje za mnoge pojave, kao što su stabilnost atoma, toplotni kapacitet tela, priroda mnogobrojnih hemijskih sila, feromagnetizam… Kvantna elektrodinamika proučava primenu kvantne mehanike na elektromagnetna i talasna polja elektrona, prisustvo makroskopskih efekata tj. superfluidnosti, superprovodljivosti i Josephson -ov efekat. Neophodan uslov za primenu kvantne mehanike je postojanje celovitog potencijala samoodržanja u sistemu, koji određuju postojanje objekata u datim nivoima kvantnih skala.

Dakle, neophodan uslov formiranja celovitog makroskopskog kvantnomehaničkog entiteta je postojanje efikasnih i dalekosežnih aktivnih sila u ograničenom frekventnom opsegu, koje bi stvorile koherentna, multimodalna polja laserskog tipa u svakom živom objektu.

Kvantna fizika omogućava naučno razumevanje mnogih dijagnostičko-terapeutskih metoda tradicionalne medicine (akupunkture i njene klasično jonske i kvantno solitonske prirode, homeopatije– različite homeopatske potencije imaju različita vremena poprečne relaksacije protona što se može pratiti preko izmene NMR spektra i laserskom spektroskopijom; lečenje putem svetlosti i boja uz praćenje fotoeksitonskih i biofotonskih efekata koji se preko ovih terapija ostvaruju).

Aparaturne metode kvantne medicine koriste niskoenergetsku bezbednu elektromagnetnu radijaciju, koja ima povoljne efekte na intraćelijske i interćelijske procese, preko magnetne prirode nukleusa, mikrotubularnog sistema i gap junction channels-(GJ)- nexus (veza), ili ”pukotinastih spojnih kanala”- PSK, kao i preko klasičnih i kvantnih neuronskih struktura.

Na osnovu dugogodišnjih studija formirana je lista najefektivnijih oblika elektromagnetne radijacije koja predstavlja predmet interesovanja kvantne medicine:

magnetno polje, laserska (pulsirajuća niskointenzitetna infracrvena laserska radijacija), širokospektralna infracrvena radijacija, elektromagnetno zračenje ekstremno visoke frekvence (EHF – extremely high frequency) i ultra niske frekvencije (ULF ultra-low frequency ELF), crveno svetlo, zeleno svetlo.

Sve dijagnostičko terapeutske metode iz domena kvantne medicine mogu se praktično podeliti na nekoliko grupa:

1. mikrotalasna rezonantna terapija- MRT (metodološki pristup razvijan od šezdesetih godina XX veka u bivšem SSSR uz statističko praćenje više od 600 000 pacijenata u više od 1500 MRT kabineta. MRT se ogleda u primeni atermičkih ekstremno visoko frekventnih oscilacija ranga 52-78 GHz, snage signala od 10-21 WHz cm2 preko akupunkturnih tačaka;

2. metode koje se zasnivaju na merenju elektroprovodljivosti akupunkturnih tačaka po dr Voll-u (EAV) i ostvarivanja rezonantnog odgovora preko refleksno segmentnih zona biorezonantni (BRT), vegetativno rezonantni test (VRT), sa korišćenjem širokog dijapazona emitovanih frekvencija, od ultraniskih do MHz, uz elektronski medikamentozni selektor koji sadrži više hiljada elektronskih kopija homeopatskih preparata, nozoda, organo preparata koji se koriste za dijagnostiku i terapiju. U dijagnostičkom postupku terapeut može da koristi VRT, BRT ili EAV test za topijsku, sindromnu, nozološku i lokalnu dijagnostiku. Frekventni opseg BRT je u dijapazonu od 10-500000 Hz, a različiti aparati se razlikuju samo u frekventnoj modulaciji.

3. biorezonantni-biofeedback sistemi: istraživanja W. R. Adeu-a i saradnika su pokazala da je organizam spreman da rezonuje sa elektromagnetnim oscilacijama ekstremno niske amplitude i frekvencijskog opsega, što je poznato kao kao Adey-ev prozor. Ova aparatura koristi bezbedan frekvencijski opseg od 10 Hz do 150 KHz u kojem su, iskustvima i naučnim radovima, dokazani terapijski efekti.

Većina ovih sistema je razrađivano u bivšem SSSR i Nemačkoj.

Asocijacije kvantne medicine nalaze se u zemljama bivšeg SSSR, Izraelu, Sjedinjenim Američkim Državama, Argentini, Bugarskoj, Kini, Češkoj, Ekvadoru, Francuskoj, Nemačkoj, Indiji, Italiji, Koreji, Libanu, Makedoniji, Portugaliji, Rumuniji, Slovačkoj, Siriji, Turskoj.

U Srbiji je formiran Aktiv Kvantne medicine Sekcije za akupunkturu Srpskog lekarskog društva (SLD) i Udruženje za promociju i razvoj kvantne medicine Quanttes, koje je član Međunarodne asocijacije kvantne medicine sa sedištem u Moskvi.

Izvor: Ministarstvo zdravlja RS